Monografija "Savremena politička teologija" na sajmu knjiga

Osnovne teme i pitanja kojima se knjiga bavi: Odnos hrišćanstva i politike. Odnos hrišćanske tradicije i društveno - političkih i pravnih teorija. Odnos bogoslovlja sa drugim društveno humanističkim naukama. Uloga hrišćanstva i drugih religija u procesima tranzicione pravde i pomirenja. Odgovornost Crkava u savremenom društvu. Aktuelnost hrišćanstva i društveno - političkih pitanja i koncept hrišćanske demokratije. Politizacija religije. Odnos hrišćanstva i nacionalizma i ekstremizma. Koliko je hrišćanstvo danas aktuelno i da li je bogoslovlje u stanju da odgovori na savremene društveno političke izazove? Da li hrišćanstvo i druge religije mogu da budu aktivni činilac socijalno - političkih promena?

U nastavku sledi predgovor doc. dr Darka Đoga, docenta na Bogoslovskom fakultetu Sv. Vasilija Ostroškog u Foči i prorektora Univerziteta u Istočnom Sarajevu i jedan odlomak iz knjige koji govori o potrebi formiranja dekonstrukcije politikanstva.

Pisati predgovor knjizi bliskih prijatelja nikada nije lako. U takvim predgovorima neminovno dajemo ne preglednost sadržaja, nego, hteli to ili ne, kazujemo tragove ličnih čitanja, susretanja i nedoumica koje su reči prijatelja ostavljale u nama onda kada smo im pristupali. Kada je reč o knjizi dr Nikole Kneževića „Savremena politička teologija" upravo to je slučaj: mea parvitas je dobila čast da pred-govori redovima koji su nastajali kao plod Nikolinog hrvanja sa temom koja je i meni samom bliska i intimna - sa temom političkog u teologiji kao političke teologije same.

Predgovaranje je, ipak, kudikamo lakše kada ispred sebe imate knjigu koja računa sa izvesnom pred-istorijom. Stvar je mnogo zahtevnija i teža kada, pak, treba da napišete predgovor knjizi koja je i sama predgovor, govor, ali (nadamo se) ne i epilog jednog napora da se srpska i bivša jugoslovenska teološka scena obogati tematizacijom njoj dotad gotovo nepoznatih problema. Pritom, problema koji su od suštinskog značaja. Jer, premda se u našoj teološkoj javnosti stvorio utisak da je su samo „velike teme", „ontološki problemi" i „krajnja pitanja" vrijedna teološkog disertovanja, i društvena svakodnevica i teološka prezasićenost i stagnacija gotovim obrascima ukazuju da je pre svih „velikih" teoloških pitanja neophodno postaviti pitanje konteksta teološke semantike (gde, kada i kako teologija kazuje? Kome?) kao i relevantnosti teološke misli (da li je pitanje smrti, recimo, drugorazredno u odnosu na pitanje gladi?)

Dr Nikola Knežević polazi od ovog povratka teologije ka pitanju njenog značenja u društvenom i „političkom" kontekstu. Ovi navodnici u „političkom" ilustruju nam koliko je težak i odgovoran zadatak bio pred njim. Na (dr) Nikoli (Kneževiću) je bilo - i on je to uspešno učinio - da ih skine, da „političnost" teologije disertuje, objasni i odbrani pred licem teologije, ali i pred licem društva. Da teologiji prida njenu političku dimenziju prikazivanjem formiranja savremene političke teologije na Zapadu (pri čemu dolazi do izražaja njegova izvrsna erudicija kao i izvesni afiniteti za kontekstualni pristup samim kontekstualnim teologijama). Indikativan je nivo izvesne oštrije kritičnosti ka Šmitu, recimo, u odnosu na Moltmana. (Dr) Nikola (Knežević) pokazuje, zapravo, empatiju prvenstveno ka onim misliocima političke teologije koji su njenu relevantnost mislili iz hristološkog jezgra celokupne hrišćanstvenost prema društvu, a ne obratno (iz konstruisane relevantnosti hrišćanskog ka teološkom sadržaju). To svedoči da je njegova misao spoznala i zamke relevantnosti, kojih nije lišen nijedan poziv za obnavljanjem značenja hrišćanske vere u društvenom i političkom kontekstu.

Na našem autoru je bilo još jedno atlasko breme, još jedan svet koji je trebalo nositi - breme izlizanosti, potrošene semantike samog političkog. Navodnike su ispred političke teologije stavile politikantske teologije, teologije dnevnopolitičke angažovanosti. Boriti se protiv bolesti politikantsta u teologiji (i veri) ubijanjem pojedinačnih bakterija, naravno, ne bi odvelo nikud. Bio je potreban (gotovo) farmakološki pristup: lekovitost zdravog. Naša, srpska teologija pokazala je sa Nikolom Kneževićem da je spremna i da će početi da poima i prima jednu istinski političku, ali ne i politikantsku teologiju.

Stoga svima sa radošću preporučujem da se prepuste erudiciji i teološkom viđenju Nikole Kneževića.

 Na Sv. Teklu 2012 g. Doc. Dr Darko Đogo

Sledi takođe odlomak iz knjige:

Узимаћи у обзир квалитативни и квантитативни дефицит контекстуалног теополитичког промишљања у Србији и земљама региона, као важно питање намеће се недостатак критике друштвено-политичког домена и његових елита од стране религијских институција. Деконструкција политичких субјеката и политиканства који неретко представља производ владавине повлашћених политичких елита истиче се као један од императива критичког односа религија, у овом контексту, цркава и верских заједница према друштву.

Сагледавајући домен политичког у нашем друштвеном контексту, можемо рећи да се према обичном човеку врши својеврсно насиље. Тихо, латентно, неприметно, увијено иза популистичких фраза и флоскула, демагошких пројекција, изневерених обећања, мимикрије поштења и части. То није физичка, репресивна форма насиља, већ нова врста тоталитарне свести која иза кулиса слободе људске савести поробљава човека на сасвим нов начин. Начин у коме услед недостатка избора, човек свесно постаје објекат поробљавања. Усамљена монада, тек делић огромног механизма којим управљају глобални геополитички и економски интереси повлаштених елита. Левинас у атаку на индетитет види форму насиља и сматра да се „насиље не испољава само у физичком болу који се наноси другима, него и кроз прекидање континуитета идентитета" особе према је насиље усмерено. На начин на који се те особе „приморавају да играју улоге у којима више не могу да препознају себе", где су приморане да изневере не само „своја убеђења, већ и своју суштину", где морају чине оно што им одузима сваки импулс достојанствености бића.

Нападнуто је људско достојанство и интелект. Дух човечанства слама се услед константних притисака и наметања воље мањине и гушења критичке свести. Moi commun овде није само Русоова концепција која наглашава погубност екстремне индивидуализације и фрагментације слободе, већ се „општа воља" намеће и дугим линеарним процесима анестезирања критичке свести човека, који несвесно ову вољу прихвата и перципира као одраз сопствене слободе воље, а заправо представља вољу привилегованих и повлашћених. Наше политичке елите далеко су од идеала правде и морала, јер оно чиме се оне баве није политика већ политиканство, није брига за друштвени већ искључиво за лични материјални и егзистенцијални интерес. Данашња политичка сцена је место у којем исти људи само мењају различите улоге, сценарио и епилог остају исти, поверење народа изиграно, лични интереси задовољени, држава у сталном раскораку између прошлости и садашњости, без могућности за промене. Политика је постала вештина обмане.

Узимајући ово у обзир, поставља се питање, може ли богословље унутар дијалектичког дискурса да деконструише сложене политичке субјекте и дехуманизујућу стварност која произилази из њих? Сматрам да то није питање избора већ нужности, која произилази из доследности богословског ума и одговорности које тај ум мора да има према друштвеном контексту. Контекстуално богословље нужно мора да преузме бреме стварности, да народ кога је разапео конзумеристички етос савремене цивилизације скине са крста и ослободи га крика бесмисла, подари му наду, истргне из успаваности у којем га желе оставити полуге моћи. У критичком моменту деконструкције дехуманизујуће реалности створиће се идејни супстрат који ће инспирисати и покренути на промене сваког ко схвата да (бити) личност (у еклесиолошком смислу) искључује пасивност већ активно преображавање на личном и друштвеном плану. Оно мора да у свој дискурс унесе проблематику друштвено-политичког и колективног у истој оној мери у којој се бави појмовима индивидуалног и личносног.

Говорити о трансцедентном, универзалистичком и праведном Богу данашњем свету који је утонуо у обесправљеност, патњу и неутешан бол маргинализованог и експлоатисаног плебса представља безосећајни чин, сличан оној (наводној) поруци Марије Антонете изгладнелом народу. Ако заиста желимо да том сиромашном пуку који тавори на маргинама нашег друштва, подаримо наду, супроставимо онда Бога праведности естаблишменту, тим полугама моћи, том идолу садашњости којим влада конзумеристички етос који нам отима скоро све а оставља мрвице, и подарићемо им Бога наде и слојевиту критичку инстанцу која има снагу да донесе промене.
У супротном, праведни Бог остаје само недостижна светлост на крају тунела, тек малена кап воде у адској врелини, недовољна да нас устину подигне и препороди. Или ћемо ћутати о Богу правде јер све је друго лицемерно уколико се свесно потчињавамо робовласничкој методологији савременог капитализма, или ћемо подићи глас против система моћи и политичке демагогије који нам узима достојанство, дехуманизује и обесмишљава нашу друштвену улогу.

Нема алтернативе, или ћемо остати карика у механизму огромне потрошачке машинерије којом влада малобројна елита и пилатовски опрати руке пред распећем експлоатисане већине, или ћемо отказати послушност и почети рушити систем који обичног човека понижава до граница неизнемоглости. У овој борби, не постоје неутралне стране. „Не заузети страну, значи стати уз страну структура моћи" (Gutierrez), а таква пасивност која је ништа друго до мук који сакрива свој поглед пред очигледним злочином, представља злочин сам по себи (Bonhoeffer). Хоћемо ли као богослови бити пророчки глас или ћемо уљуљкавајући се у фразеологију трансцеденталне и безсубјектне дијалектике и даље оглушивати на беспомоћне крике оних који стоје распети пред очима целога света?

Нажалост, имајући у виду савремени богословски дискурс у региону, а нарочито у Србији, оваквог критичког приступа готово и да нема. Богословље стоји уљуљкано иза кулиса трансцеденталне, универзалистичке и догматске тематике, лажног тријумфализма, без hic et nunc, апатично и наизглед немоћно да својим теоријским доприносом уздрма темеље хегемоније повлаштених елита и уздигне маргинализованог човека, који лишен сваког достојанства остаје да тавори на маргинама друштвене лествице. Стиче се утисак да Цркве и верске заједнице не само да не желе да се суоче са прошлошћу, конфликтима, кокетирању са национализмом, већ изостаје адекватан одговор на друштвено-политичке проблеме и феномене садашњости. Зато је потребно актуелизовати ова питања унутар кругова религијских елита и покренути процесе који ће самокритички испитивати религијске институције, са једне, и друштвени контекст, са друге стране. Једино тако можемо да говоримо о контекстуалној политичкој теологији која постаје важан фактор социо-политичке трансформације.