Biciklom oko sveta -- A sada nešto potpuno drugačije (Kina)

27. septembar

Žurim da uđem u Kinu jer im sutra (ili prekosutra - nisam sigurna a ne bih da rizikujem) počinje nacionalni praznik i narednih deset dana granice će biti zatvorene. Kada ništa ne praznuju, zatvorene su samo vikendima, ali me ne bi začudilo da ih je nemoguće preći i regularnim danima, u vreme pauze za ručak. Živo me zanima šta bi se desilo u slučaju da neko urgentno mora da izađe iz zemlje, iz zdravstevnih razloga, recimo. (Kasnije će mi neki Kinezi objasniti da su njima vize potrebne za celi svet te da je stoga nemoguće da neko preko noći odluči da izađe iz zemlje.)
Sa kazahstanske strane prolazim tri provere, a na kraju čak i dresirani vučjak omiriše moje bisage. „Hej, druže", pozdravim ga, dok me carinik gleda zblanuto. Umalo što ne pomazih vučka, toliko je lep.
Ničija zemlja. Asfaltni put dug više od pet kilometara. S obe strane visoke ograde s bodljikavom žicom na vrhu. Iza njih pustinja a zdesna, u daljini, grad. Sunce prži.
Osećam se kao u zatvoru. Sve vreme je uzbrdica pa sporo napredujem. Koliko još ima do kineske strane? Da li ću ikada izaći iz ovog međuprostora?
Najzad strelica i prolaz desno.
Prva stražarska kapija. Dva Kineza mi ne daju da naslonim bicikl na drvenu kućicu dok mi pretresaju bisage. Moram da otvorim svaku torbu da bi zavirili u nju. Nikad me nisu pretresali; svojevremeno su me jedino na poljskoj granici pitali šta imam u bisaagama.
Puštaju me u zgradu. Prolazim do pulta, do ljubaznog carinika koji pomalo govori engleski. Iznenađen je kad čuje odakle sam. Kaže da sam prva Srpkinja na ovom prelazu, barem otkako on radi. Čekam nekoliko minuta dok nađe kineski translator za srpske karaktere, ukucava moje ime u kompjuter, fotografiše me. Ostao mi je još samo skener za proveru sadržaja mojih bisaga, i najzad me propuštaju. Izlazim napolje.

Nakon par stotina metara saleću me prodavci deviza. Ima ih najmanje dvadeset. Napravili su krug oko mene i svi govore u glas.
Imam nešto više od trideset tengi koje bi trebalo da zamenim ali sam mislila da to uradim u banci. Međutim, ovi dileri su toliko agresivni i tako su me skolili da kao hipnotisana vadim preostali kazahstanski novac i dajem im, uzevši zauzvrat kineske juane. Sigurna sam da su na meni zaradili.
Desetak minuta kasnije, kada proverim u banci koliki je kurs, shvatim da su mi ukrali skoro deset evra. Poslednji put prodavci deviza su me tako namagarčili pre dvadeset godina, kada sam menjala nemačke marke u Budmipešti.

28. septembar

Šok. U svakom smislu.
Najpre u subjektivnom: prvi put osećam da sam zaista daleko od kuće. Podešavam vreme na mobilnom i ciklokompjuteru za još dva sata unapred. Sada sam ukupno šest časova ispred Beograda. Čoveče!, zar sam stvarno dovde stigla!

Gde god pogledam, sve je na kineskom - čak su i saobraćajni znakovi i table sa nazivima mesta na mandarinskom i arapskom. Znam da je ovo potonje zbog Dungaija, Kineza muslimanske veroispovesti koji govore kineski a pišu arapski. No zašto nema latiničnih naziva? Zar Kinezi zaista nimalo ne mare za ostatak sveta?
Iako sam svega par kilometara od granice sa Kazahstanom, niko ne zna ni reči ruskog. O engleskom, naravno, nema ni govora.
Udaljavam se iz dela grada sa novim staklo-aluminijum zgradama. S obe strane puta nanizane prizmene kućice, bez krovova, sa belim pločicama kao fasadom. Veoma je teško raspoznati da li su u njima radnje ili restorani ili stanovi ili pak sve to zajedno. Umesto vrata, imaju trakaste zavese, obično u nekoj tamnoj boji a unutra je mrak, pa se s ulice ne može reći čak ni da li je to - štagod-mu-je-namena - otvoreno.

Uspevam da uočim prazne kutije od ambalaže ispred nekih od njih, pa pretpostavim da su prodavnice. Idem da proverim kakve su cene.
Unutra, u svega tri-četiri metra kvadratna, stalo je sve od igle do lokomotive: od hrane, preko garderobe i igračaka do poljoprivrednog alata. Zanima me prvo, ali ne uspevam da razaznam nijedan proizvod. Sve je u kesicama nalik na gumene bombone ili je u dehidriranom stanju i kompresovano. Nigde da opazim konzervu sardina, ili pakovanje putera, ili testenine. Šta jedu ovi ljudi?, pitam se nakon treće radnje s identičnom ponudom.
Pije mi se pivo, ali ne vidim prepoznatljive boce niti konzerve. Pažljivo zagledam svuda, jer artikli stoje i po podu, i najzad primetim jedan karton sa staklenim flašama zapremine 620 ml. Nalepnica mi ne otkriva mnogo toga a svetla boja tekućine u boci može da bude pivo ali isto tako i sok ili čaj.
„Alkohol?", pitam prodavačicu. Računam, razumeće internacionalnu reč. No ona me gleda belo.
Drugi pokušaj: tražim reč za pivo u rečniku s namerom da joj podmetnem da sama pročita kineske karaktere. Nisam sigurna kako bi zvučala moja interpretacija dužina i akcenata u transkribovanoj reči na engleski. Kad ono - nema reči „pivo".
„Fuck'n vokabular!", opsujem naglas. Da mi je samo zanti koji pametnjaković je osmislio ovaj rečnik.

Ali ne odustajem. Toliko mi se pije pivo da me u grlu već grebe dok ponovo pokušavam da dešifrujem slova na boci. Zalud. Ništa ne razumem.
A onda - sreća! Na vratima radnje ugledam nalepnicu za neko pivo, sa ispisanom engleskom reči „beer" i kineskim imenom brenda ispod. Mora da ličim na ludakinju ili alkoholičarku koja krizira, dok mašem rukama, stojeći u dovratku i pokazujući naizmenično na nalepnicu i na bocu na podu.
Ali štagod da misli, prodavačica to ničim ne odaje. Samo me tupo gleda.
Tražim u rečniku reč „isto" i podmećem joj pod nos. Čita a onda odrečno odmahuje glavom. Pokazuje da piva s nalepnice nema.
Ma dobro, vidim to i sama! Ali da li je isti napitak?! U đavola, kako to naći u rečniku?
Alkohol! Kako ne shvataš?!
Bezizražajni pogled.
Ma daj tu bocu, šta god da je u njoj!
„Aaah!", klikćem nekih pola sata kasnije, ispred mog šatora, kada otvorim bocu. Usklik koji krši sve jezičke barijere.

29. septembar

Vozim sporedenim putem, tik uz autoput odvojen metalnom ogradom. Ali ne zadugo jer već od prvog sela pretvara se u beskrajnu traku za sušenje i pakovanje kukuruza. Negde je ceo prekriven klipovima koje žene krune ili već okrunjenim zrnima koja muškarci grabuljaju i lopatama ubacuju u džakove; a negde je zauzeta samo jedna traka dok drugom saobraćaju vozila.
Motorizvani Kinezi i inače obožavaju da trube sirenama koje proizvode najnemogućije zvukove, a sada, kada imaju i povoda, neštedimice ih pritiskaju pa duž autoputa vlada prava kakofonija zvukova. I to izgleda nikome ne smeta, štaviše, čini se da su svi srećni poput dece kada pritisnu sirenu koja bi probudila mrtve ili koja ljupkim ženskim glasom celom svetu (koji razume kineski) obznani šta je vozač upravo uradio. Ako sam mislila da nema bučnijih ni gorih vozača od Gruzijaca, ljuto sam se prevarila.
Najgore je pak u selima i varošima gde četvorotočkašima konkurišu nebrojeni motori, mopedi, skuteri, motorcikli. Iako su ulice, barem one glavne, veoma široke, sa po najmanje dve prostrane trake u jednom smeru, krajnja desna traka podseća na poligon za električne automobilčiće u zabavnom parku: dvotočkaši izleću iz sporednih ulica s namerom da se zakucaju u one što im dolaze u susret, svako pretiče svakoga i sleva i zdesna, a zaustavljanje, skretanje, preticanje odvijaju se bez ikakve najave, migavca ili makar znaka rukom. Pravo je čudo kako duž puteva nema stotine mrtvih.

Odahnem Odahnem kad ugledam naplatnu rampu koja označava početak autoputa. Iako se nisam radovala što ću morati njime do Urumčija, jer drugog puta nema, sada sam čak srećna - dvotočkaši male kubikaže verovatno ne voze njime.
Autoput vodi preko masiva Tianšan, a ja nisam od onih biciklista koji vole da težak zalogaj načnu čim pre. Kad god je moguće, sve uspone (kao i žabe koje treba progutati) radije ostavljam za naredni dan kada budem odmorna i puna energije.
Zato skrećem u selo koje se završava kod rampe. Prethodna dva dana sam veoma lako, iz prve, našla mesto za kamp - jednom u nekim njivama pored grada, drugi put u vinogradu, takođe u predgrađu. Sasvim suprotno onome što su mi tvrdila dvojica francuskih biciklista koji su pedalali od Kine ka Evropi, a koje sam srela u Tbilisiju - po njima, u Kini je gotovo nemoguće kampovati jer će žitelji uvek pozvati policiju, koja pak smatra obavezom da kampere otera u najbliži hostel.
Još uvek na oprezu zbog njihove priče, za svaki slučaj priupitam neke ljude koje sretnem u dvorištu kuće koja je u izgradnji za dozvolu da na poljani ispred njihove ograde postavim šator. Može, odgovaraju oboje, i muškarac i žena, a kad bicikl poteram ka mestu na koje sam im pokazala, oni me zaustave.
Šta se desilo?
Zovu me da se vratim. Otvaraju kapiju i propuštaju me u dvorište.
Oh, hvala!
Kad podignem šator i raspakujem se, žena me povede u kuću koju grade i pokaže mi buduće kupatilo koje je skoro dovršeno, ako se izuzmu vrata i galanterija. Da li želim da se okupam?
Naravno!, uskliknem. I pomislim kako sam dva sata ranije razmišljala da bi baš bilo dobro kada bih negde mogla da operem i kosu, jer sam poslednji put to učinila pre pet dana, kada sam krenula iz Almatija.
Nekad mi se stvarno čini da neko osluškuje moje želje i ispunjava ih.

30. septembar
Kasno buđenje, oko pola devet. Još uvek ne mogu da se naviknem na kinesko vreme koje se upravlja prema Pekingu, a to znači da sam dva sata ispred Kazahstana iako sam realno još uvek u istoj vremenskoj zoni.
Moji domaćini od sinoć dolaze oko deset i pomalo se začude kad vide da još uvek nisam otišla. Pokušavam da ih ispitam šta me očekuje preko planine, ali niti oni mene razumeju, niti ja njih. Uopšte ne pomaže kada u rečniku pronađem pojedinačne reči - hleb, kupiti, selo, udaljenost - i poturim im da ih sami pročitaju na kineskom. Mašem rukama i pravim izražajne grimase - uzalud. Ne prepoznaju nijednu asocijaciju.
Jedino što nekako uspem da razumem je da narednih ko zna koliko kilometara neće biti sela, pa zato punim sve boce vodom i kupujem dovoljno hrane za dva dana. Spremna sam. Idemo gore!

Nagib je blag iako konstantan, pa mi brzina ne pada ispod deset kilometara na čas. Nigde nisam videla toliko udžerica duž autoputa kao ovde. Ali ne samo što u njima, u svega par kvadratnih metara, neko živi, nego su one ujedno i prodavnice. Nisam uspela da odgonetnem čega, no sve mi liči na prodaju nekih maziva i sličnih stvari za četvorotočkaše. Kako li preživljavaju od toga?
A onda me jedan prizor toliko nasmeje da zaboravim na ružniju (i tužniju) stranu ubožničkog života:
Suprotnom trakom od smera kretanja čoban na konju tera stado ovaca. Zauzeli su najbržu levu i srednju traku i uopšte ne haju za autobuse i kamione koji moraju da skrenu u onu zaustavnu ako žele da prođu. Mnogo puta videla sam slične prizore, ali nikada na autoputu.
Pedalanje autoputem obično je sinonim za beskrajnu dosadu, no za ovaj se to ne bi moglo reći. Kada prođem poslednje čobanske šatore razapete iza ograde i jedino naselje koje je sasvim neočekivano niklo usred ničega, iznad mene se ukaže most. Ali kakav most! Deluje potpuno nestvarno na svojim visokim, tankim stubovima, dok preprečuje autoput kao da je ovaj neka reka. Odekle on tu? Gde mu je početak?, pitam se pokušavajući da pogledom doprem iza planina. Ali sve što uspevam da sagledam je da počinje negde s moje desne strane (ali gde?) i uzdiže se do vrha najviše planine sleva, da bi se potom izgubio na drugoj strani, ili možda u oblacima.
A podignut je na tolikoj visini da prosto odbijam pomisao da ću se uspeti do njega: „Ne, nema šanse da ja stignem gore! To mora da je drugi put za ko zna gde!", pokušavam da se zavaram. Otvaram mapu.

Hm, izgleda da postoji samo jedna trasa, upravo ova na kojoj sam. Ostaje mi još slabašna nada da je mapa stara jer most je očito skorašnjeg datuma.

No ubrzo prestajem da mislim o tome jer me put odvodi nekoliko kilometara dalje, zaobilazeći u širokom luku oko jedne od planina. Ne primećujem ni da se nagib povećava sve dok se ne nađem u vazduhu - na mostu iznad provalije koja se otvorila poda mnom. „Hej! Pa to je...!"
Guozigou most, jedno od čuda kineskog graditeljstva - dug je sedamsto a visok dvesta metara. Upravo ovih dana proslavlja prvu godišnjicu otkako je otvoren za saobraćaj.
Ne mogu da se otmem utisku kako jezdim uz neku pokretnu traku dok se s obe strane odmotavaju snimljene fotografije na ogromnom platnu. Toliko pogled koji puca s ove visine deluje nestvarno, čak i sada, kada je priroda ogolela. Ne mogu ni da zamislim kako sve to izgleda usred leta, dok je još puno zelenila. Jer ova dolina poznata je kao Dolina voća.
Počinje da kiši i vetar je prilično jak, ali svejedno stajem na svakih par metara i fotografišem. Ne, ovo je čudo! I neka smo Kinezima dali da nam sagrade most preko Ade. Nisam ga videla ali sećam se makete i fotografija projekta - i čini mi se da prepoznajem isti graditeljski pečat: ogromno a ipak elegantno i zadivljujuće u svakom svom segmentu.
Čini se da neće biti skoro kraj usponu, a ja sam već prilično ogladnela, pa stajem kod jedinog objekta s moje leve strane - neke bele zgradurine, ispred koje se muva par policajaca. Oblačim toplu garderobu, jer je hladnjikavo na dve hiljade metara, i prostirem svoju podlogu ispred kapije. Kad, evo ga jedan policajac. Poziva me unutra.
O, hvala! Vrlo rado, jer ovde je baš vetrovito.
Uvodi Pozivaju me u menzu u kojoj upravo ruča troje njegovih kolega. Upitni, radoznali pogledi, a onda osmesi kada im objasni da putujem biciklom. Iako je u današnjoj Kini većina stanovništva motorizovana, pa se čak i ispred najsiromašnijih kuća može videti neki motor, Kinezi i dalje gaje veliku naklonost prema entuzijastima poput mene: svugde gde se zaustavim, ljudi mi pokazuju palac u stilu „bravo" i „svaka čast", a mnogi mi mašu iz kola ili sa svojih dvotočkaša. Tako i ovi policajci: podižu palčeve u znak podrške i klimaju glavama s odobravanjem.
Vadim moju hranu, no prvi policajac otrči u kuhinju i donese mi porciju mantija sa mesom i šargarepom. Nikada mi nisu bili slađi.
Još par kilometara do vrha, tako su mi policajci objasnili. Pa i vreme je, više od pedeset je bilo uzbrdo. Nije ova planina baš toliko visoka, svega dve hiljade sedamdeset metara.
Tunel, dug ali dobro osvetljen. U početku je skoro ravno a onda počinje blag spust. Ipak, obuzdavam radost dok ne izbijem na svetlost dana. Tada uskliknem što zbog kraja tunela (koje nikako ne volim), što zbog prizora s moje leve strane.
Jezero Sajram plavi se dokle uspevam da sagledam pogledom. Njegovo ime na kazaškom znači „blagosloveno", a meni zaista tako i deluje nakon izlaska iz tunela i onolikog uspona. Prelazim na drugu stranu autoputa i silazim na obalu. Odmah me saleće nekoliko dečaka i mladića na konjima. Lokalci koji mi nude smeštaj u nekoj od jurti na suprotnoj strani ili makar obed. Hvala, ne treba.
Vidljivost nije dobra, pa odustajem od bezuspešnih pokušaja da napravim dobre fotografije. Valjda ću sutra imati više sreće. Jer plan mi je da stignem do sledećeg sela i tamo negde razapnem šator.

1. oktobar
Ah, kako je hladno! Nekoliko puta tokom noći budila sam se drhteći od jeze i navlačila na sebe još garderobe. A ujutru sam imala šta i da vidim - po planinama oko jezera napadao je sneg. Kontrast između modre boje jezera i beline snega deluje magično, posebno na strani gde se nalazi omanje ostrvo sa dve kineske pagode. Ne znam kako se stiže do njih, jer nigde ne vidim nijedan čamac, no svejedno sada ne bih ni otišla tamo pošto žurim da se spustim u dolinu gde je toplije.
I zaista, nakon skoro pedeset kilometara spusta, stajem da svučem sa sebe sve osim jedne majice i pantalona - toliko je toplo, čak i uprkos jakom vetru. Imam sreće, pa mi duva uglavnom sleđa, jer kada mu izložim bočnu stranu zbog zavoja na putu, jedva uspevam da ostanem na biciklu. Moram da usporim i sve vreme kočim, balansirajući s velikim naporom. Naleti su toliko snažni da me povremeno doslovno odguruje u središnju traku. Tada se prestravim, te siđem s bicikla. Ne bih da me neka kola pokupe otpozadi jer sam izgubila kurs.

Srećem dvojicu biciklista, Kineza. Na turi su od Kine do Egipta. Pokazuju mi mapu svog puta, iscrtanu na platnu, sa pečatima provincija kroz koje su prošli i potpisima biciklista koje su usput sreli. Divna ideja! S radošću ispisujem svoje ime i adresu mog bloga, te se fotografišemo i onda rastajemo. Srećan vam put, momci!

U nekoj varoši najzad nalazim hleb. Reč mianbao, koja na kineskom znači hleb, ovde, u provinciji Ksijang, označava upakovane slatke hlepčiće koji su pri tom i veoma skupi: oko dva evra za šest mini-zalogaja. Zahvaljujući jednom prodavcu kome sam pokazala četiri dana star, okamenjeni ostatak kazaškog hleba, učim ovdašnju reč za lepinje: na(n). Kao i to gde se mogu kupiti: obično se ne prodaju u radnjama već na ulici ili u sklopu pijačnih tezgi, gde se peku u tradicionalnim avanima, prilepljeni na zidove duboke ovalne pećnice. Njam!
Radujem se večeri koju ću pripremiti čim nađem mesto za šator. Ali, baksuz: dok sam istraživala obod varoši, gde su pamučna polja, probušila mi se zadnja guma. Nakon pređenih petnaest hiljada kilometara, kada su se već sasvim izlizale, za očekivati je da dupli zidovi na njima više ne pružaju sigurnu zaštitu. I sam proizvođač daje garanciju do te kilometraže ili tek neznatno veće, ali ne sa četrdeset kilograma dodatnog tereta ne računajući biciklistu. Šta sad? Nakon godinu dana nemenjanja guma više nisam sigurna da ću to znati da uradim. U svakom slučaju, trebaće mi dosta vremena, pa zato odlučujem da to ostavim za sutra.

Ta odluka uslovljava i moj izbor mesta za noćašnji kamp. Ostajem na samom obodu varoši i kada ugledam ogromni park iza visokog zida, sa nekoliko naizgled praznih zgrada, pođem unutra. Izgleda kao neki sportsko-rekreativni centar, ali kako je državni praznik, sve je pusto. Odlično! Zavlačim se duboko u dvorište, oslanjam bicikl na drvo i krećem da istražim travnate površine iza zgrada.
Utom iz jedne zgrade izlazi mlada devojka koja govori engleski dovoljno dobro da bismo se sporazumele. Ovo je bolnica a kako nemaju mnogo bolesnika, mogu da spavam unutra. Vau! Kakva gostoljubivost.
Ulazim s njom da sačekam dok se dogovori sa pretpostavljenima i dok odluče gde će me tačno smestiti. Podiže dve žene, zaposlene koje leškare na svojim krevetima i priča s njima. Gledaju me. Pa pričaju. I opet me gledaju. Onda se dogovaraju.
Šta se dešava?
Pozvaće nekoga da pitaju za dozvolu.

Okej, ali ako je previše komplikovano, batalite. Meni treba samo dva kvadrata vašeg travnjaka, eno tamo iza one druge zgrade, gde je dobra zavetrina.
No devojka insistira, pa nastavljam da čekam. Dajem im pasoš i one dugo zagledaju kinesku vizu. Pitaju me da li sam iz Kirgizije, jer sam je izvadila u Biškeku.
Oh! Ta to su vaše vize, vaša vlada je to iskomplikovala - ne znam da na vizi bilo koje druge zemlje, osim na vašoj, piše mesto izdavanja. Naravno da je zbunjujuće. I ja sad ne mogu da vam to objasnim jer devojčin engleski nije toliko dobar da bi razumela. Zovite policiju pa pitajte.
Najradije bih im otrgla moj pasoš i otišla. Niti sam tražila da budem smeštena unutra, niti je moja krivica što su im vize tako dizajnirane. No ostajem da sačekam, jer devojka uporno ponavlja da će sve biti u redu i da se ne bruinem.
Šalje me da sednem pošto će uskoro doći policija. Kog đavola mi je ovo trebalo!, razmišljam u sebi proklinjući i probušenu gumu i moju lenjost i odluku da prođem kroz onu kapiju. Ali sad nemam izbora.

Uskoro stižu trojica prilično namrštenih likova u uniformama. Bez „Zdravo" ili „Dobar dan", zatraže odmah moj pasoš. Zagledaju ga. Očito je da nemaju pojma šta treba da gledaju. Devojka im prevodi moje lične podatke, a onda okreću stranicu sa vizom.
„Vi ste iz Biškeka?", pita glavni policajac.
„Bože! Zar i vi?! Ne, nisam iz Biškeka, ja sam iz Beograda, Srbija."
„Servia", prevodi devojka.
Nikad čuli. Okreću i premeću pasoš tražeći nešto - ni sami ne žnaju šta.
„A što niste u gostionici?", pita isti policajac.
„Zato što nemam para, logično, zar ne", sarkastična sam jer me već žestoko nerviraju. Uz ono svakodnevno, naporno nerazumevanje zbog jezičke barijere i potpuno drugačijih asocijacija, uopšte nemam strpljenja za organe reda koji ne znaju gde treba da nađu podatke u službenom dokumentu turiste. Pa kada isfotografišu svaku stranicu mog pasoša na kojoj vide pečat, te glavni pokuša da ga zadrži do ujutru, bezmalo se izbezumim:
„Da mi zadržite pasoš?! Nema šanse! Vratite mi ga smesta!"
Smeju se. Kinezi se uvek smeju kad nešto ne razumeju ili kad vide da imate problem s jezikom. Nekad to deluje simpatično i ohrabrujuće, kao kada pokušavam da se sporazumem s njima, ali sada je to poslednja kap u čaši: uzimam moj pasoš, ustajem i odlazim. Nisam vam ništa tražila i ne moram da prolazim kroz celu tu birokratsku proceduru. Zato, do viđenja.
Ispraća me smeh.

2. oktobar
Ipak sam prespavala u bolničkom krugu, na onom travnjaku u zavetrini iza zidane ograde.
Jutro mi počinje menjanjem gume. Nisam zaboravila kako se to radi, ali malom ručnom pumpom koju imam uspevam da naduvam gumu tek koliko da felna ne nosi teret mog prtljaga. No o vožni nema ni govora. Hitno mi treba neki vulkanizer, pošto na kineskim benzinskim stanicama ne postoje pumpe za gume.
Taman krenem, kada me pronalazi devojka od sinoć. U pratnji je nekog visokog muškarca a u rukama nosi dve velike jabuke. Izvinjava mi se zbog sinoćnjih neprijatnosti s policijom i daje mi jabuke kao mali znak pažnje od onih dveju žena, bolničkih sestara. A čovek s njom je doktor koji će me rado povesti do mesta gde imaju pumpu za bicikl. E pa baš lepo, hvala.
Ne napravim ni deset kilometara, kad začujem prasak. Opet guma. Znam da je moja greška jer nisam dovoljno pažljivo pregledala spoljašnju da pronađem šta je juče probušilo unutrašnju. Srećom, taman sam na ulazu u neko selo. Silazim s autoputa i skidam sve s bicikla. Ne stignem još ni da odvojim točak, a oko mene su već trojica posmatrača. Pitam ih za pumpu i jedan je hitro donosi a onda mi revnosno pomaže. I kada sve završimo i već sklopim bicikl, primetim da je obod spoljašnje gume pocepan na jednom mestu i da se unutrašnja probija kroz tu rupu nalik na ogromnu čvorugu. E ovo se zove peh! Nemam rezervnu spoljašnju a ova nije za vožnju - pući će čim je samo dotakne neki kamičak. Šta činiti?
Kinezi oko mene se smeškaju dok pokušavam da ih pitam da li negde mogu da kupim gumu. Platila bih i za polovnu, s nečijeg bicikla. Naravno, ne razumeju me.
No tada se dosetim: podmećem parče kamionske unutrašnje gume, koju nalazim pored mesta gde sam rasklopila bicikl, i lepim je sa unutrašnje strane moje spoljašnje gume. Lepak nije odgovarajući, ali „držaće vodu" do prve prodavnice. Iznova pumpam. Nije loše, svakako je bolje nego onako sa onom čvorugom zategnutom do pucanja. Za svaki slučaj, spuštam malo i paknove na kočnici s te strane. Najzad se i ja smejem, zadovoljna.
Do kraja dana guma mi više ne pravi problem.
No zato je tu druga briga - kako stići do nekog naselja pre mraka. Jeste da sam kasno krenula ali već osamdeset kilometara nema ni znaka civilizacije. Niti odvajanja od autoputa. A ne samo što je s obe strane beskrajna pustinja nego čak ni u nju ne mogu da uđem, jer je autoput i dalje sve vreme odvojen visokom žičanom ogradom koja na vrhu ima bodljikavu žicu. Hvata se sumrak i ja već vidim sebe kako postavljam šator u međuprostor između asfalta i ograde. I ta vizija mi se nimalo ne dopada.
A onda, s leve strane vidim jednu kuću. Pa drugu. Naselje se pomalja pred mojim očima. No i dalje nema nikakvog odvajanja s autoputa. Kako da stignem tamo?
Odahnem kad se preda mnom ukaže naplatna rampa. Pitam da natočim vodu i kako da prođem do sela. Jedan momak u unifromi maše rukom neodređeno (Kinezi uvek gestikuliraju prilično neodređeno) prema selu. Okej, vidim da je na toj strani, samo kako da se probijem do tamo? Ne razume.
Tada ugledam jednu devojku, takođe službenicu na rampi, pa mi na pemet padne druga ideja. Prilično mi je lako da gestovima pitam za dopuštenje da postavim šator iza jedne od njihovih službenih zgrada. Tu je sve savršeno ravno a i potpuno sigurno.
Devojka i mladić pozivaju starešinu, kome ponavljam moju pantomimu.
Klima glavom potvrdno.
Hvala!
Pošto se raspremim, krenem da potražim onu devojku u nameri da je upitam gde bih mogla da operem svoje stvari. Umesto nje, nalazim drugu koja zna engleski. Veoma je ljubazna. Pokazuje mi kupatilo a kada završim, pozove me u menzu na večeru. Nije ništa posebno, ali bilo bi im drago ako bih prihvatila.
O, sa zadovoljstvom!
Dobijam porciju prženog povrća, veoma jako začinjenog - jer sve u Kini je prepuno začina - i hlepčić od belog testa, koji prvi put vidim. To je tradicionalni kineski hleb, objašnjava mi devojka. I spušta na sto posudu sa vrelom vodom.
„Za čaj?", pitam.
„Ne, samo voda za piće."
„Ali vrela je."
„Naravno. Zar vi ne pijete toplu vodu?"
„Ne, zaboga; obično ne", ispravljam se setivši se dijeta koje preporučuju da se topla voda pije umesto obroka ili tokom njih, budući da ubrzava metabolizam. Možda je to jedan od razloga zašto je teško videti debelog Kineza?

3. oktobar

Od onih Francuza što su pedalali od Kine ka Evropi kao i od Istoka, Slovenca s kojim se povremeno dopisujem a koji je već nekoliko meseci u Aziji, čula sam da se u skoro svakom većem selu može naći gostinjska soba za par evra. Stoga, kda uđem u jednu varoš što je iznikla duž obe strane autoputa, priupitam ljude za jeftini smeštaj. Jedan Kinez prihvati se uloge mog vodiča, te krenemo.
Nikada ne bih pogodila da se na spratu zgrade u koju me je uveo nalazi „hostel". Koliko spolja deluje odbojno, iznutra je još i gore: sobica kao zatvorska ćelija, što nije problem, koliko sumnjiva higijena. Zato je cena svega dvadeset juana, što je oko dva i po evra. Imam svoju „posteljinu" pa bih ostala ovde, no momak koji radi ne dozvoljava mi da unesem bicikl unutra. A ja pak i ne pomišljam da ga ostavim dole na ulici. U Alma Ati sam srela poljski par kome su u Kini, usred bela dana i nasred prometne ulice, za svega desetak minuta koliko su bili u nekoj prodavnici, ukrali oba bicikla iako su bili zaključani katancem. I nije to jedini slučaj. Zato, kud ja, tu i bicikl. Nije da nešto mnogo vredi, ali bila bi velika glavobolja naći drugi odgovarajući.
Zato s mojim vodičem odlazim da mi pokaže drugi hostel. Smešten je u ovećoj prizemnoj kući, a sobe i kreveti izgledaju veoma pristojno. No cena je tri puta viša nego u pređašnjem hostelu. Ali ionako retko iznajmljujem sobu, možda jednom u mesec-mesec i po, tako da pristajem i plaćam. A sad, tuš!
Nema tuša, kaže vlasnik.
Kako nema?
Nema, hladno je.
Ne kupate se kada je hladno? Ili mislite da gosti ne treba da se kupaju kada je hladno?
Ne razumeju, naravno. Moj vodič mi objašnjava da postoji neko mesto gde za pet juana mogu da se okupam. Hoće da me povede tamo.
Okej, neka mi smanji cenu sobe za toliko.
No vlasnik ni da čuje. Koliko sam se ja zainatila za sitne novce, on je još tvrdoglaviji. Rezignirano mi vraća moj novac. Ne mogu da verujem: za sitne pare izgubio je gosta.
Šta sad?, pita me vodič. Može da mi pokaže hotel za desetak evra.
Ne. Idemo nazad u prvi hostel. Nudim momku deset juana više da bicikl unesem na sprat. Pristaje, naravno. Kako se toga nisma ranije setila.
Na moju radost, ispostavlja se da u sklopu ve-cea postoji i tuš. Kakav-takav, bez prskalice, samo crevo, ali to je topla voda koja teče u neograničenim količinama. Skoro pa luksuz za cikloputnika.
Preživeću zvukove iza zidova od šper ploče: bučno išmrkivanje, iskašljavanje s pljuvanjem šlajma, mokrenje bez zatvaranja vrata, prdež, podrigivanje, preglasno mljackanje i glodanje... koje proizvode ko od brega odvaljeni Kinezi što su pristigli uveče u sobu preko puta moje. Već sam se osvedočila u to da su Azijati generalno daleko od lepih manira i skoro da nema nikakve razlike u socijalnom sloju ili miljeu u kome žive, pa čak ni u polu, osim što su žene generalno tiše od muškaraca.

4. oktobar
Čeoni vetar i pustinja. Ovo je jugozapadni kraj Gobija. Najveći problem mi predstavlja voda, jer su naselja toliko udaljena jedna od drugog a i kad ugledam neko, ne uspevam da odgonetnem kako da se isključim s autoputa i uđem u njega. Motrim pažljivo, ali nigde ne vidim isključenja. Stvarno mi nije jasno.
Dok se nerviram zbog toga, primetim da mi Kinez na motorciklu s prikolicom dolazi u susret, ne pokazujući ni najmanju nameru da on mene obiđe, već se držeći ograde autoputa uz koju ja vozim. A kao za inat, tutnje kamioni i često, pošto se igraju trka, pretiču jedni druge koristeći čak i zaustavnu traku: onaj sasvim levo, najbrži, potiskuje i izguruje konkurenta koji je upravo započeo preticanje kamiona u središnjoj traci, koji mora da se skloni sasvim desno, izgurujući mene. A to znači neopisivu buku jer svi istovremeno pritiskaju sirene, i toliki stres da mi srce ludački preskače svaki put kada me neko tako potisne. I baš u jednom takvom trenutku onaj motorciklista naleće na mene. Jedva uspem da izbegnem sudar s njim kao i da me s druge strane neko ne pokupi.
„Crazy idiot!", povičem besno.
A kada mi nešto odgovori, cereći se, sva iznervirana pokažem mu srednji prst.
Nastavim da psujem u sebi grabeći dalje, kad začujem povike iza leđa. Ma viči do mile volje, budalo jedna. Umalo da poginem zbog tebe.
No čini mi se da su povici sve bliži. Osvrnem se i imam šta i da vidim - onaj je okrenuo motor i juri me.
Ne mogu da verujem! Zapnem što me pedale služe da mu uteknem. Ali, on je motrizovan i polako me stiže. Sve je glasniji i gnevniji.
Tada opazim odvajanje za benzinsku stanicu i skrenem na nju. Tu su ljudi i koliko god da je lud, verovatno ništa neće smeti.
A lud je mnogo. Toliko da mi preti pesnicom dok me izaziva da mu priđem kako bi imao razloga da me napadne. Čak uspeva da iskopa iz sećanja reči poput „bitch" i „go", koje mi uporno ponavlja. Razumem da priča kako je Kina njegova zaemlja a ja sam stranac koji tu nije poželjan.
Ne uzvraćam. Jedna kola se zaustavljaju i otvara se prozor sa suvozačeve strane. Unutra četiri muškarca. Kako da im objasnim? Gestikuliram, ali onaj im nešto dovikuje, te oni odmahuju rukama u stilu „ne pada nam na pamet da se mešamo".
Izazvan galamom, odnekud iz grmlja pojavljuje se jedan čovek. Rekla bih da je lokalac koji živi u nekoj od kuća uz stanicu. Ne gubeći vreme u objašnjavanju šta se desilo, odmah ga upitam za broj policije. Dok on pokušava da nađe njihov telefon, onaj se izgleda malo smiruje. Udaljio se desetinu metara i opet stao, te sad odande dobacuje provokacije, ali očito je da je već u odlasku.
Verovatno shvativši da ću se zadržati u društvu ovog meštana, najzad odluči da ode. Mašući pesnicom i preteći sve dok mi se ne izgubi iz vidnog polja.
Huh, odahnem. I zareknem se da više nikada nikome neću pokazati srednjak.

5. oktobar
Dug, dosadan dan, sa čeonim vetrom. Osetno je zahladnelo. Sigurno na obližnjim planinama pada sneg.
Predveče imam sreće: nailazim na isključenje s autoputa. Krenem u selo ali sve prodavnice su zatvorene. No zato vulkanizer radi.
Ulazim. Unutra dva mlada momka. Objašnjavam im šta mi treba i pokazujem na moju gumu. Ništa ne razumeju. Crtam u mom notesu fazu lepljenja i presu da pritisne zakrpu kako unutrašnja guma ne bi ponovo izvirila. U mom rečniku nema reči „glue", tubu koju sam imala potrošila sam a među njihovim bočicama i tubama ne razaznajem u kojoj je lepak. Zašto je toliko teško sporazumeti se sa Kinezima?
Smeju se, što sam i očekivala.
Odustajem. Ne skida mi se točak i obe gume samo zato da bih im na očiglednom primeru pokazala šta želim. Za dva dana biću u Urumčiji, pa ću potražiti po radnjama iste gume kakve imam. Valjda će držati još dva dana.
Neće. Ni zakrpa a ni izlizana guma. Ujutru, nakon oluje zbog koje se nisam udaljila mnogo od sela, zatičem ispumpanu gumu. Ajd nazad kod onim momaka. Ako ništa drugo, bar imaju snažnu pumpu.
Smeh umesto pozdrava. Pravim se da ne primećujem. Rasklapam bicikl, skidam točak, ispumpavam gume, krpim bušnu. U međuvremenu, oko mene je njibh četvoro-petoro. Posmatraju šta radim kao da nikad nisu voideli žensko koje menja gumu na biciklu ili stranca. A možda i nisu.
Kad već to radim, pokažem momcima šta sam juče htela. Njih dvojica odrično vrte glavama, ali njihov sused, očito malo kreativniji, odlazi u radnju i vraća se sa parčetom prave zakrpe za kamionske gume. Malo je stanji na rubovima i prilepi na moju. Pumpamo unutrašnju i stvaljamo je. „Radi!"
Eto, to sam juče htela!, kažem onoj dvojici nazovi-vulkanizera.

6. oktobar
Vetar je stao i ponovo je otoplilo. Vozim magistralnim putem. Otkrivam da su duž njega brojna sela, ili je to zbog blizine Urumčija. Kakogod, ovo mi mnogo više odgovara jer mogu da stanem i natočim vode, da se sklonim dalje od puta i ručam, da kupim namernice.
A treba mi i benzin za moj gorionik. Ulazim na benzinsku stanicu sa čeličnom bocom od jednog litra. Pokazujem je momku koji toči gorivo i ispisujem „1 l" u moj notes, ali on me šalje unutra. U redu, verovatno treba prvo da platim da bi mi natočio. Stajem ispred kasirke i poturam joj bocu i stranicu iz mog notesa. Pokazujem na novčanik i novac.
Kasirka se smeje i ne reaguje. Uslužuje drugog kupca.
„Hej! Ja takođe stojim u redu!" Mašem novčanikom i bocom.
Sada se smeju i ona i kupac. A pridružuje im se i momak koji me je poslao unutra a koji je upravo ušao. Nešto mi govori, i dalje kroz smeh, pa uzima moju bocu i odlazi do ogromnog termosa sa vrelom vodom. Hoće da je natoči u moju bocu.
Ne mogu da verujem. Da li misle da sam toliki idiot da u čeličnu bocu koja na pola kilometra smrdi na benzin hoću da naspem vrelu vodu? I da sam još veći idiot kad pokušavam da je platim? A najveći jer sam došla na benzinsku stanicu umesto u kafanu koja je odmah do nje?
U dva koraka stvorim se do jega, otrgnem mu iz ruku bocu i odvrnem zatvarač. Bez pardona mu poturim pod nos da je omiriše.
„Aaa!", usklikne najzad shvativši. I smejući se, izađe da mi natoči benzin a devojka za kasom najzad mi naplati.
Ne mogu da dočekam da sutra uđem u Urumči. Sve mi se čini da će mojim mukama barem privremeno biti kraj, jer preko warmshovers liste imam osiguran smeštaj kod jednog Britanca koji podučava engleski. Ako ništa drugo, makar ćemo se razumeti.

 +

 Nove fotke su na Flickr-u pošto je jedan od kineskih paradoksa i to da je Picasa zabranjena a Flickr nije. KAd budem izašla iz Kine, prebaciću sve u moju galeriju na Picasi. Do tada, Flickr: http://www.flickr.com/photos/88786099@N06/sets/72157631802286200/