Skyfailure

M, dugogodišnja prva žena britanske tajne službe MI6, umrla je ranjavanjem na kraju filma. Surprise! To je inače iznenađenje jedino za one koji su mislili da će Džudi Denč (Judi Dench) poživeti još nekoliko dacenija i ispratiti još bar pet britanskih glumaca iz franšize Bond. Međutim, u ona je, i to nikako nije sporno, ostavila traga u serijalu o Bondu. Onaj ko je bude nasledio (Ralf Fajns) ili će pokušati da skine njenu hladnokrvnost (hladnokrvnost i odlučnost jedne starice aristokratskog držanja) ili će graditi svoj lik čiju ćemo punu sliku videti tek u sledećem nastavku. U ovom, poslednjem nastavku, Ralf Fajns (koji tumači lik pod imenom Gareth Mallory) je tek uveden u celu priču, s vidljivim autoritetom, ali i dalje ispod prave Čelične dame.

Dakle, najnoviji nastavak iz serijala Bond je totalni promašaj. Predstavlja jedan osrednji akcioni film koji je utrostručio uložene milione ali na račun stare slave i prethodnih delova koji su opravdali dinamiku akcionog žanra. Skajfol je dosadno predvidiv film, neinovativan i usiljen scenama koje smo toliko puta videli. Trećerazredne scene borbe na krovu vagona koje se viđaju u niskobudžetnim produkcijama Stivena Sigala, zatim vijanje kolima i motorima koji u roku od dve scene stignu da prevale put od centra neke metropole pa sve do njiva i planinskih klanaca. Sve u svemu film koji ne opravdava svoj budžet.

Nažalost, kad smo kod neinovativnosti, stiče se utisak da je Skajfol preuzeo/kopirao već odavno obrađene ideje koje smo, na primer,  videli u drugom delu Borna (The Born Supremacy). Kao i kod gro drugih filmova. A to je da svaki tajni agent koji hoće da, iz ovog ili onog razloga, napusti službu ode u neku rajsku vukojebinu gde je servesa 5 para, sunce kao da prži i noću a toalet papir su stare novine. Priča o zabrađeim agentima koji, izvajanih tela poput Davida, ne privlače nikakvu pažnju dok životare na dugim plažama i toplim morima/okeanima punih ajkula jednostavno je prešla u kliše. To je onaj svima poznat san o lenčarenju na plaži, ispod palminog drveta dok se bezbrižno pušta mozak na otavu, siguran da ga baš niko neće locirati. Da odem baš u sitna crevca, ta skrovišta su gotovo uvek bivše britanske kolonije. Gle čuda. Ne kliše, ali bljutav ukus u ustima i već viđeno predstavlja scena koju možemo videti i u samom trejleru za ovaj film – jurnjava motorima po krovovima Istambula. Bljutav je ukus i odsustvo uzbuđenja zato što je poznat teren. Naime, pre samo koji mesec izašao je film Taken2 (Liam Neeson)  čija se radnja u jednom trenutku odvija na tim istim (bukvalno) krovnim stazama gde se u pozadini vidi Plava džamija (možda je i neka druga). Da stvar bude gora po Skajfol, u filmu Taken2 scena je uzbudljivija iako trče i vijaju se po stazama a ishod je neizvestan sve do samog pucnja.

Dakle, Skajfol je razočarao sa opening scene-om koji je u protekla dva dela bio impresivniji. Onaj iz 2006. je u pravom hladnoratovskom maniru...

Osvrćući se samo na Bondove nastavke koje je snimao Krejg vidi se da je u prvom njegovom filmu – Kazino Rojal, centralna tema filma terorizam i njegovo finansiranje. Tu su pisci scenarija išli u korak s vremenom i aktuelnim temama. Globalni problem terorizma istina dugog  je staža, ali ipak... dobro upakovana svakodnevna tema, ali na visokom nivou, uvek je bolja od stvari koja je šatro nova i može se okarakteristi kao nešto već viđeno.

Ista je stvar i sa drugim Krejgovim filmom – Quantum of solace. Nastavljaju se teme koje imaju uporište u realnosti – prirodni resursi i režimi koji njima upravljaju, korporacije itd.  Od Krejgova tri Bonda po meni je ovaj najbolji. Zašto? Jedan od razloga je i sam trejler za film koji otkriva taman toliko da budemo iznenađeni obrtom u toku samog  filma. Znamo da se radi o prirodnom resursu, scene koje su prikazane su pustinjske i prvo šta pada na pamet, zaključkom na prečac, jeste nafta.  Quantum of Solace ima i tu suberzivnu crtu koju umetnost i inače treba da poseduje, a to je da raskrinka i ogoli lažne autoritete. Da promeni percepciju, tj. način na koji (zdravo za gotovo) gledamo na određene stvari. U ovom slučaju ciljan je pogled na svet svih onih koji vodu ne smatraju toliko važnim resursom, dok se u određenim delovima sveta pojedinci na njoj bogate. Tako voda u budućnosti, ako ne već i sada, postaje ono što je nafta danas, tj preuzima njenu ulogu na globalnom planu te se interesi grade na osnovu novog cilja.

Specijalni efekti, kaskaderske vratolomije i seksi Bond devojke “samo“ su glazura koja pruža uzbuđenje i u svakom Bondovom nastavku okružuje centralnu temu. Tu se sada vraćam na Skajfol. Sve je dosta umerenije, manje egzotično i glamurozno što oduzma šmek Bondu na kojeg  smo navikli – plejboj iliti killer machine upakovan u smoking. Uglađen i smrtonosan. Centralna radnja je dosadnija od svake dosade i predstavlja odsustvo svake kreativnosti. Reč je, kratko i jasno, o disku sa spiskom NATO agenata stacioniranih širom sveta koji je pao u pogrešne ruke. Jebeš zaplet, bila je moja prva reakcija. Međutim, pogršne ruke su ruke  Javiera Bardema, čoveka koji je svojom glumom održavao Skajfol iznad vode.

Šta je novo u Skajfolu?

Bond je ranjiviji nego ikad i žele da ga predstave kao starog  i usporenog vuka koji je i dalje jači, brži i agresivniji od svakog psa na njegovom putu. Za razliku od prošlih delova gde je izgovarao prvu prosto proširenu rečenicu tek negde na polovini filma, a tokom celog filma bio hladnog pogleda i izraza lica, on je sada mnogo više emotivno i verbalno angažovan. Logičan sled ukoliko usporite film i počnete dublje da se bavite likom Bonda, a ne samo njegovim delom. Pojavile su se i jeftine američke fraze i komentari u dijalozima koji ne da su suvišni nego srozavaju ceo film.

O Bondovim gedžetima ne treba posebno trošiti reči – jednostavno propast! Ajde i da prođe pištolj koji može da opali samo kada ga Bond drži (prepoznaje njegov grip dlana), ali radio lokator veličine jagodice prsta koji pritiskom na dugme, kada se nađe u neprilici, šalje signal gde se nalazi. Promašaj. Izleće mini antena i to malo sranje on nosi u džepu.... Poređenja radi, u nekom od prošlih delova su mu tu istu spravu, u obliku čipa, ugradili u ruku.

Svetsko, a naše.

Kada čujem ovu palanačku parolu ili moto, kako god, uvek proklinjem tog ko ju je smislio. Prvi put sam čuo to u reklami za MB pivo. No... kada je u Kazino Rojalu u jednoj sceni pisalo – Montenegro, sreća je trajala sve dok nisam video voz u kom se Bond vozi. To videlo Montenegra nije, niti hotela Splendid... Onda se pojavio i Lazar Ristovski koji se maestralno smeškao, klimao glavom, a od svega se najbolje rukovao kada je puk’o za kartaškim stolom. Radujem se kad vidim neku našu facu u studijskim, visokobudžetnim filmovima. Međutim, skontao sam razliku između dve stvari: pojavljivati se u filmu i glumiti u filmu. Dve, nebo i zemlja, stvari.

Moja drugarica, mlada i talentovana glumica, koja je dobijala uloge u našim domaćim serijama ima izraz za pojavljivanje u seriji/filmu kada nema teksta za nju – smrdeti u kadru. Pitao sam je jedanput da li ima neko snimanje?, a ona mi je odgovorila sa – da, idem da smrdim u kadru, nemam ni jednu lajnu za danas. Sve nas ovo dovodi do nacionalne zvezde novosadskog glumišta Milorada Kapora. Slušajući neki od njegovih intervjua i tih silnih audicija i selekcija koje je morao proći za to da „smrdi u kadru“, pitam se samo – koji je njima qrac? Želim mu neku mnogo veću ulogu od te rečenice koju je izgovorio – „vreme je da podignemo sidro“, dok se ostatak vremena „šetao“ iza Bonda i čekao da bude premlaćen. Ali, alal ti vera, maestralno si sleteo na zemlju.

Zaključak: ako imate brdo oskarovaca u ekipi ne znači da ćete napraviti film za oskara. Simple as that.