Licem uLice

Opet se ovih dana puno vozim busevima. Lica i glasovi. Priče. Ispričane, izmišljene, nadovezane, razvezane, bez početka i kraja.  Neke viđam češće od drugih. Polako sklapam priče. Izmišljam ustvari.Trudim se da gledam, ne da slušam. Ove bučne što se svađaju telefonom ili prizivaju rat i pošast da istrebi gamad.. . ne mogu. Telefondžije isključim, briga me da l je otišao na more bez nje ili nije. Ove što bi da tuđim glavama ratuju ne mogu da isključim. Za sad ćutim. Ne živimo mi u istom uverzumu pa što da srećem pažnju. Moj svet, čaroban i lep. 

Uglavnom gledam decu. Žene, kako koje.  Mlade.  Muškarce izbegavam. Shvatiće pogrešno.  A i nisu mi interesantni za ove moje priče. Ni one tetke što neće da ustanu. Zaboravile su kako je to imati malu decu, a još ne znaju kako starost teško pritiska.- Ni meni niko ne ustaje. A štap ponela, a sad vidi bez štapa ide..

Turn  off.  Off.

-Bata!

-Nije sine, to je seka!

-U pravu je dete, bata je.. samo ima malo viška kose.  Svako jutro sa iste stanice idemo u vrtić. On je malo  veći bata. Malo priča. Mnogo pevuši. Na nekom svom melodičnom jeziku. Boji se buke. Mama je tu da ga zagrli, da se uvuče u njegov svet i doda još mrvicu sigurnosti.

Ona je  crnka, visoka, doterana, punih usta. Sviđa mi se njen stil. Ne smeje se. Nije upadljiva. Neko je mnogo voli. Bar mi tako izgleda. Dobro bi joj stajala cigareta i neka od uloga Grete Garbo. U crno-belom, ali ovi ljbučasti detalji da nekako ostanu. Ne znam da li ona voli. Ne vidi se.

Sede zajedno njih troje. Brat, sestra,brat. Neobično mirni i tihi. Nekako, ne tužni, ali neveseli. Ne bi trebalo deca tako da izgledaju. Ona je Marija. Ima šarene hulahopke i teksas suknjicu. Roze jakna joj je velika, pozajmljena, nasleđena. Lepa je kako samo devojčice od osam – devet godina mogu biti. Dok ne počnu da razmišljaju o tome kako su lepe. Samo ošišana na kratko. Onako ofrlje, neravno, bez frizure, samo posečena gusta smeđa kosa. Nije ošišana, oštrbana. Kao da je neko kaznio time. Mnogo mi to tužno izgleda.  Mlađi brat grize prste. Ovo dvoje ga ne smenu opominju da ne stavlja ruke u usta. I njemu je jakna velika, prevelika. Samo najstariji je nekako doteran. I pažljiv.  Podseća ih da treba da izađu, da se čvrsto drže, da zakopčaju jaknu. On je bez ranca. Nisu ista smena, ali ih prati u školu. Mora biti da su podstanari. I sad su se odselili negde daleko do škole. Negde gde nemaju baš dovoljno mesta da rasprostru svoje detinjstvo.  I opet mi dođe tužno. Nego, imaju jedni druge. Biće negde osmeha valjda.

Da imaju moje godine silno bi ih veselila jedna Liuza Čikone. Ne vidi se na njoj da je namerno.   A jeste. Skoro kao prava, tako negde iz druge polovine 80ih. Da sam je videla  s večeri mislila bih – ide neku žurku, maskenbal.  Sve od frizure- blajahnog, sitnog minivala; preko stajlinga- narukvica i lančića, minđuše u obliku velikog krsta; šminke –jarko crvenih usta i ljubičaste senke sa crnom maskarom, do garederobe – šerpa plavi sako sa ogromnim reverima i preko rokerica..  ma sve. Oborila me s nogu kad je podigla ruku,  i ukazao se sat. Onaj plastični, na baterije, što smo tih 80ih kupovali na krstovdanskom vašaru, plav, sa crvenim kajšićem. U školi je – ona lujka. Stoji negde ukraj na odmoru. Ima jednu drugaricu. Ima i  druga. Al’ on je komšija, ne idu u istu školu.  Mogla bi da bude super đak da je to iole zanima. Ovako samo koliko mora. Svađa se sa roditeljima. Crta. Ne ume, al’ voli.

Dve žene. Ne liče nimalo. Osim što su negde zaboravile svoju ženskost. Nemaju više godina od mene. Ili bar ne mnogo. Ne deluju tužno. Samo odsutno i pomireno. Nisu ružne, nisu zapuštene. Samo nisu žene.

Klinac sa gitarom. . Od onih dugokosih na kakve sam se ložila kad sam bila mala. Vijetnamka, kapiram da je od ćaleta nasledio. Vole devojčice i danas takve. Valjda. Zadovoljan.  Ima devojčicu. Ona mu pravi ogrlice od drvenih perli. Njega smaraju. Ne što je kliše, nije ni razmišljao o tome, nego ne voli da ga nešto davi oko vrata, al’ neće da je bedači.  Smaraju ga i časovi ovako rano. Al ne da se vidi. Zbog keve, njoj je to baš važno. Da ne  bude na ulici i te fore.

-Pička mu materina, samo što sam ušla u kuću a on da se dernja na mene!? Još sam se i smrzla, nisam juče kaput mogla da nađem.. Stoka..

Off. Off. Off.