SAMI NA SCENI

Кажу да је време у којем живимо миленијум комуникација. Мисле, ваљда, на непрекидно повећавање брзине преношења информација, њиховог броја и учесталости. Данашњи преносници информација чине се толико савршеним да је овога тренутка тешко замислити да могу бити и напреднији.

Футуролози, међутим, спомињу занимљив и застрашујући податак да ће средином овог века у употреби бити само пет одсто техничких уређаја којима комуницирамо у овом, другом десетлећу.

Да ли то значи да ћемо стићи до тренутка када ће наши умови постати јавно доступне дневне собе Великог брата, а наше мисли понуђенe на јавну (зло)употребу и пре него што добију свој коначни облик?

Да ли ћемо улицама ходати са технологијом за брзо слање мисли и порука, уграђеном у део уха, носа или прста?

Хоћемо ли и како успети да, при таквим брзинама размене мисли, препознамо своје од туђих?

И најзад: хоћемо ли, као бића којима је природа наменила стварни, а не виртуeлни свет, успети да без озбиљних менталних поремећаја, у сваком од тих светова паралелно живимо по један или више живота, тако убрзаних?

Никада у историји свог постојања човек није имао већи привид својe апсолутнe информисаности, а да је у исто време живео у већем незнању. Повезани у безброј друштвених мрежа, окупљамо хиљаде виртуелних пријатеља са којима ћаскамо, размењујемо мисли, утиске и фотографије. С једне стране, као да никада нисмо били ближи једни другима, јер смо на својим писаћим столовима уместо оловке, папира, коверта и поштанске марке, готово изненада добили могућност да оно што желимо можемо да саопштимо у тренутку, притиском на дугме. Земља је, каже Маклуан, заиста постала глобално село у коме у сваком тренутку колају милиони информација, а политичке, економске, културне и остале везе се са националног убрзано преносе на глобални ниво.

Ипак, неко се у нама потајно буни против таквог благостања. Када нас савлада умор од виртуелних пријатељевања и искључимо дугме испред себе, тешко је отети се утиску да на овој планети не постоје бића којa је самоћа снажније заогрнула својим светлуцавим плаштом него што смо то ми. О чему говорим, знаће они који су барем једном осетили сву трагику сцене. Оне на којој је, после салви аплауза и позива на бис, завеса на крају ипак остала спуштена; на којој су рефлектори још врели, али угашени; којом се још разлеже ехо аплауза, али на којој смо ипак остали само ми. Стојимо на њој, неми и укочени, суочени са својим испраним погледом, пред великим огледалима у којима, сем разјапљенe празнине, ничега нема.