Samo neka ide po redu!

Zašto? Zašto baš mi, već dugo, pitamo jedno drugo, moja sestra K. i ja? Dobri smo ljudi, nikad nikom nismo zlo pomislili, kamo li učinili! Zašto se baš nama dešavaju ovakve grozote? Nekoliko puta prisutna srednja sestra, daje odgovor: Ispaštamo grehe nekog našeg pretka, ili predaka, šta drugo?

U narodu egzistira izreka: Samo neka ide po redu, misli se na umiranje, na smrt. Svi smo je više puta čuli a uglavnom su je izgovarali stari ljudi, ponajviše žene, babe. Dobro se sećam da je moja baba Ljubica, koja je inače poživela do stote godine, malo, malo, ponavljala: E što me bog ne uzme, no mi uzima unuke i praunuke! Ne ulazeći u iskrenost izrečenog, svakom je život mio pa ma koliko godina imao, žal i tuga za umrlim potomcima jeste teška ali ne verujem da bi se iko ko izgovara ovu izreku, menjao s umrlim! Surovo, priznajem ali tvrdim da sam u pravu!

Imao sam 32 godine kad mi je umro brat od tetke, bliznakinje mog oca, od srčanog udara. Imao je 35 godina, lep, visok skoro dva metra, veseo, odličan keramičar. Moja baba je bila pokretna, neverovatno bistre glave, kukala je, naricala i huktala dan, dva, nekoliko puta ponovivši što je bog ne uze...čak je i suzu pustila a onda se pragmatično vratila svom precizno utvrđenom načinu bivstvovanja.

1992, 93-će godine izgubio sam bratanca. Bio jedinac i milo dete. Toliko me je voleo da se kao mali čudio što nisam kod njih svaki dan, što ne živimo zajedno. Ubio ga je iz pištolja koji je njegov otac doneo s tz ratišta, najbolji drug. Moj brat i snaha su ga dobili u poznim godinama i više nije bilo šanse za drugo dete. Ionako ga niko ne bi mogao zameniti!

U sedamnaestoj godini umro mi je sestrić od koksaki virusa. Visok, lep, trenirao je košarku. Posle treninga rekao je tati, mom zetu da ide da malo prilegne a onda će u školu. Ušao sam da ga probudim, bio je topao, rumenih obraza, pričao mi je zet, prvo sam ga poljubio u čelo ali pošto se nije pomerao, počeo sam da ga drmusam...nikako ne mogu da prihvatim činjenicu da ga više nikad neću videti, zaplakao je i ja s njim.

Njegov stariji brat, umro je osam godina kasnije! Bio je mazan prema meni: Ujko hoćeš li da ti donesem ovo ili ono, samo ti meni kaži ako ti šta treba, sve ću ja za tebe... Nikad ih ne mogu prežaliti!

Sad mi je umrla sestričina, dve godine starija od mog sina. Obožavali su jedno drugo. Iza nje je ostala ćerka od trinaest godina.

Bog, đavo, ljudi, nemaju ama baš nikakve veze s prekorednim umiranjem. Hrišćanska crkva, i jedna i druga, prvo pomenu nedokučive puteve božje a onda, kao da to može biti uteha, da je bog npr umrlo dete uzeo sebi, kao čisto i nevino, za anđela. Đavo je po svemu sudeći, više vezan za politiku i nema vremena da se bakće s umiranjem. Ljudi k'o ljudi. Svako tuguje i žali na svoj način i izmišlja raznoraznarije, ne bi li protumačio prekoredne smrti. I što bi rekao Stiven Hoking drugim povodom, sva su tumačenja istinita.

Smrt je autonomna i nezavisna instanca koja ne podleže nikakvim zakonima i pravilima, ma šta o njoj govorili i tumačili je teolozi svih konfesija. I ako iko zna zašto se umire prekoredno, onda je to SMRT!

Verovatno ste čitali knjigu Žoze Saramaga, Smrt i njeni hirovi, ako niste, pročitajte, biće vam malo jasnije.