Sturm und Drang

скраћена верзија: у звезду се вратио роби, већи од видића на куб, па га је шљам отерао. толико о сновима... живите их клинци док можете, зајебите повратке... нема натраг

--------------------------------

нећу рећи да је "артиљеро" добар филм јер то није. али да је поткачио пар значајних тема, провлачећи (драматуршки скоро* ничим оправдано) немању видића као лајт мотив сна то је извесно. бар је мене подсетио на неке ствари које покушавам да заборавим, од којих покушавам да се сакријем. струја дрма до неке 30те, 40те** (ко има среће, откачи се од фазе раније) али сећање преживљава мало дуже...

"ако промашиш, није крај света, пробај поново и промаши лепше"...

(или тако некако - није баш цитат). апатија у којој пропуштамо живот, циркајући испред "опсајда" (назив локалног киоска где се узима пиво на рецку и размењују свезнање о свемиру) или тв-а гледајући репризе дана када се "небо отворило"... није слика само тужне приче о звезди, чак ни о србији као простору у коме живимо(?) и који остао пошто су сви други (низом успешних референдума***) отишли. друштво заглавило у кризу, покушавајући да пронађе свој сан и путоказ поново је опште место и лако је осликати изгубљеност младости у њој. "артирељо" тај оквир користи да исприча тинејџерску љубавну причу ("бунтовник без разлога" подврсте). или можда користи романтичну комедију као платформу да се каже нешто о безнађу у које тонемо? у суштини покушало се са оба приступа и та недефинисаност је можда и основни разлог што филм не комуницира превише (осмех му је дао високу оцену 9, али звезда је звезда и осмех је генерално изразито благонаклон према филмовима које не мора да чита). глумачка екипа савршена (од дебитаната који имају (чак и међусобну) хемију до петра божовића и драгомира чумића који још једном доказују да нема малих и великих улога већ само малих и великих глумаца), режија сасвим прихватљива, рекламирање пива, грицкалица и мобилних оператера изразито непристојно али највећа мана филма је темељ - сценарио је једноставно недовршен. није ми јасно зашто се није потрошило још пар дана/недеља месеци (када је овде снимање филмова већ толико тешко и проклето је без везе пропуштати шансе) да се неке ствари драматуршки заокруже??? злобници би рекли да је због тога и изабран немања за свети грал филма (пенал у словенији и тај рад :-)...)

"једино нас гробари никад нису разочарали"...

нит приче лута од романтике, препознавања хероја (херој није немања већ мали, вели ана. јесте заљубљена али овде не греши) до очаја и (само)деструкције. иако овлаш визуелизовано, насиље је битан сегмент и филма и друштва из којег је филм и настао. изазвано и жељом да се нешто промени и мржњом и жељом да се нестане. у једном тренутку када је прича доведена до емотивног дна ("ово није крај већ средина" је сценографска поштапалица) мали (главни лик, пубертетлија у потрази за искораком у лет и успех) губи наду да је ишта могуће променити и иницира бесмислени навијачки обрачун. улетање у тучу са гробарима који је спремно прихватају (нису разочарали) а после "да ли ме је уписала хемичарка"... гомила клинаца лежи, емотивно и физички испражњена, без будућности, без садашњости, ујебани прошлошћу која их не интересује и оптерећује. за то време "средовечни" са ранама (са ратишта, многобројних сукоба са светом, у суштини са самим собом...) седе испред кутија и гледају тај златни дан и "фала ти аугенталер гол".. "још нико није смислио ништа боље" каже старији брат злаја, представник генерације која је досегла свој олимп, осетила занос ветра у лице а сад тоне у самосажаљењу... а да ли стварно морамо тако? да ли смо "сувише обзирни" и с тога пропуштамо живот, као што каже петар божовић у једном тренутку док 3 генерације заједно седи, вида ране, поново гради међусобне везе? имамо ли право на ту пасивност?

"нећу вечито да играм 0-0"

то јесте младалачки зов за нечим већим и тужно је ако своје клинце препустимо да сами јуре. загледани у прошлост, хипнотисани сећањима која нам испоручују из кутија (ко не верује да тијанић има план док етар пуни репризама нек размисли поново - ако ватикан може да има заверу коју нико не примећује, може и тијанић)... трунемо. мали покушава нешто да промени. било шта на било који начин. лута од мољакања до покушаја оружане пљачке, кад изгуби снове разбија трамвај, баца се под ауто... копа по живој рани и то не треба рационализовати... ко не разуме... па ваљда му је добро :-).

"гуглао сам. то не постоји. ни младост, ни лучани, нема тога."

снови су снови кад су велики иначе нису снови већ... ништа. на почетку филма мали посматра звезду (наравно, остаје питање да ли је то стварно звезда) против младости из лучана, маракана је празна због неке казне. злаја и "стара" екипа (признајем да боли кад кажем ово "стара") по хиљадити пут гледају репризу репризе затварајући очи пред садашњицом. матори су скроз задовољни наравно (бар толико задовољни да не покушавају ништа друго). клинци не. и једна и друга екипа је свесна да је таква реалност бесмислена али злаја и његови затварају очи, пале вхс и упијају прошлост игноришући садашњост, не желећи да буду свесни шта тиме чине будућности. . клинци покушавају нешто да промене, утрчавају на терен и прекидају "утакмицу"... глупо, да али снови су снови само ако пробаш да их оствариш иначе нису снови већ... ништа.

и нека то буде то. имајте снове, препознајте их и закорачите ка њима, зајебите загледаност у вхс себе... сви ви у мојој глави. вама се обраћам. за вас ме боли патка, због осмеха и заводљиве вам причам.

--------------------------------

* у принципу једино што немању ставља у центар приче (сем везе "звезда - манчестер - свет") је и кратка размена реплика браће малог и злаје "сви хоће у напад, а ко ће остати да нас брани - па немања". на граници али ипак довољно оправдано да се не крене у (по мени смисленију) потеру за декијем станковићем.

** једна од реплика у филму

*** не оспоравајући разноразне спољне притиске, туђе интересе желим да нагласим чињеницу да су ипак сви питани да ли желе даље са београдом и сви су веома јасно рекли - не.

е сад, мало и о звезди и њеној улози у нашим животима. владан лукић јесте поднео оставку али сви проблеми остају. лукић је био само персонификација дна у коме се тај сан, звани "чија је оно звезда" налази... а јанковић, самозвани тренер, не подноси оставку. он би, али као мали мурињо не жели то да ради јер клуб није у стабилној ситуацији... мрш #$%"&... клуб није у стабилној ситуацији? то није (између осталог и) због тебе? грешиш #$%"&. клуб је веома стабилно усмерен на доле, а ти си један од веселих кормилара. и ти ћеш да га спасеш? (гризем језик и одлазим, не могу, нећу... #$%"& седи ту и чека да га отерају па да добије обештећење, успут радећи на свом егу.. "тренер бившег првака европе, хеј! то је нешто...".. МРШ)