Biciklom oko sveta -- Via Ksijan (Kina, Shansi provincija)

24. oktobar - 5. novembar

Uspešno sam prvi put produžila kinesku vizu. Sve je išlo prilično glatko, iako su informacije na forumima poput Thorn three na Lonely Planety obećavale veliki stres i dugo čekanje. Sada sam mirna narednih 26 dana - četiri su mi ukrali, računajući da nova viza počinje od datuma kada sam aplicirala. Nastojim da se ne nerviram zbog kineskih viznih pravila. I cena - jer na sto trideset evra za dobijanje vize, svaki produžetak košta(će) me još po dvadeset.

Jedva sam dočekala da napustim Đinguan. Poslednje dve noći temperatura je toliko opala da sam se pred zoru budila cvokoćući od hladnoće i navlačila još odeće kako bih se malo ugrejala. Voda u bidonima bila je zaleđena, a šator se beleo od inja. Raznežena nad samom sobom zbog spartanskih uslova u kojima živim, noć uoči polaska častila sam sebe hotelskom sobom. Za dvanaest evra dobila sam ne samo topli tuš i udoban krevet, nego i podno grejanje koje je tako dobro radilo da sam cele noći morala da držim otvorene prozore.  

Kakvo je samo uživanje ponovo okretati pedale! Nakon šest dana prinudnog mirovanja, ne znam da li se više raduje moje telo -- zbog fizičkog napora kojem ga iznova izlažem - ili duša - zbog osećaja slobode kojim sam izgleda neizlečivo zaražena.

Vozim ivicom grebena a s obe moje strane su duboke doline iz kojih izrastaju planine, visoke poput ove na kojoj sam. Njihove padine su u terasama koje Kinezi vredno obrađuju, iako suvo, rastresito zemljište ne deluje previše blagorodno. Iskorišćen je svaki komadić ravnog tla, svaka terasa je mala njiva ili bašta. Ne mogu da odvojim pogled od pejsaža, već šetam i očima i biciklom s leve na desnu stranu puta, od jedne do druge doline, bezuspešno pokušavajući da sve to obuhvatim u jednoj fotografiji.

Srećem prvog cikloputnika u ovom delu Kine. Šezdesetpetogodišnji Kinez koji pravi višemesečnu turu po svojoj zemlji natovaren je možda i više nego ja. Nudi me cigaretama a kad odbijem, posluži me čokoladicama u obliku zlatnika, kakve nisam videla još od detinjstva. Mrštim se što praznu paklicu i papiriće baca pokraj puta. Kako li tek izgleda mesto gde je kampovao kada ga napusti? I šta očekivati od drugih ako putnik, kamper, ljubitelj prirode ne haje za nju nego je i on zagađuje? 

Lančhou mi se nimalo ne dopada. Siv je, zagađen i bučan. Nisam planirala da se zadržavam u gradu, ali sam zbog peripetija sa mojom bankom i vremenske razlike između Srbije i Kine ostala do iza ponoći u jednom internet kafeu, odakle sam mogla da ih (do)zovem preko Skajpa.

Kružim okolo, nastojeći da se ne udaljim previše iz urbane zone - jer sutra ću opet morati u centar da završim poslove s bankom -- ali izgleda da soliterima i kućama nema kraja. Tako se, nakon potrage u jednom pravcu, vraćam nazad, i onda biram drugi, da bih se i odande vratila kao iz ćorsokaka. Negde oko dva iza ponoći primetim omanji park koji začudo nije ograđen i sa zaključanom kapijom, te se zavučem u njega. Ujutru otkrijem da sam u bašti nekog fakulteta. Srećom, te i kineski studenti kasno pohađaju predavanja pa uspevam da se spakujem i odem pre nego što me neko prijavi čuvarima.

Već dva dana vozim na visini od preko dve hiljade metara. I opet se smrzavam, ali se tešim saznanjem da ću ovako samo do Ksijana, odakle ću uzeti voz za Šangaj - koliko zbog ove zime kojoj pokušavam da uteknem, toliko zbog velike razdaljine za koju bi mi trebalo najanje dva meseca na mojim točkovima.

Sve više uviđam da je vožnja bicikla po Kini bila greška. Toliko je naporno i stresno, da napuštam sporedni put i krišom od radnika na naplatnoj rampi uključujem se na autoput. Lakše mi je da pored mene zuje vozila brzinom dvesta na sat - barem me niko neće izgurivati iz zaustavne trake, niti će mi besomučno svirati iza leđa da smesta nestanem (očekujući valjda da se dematerijalizujem?) jer vozač ne namerava da ukoči ni na sekundu, čak ni po cenu da od mene napravi fleku.

Mrak me hvata nadomak Ksijana, ali nastavljam da vozim. Zbog epizode sa seljakom koji je pre nekoliko dana nasrnuo na moj šator, noćenje mi je postalo veliki problem i briga. U selima kroz koja prolazim nema onih malih gostionica u kojima se može iznajmiti soba, a njive su bukvalno svuda, na svakom centimetru ravnog tla, osim na strmim liticama. Zato odlučujem da vozim i po mraku, samo da se večeras dokopam grada u kome postoji omladinski hostel.

Ksijan mi od prve dopada. Očarana sam zidinama starog grada sa kulama na sva četiri ugla i po jednom na sredini svakog zida. Sve je obasjano raznobojnim svetlima, pa deluje potpuno nestvarno, kao iz neke bajke. Radujem se kao dete, a to osećanje ne jenjava ni nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da nađem prolaz kroz kapiju kako bih ušla u deo unutar zidina, u kome se nalazi hostel. Nema veze - ovako mogu da kružim i do ponoći, zagledana u sva ta treperava svetla.  

Ali postariji Kinez u društvu dosta mlađe žene, koji gura bicikl i šeta malog psa, ljubazno se ponudi da mi pokaže put. Prihvatim, očekujući da će me njih dvoje povesti do neke raskrsnice i onda mi objasniti kuda da idem. No, „pokazati put" za njega znači „dovesti me do te adrese", jer se oprostio od prijateljice, stavio kuče u otvorenu korpu na volanu i vodio me ksijanskim ulicama narednih petnaest minuta, sve do vrata mog hostela.

Volim stanovnike Ksijana.

Ispostavlja se da u omladinskom hostelu trenutno ima čak petoro cikloputnika. No svi osim jednog, kojeg sam već bila srela u Biškeku, poslali su bicikle kargom u narednu zemlju gde će putovati ili na granicu sa njom: dvotočkaši para Holanđana i Kanađanina koji im se pridružio u Uzbekistanu odleteli su u Maleziju, a bicikl devojke iz Nemačke koja je pedalala kroz Mongoliju nalazi se u Hong Kongu. Jedino mršavi Francuz i ja i dalje pokušavamo da pedalamo kroz Kinu. Slušajući moje „kolege" i složivši se sa njima da je veća muka nego uživanje okretati pedale kroz ovu zemlju, razmišljam kako bih mogla da uradim što i oni. Ali niti znam tačno gde će me put odvesti, niti imam dovoljno novca da putujem kao bekpeker vozom ili autobusom i da spavam u hostelima -- što sve košta mnogo više nego moj način putovanja.

A kada je reč o troškovima, samo za posetu kulturnoistorijskim spomenicima u Kini treba izdvojiti par stotina evra, jer ih u svakom većem gradu ima na desetine koje preporučuju turistički vodiči. Budući da nemam toliko para, prinuđena sam da pravim selekciju. Moj princip je sledeći: obići ono što je na listi Uneskove kulturne baštine, a potom, ako ulaznice nisu preskupe, posetiti najpre one tipove objekta/spomenika u kojima nikad nisam bila, te naposletku, ukoliko mi preostane novca, videti još ponešto što mi se učini zanimljivim.

„Must see" u Ksijanu i glavni razlog mog dolaska ovde je poseta Mauzoleju Terakota armije. Za obilazak treba poraniti pošto do Mauzoleja, koji je udaljen četrdeset kilometara od grada, autobusi voze samo pre podne. No prvog dana po dolasku osećam se veoma lenjo pa odlažem posetu za sutradan, a ovaj dan provodim u obilasku drugih znamenitosti.

Budući da nikada u životu nisam ušla ni u jednu pagodu, krećem da posetim Džinovsku „Divlju gusku", kako se zove najveći budistički objekat tog tipa u Ksijanu. Bela pagoda, kako je još nazivaju, posebno je zanimljiva i zbog toga što je nekoliko stepeni nagnuta u jednu stranu.

Sagrađena je u sedmom veku u sklopu budističkog manastira, a kao mesto gde će se čuvati sutre i figura Bude koju je iz Indije doneo veliki kineski putnik i prevodilac, a potom i prvi budistički „iguman" -- Tang Ksuanzang. Imala je pet spratova i fasadu od kamena koja se vrlo brzo gotovo cela urušila pa je u vreme dinastije Ming  zamenjena ciglom. U jednom trenutku, broj njenih spratova narastao je na deset, no za vreme zemljotresa u 16. veku tri su srušena, pa današnja pagoda ima sedam spratova i visoka je šezdeset pet metra.

Da bi se posetila, mora se najpre ući u ograđeni prostor nekadašnjeg budističkog manastira. Ne znajući za „kvaku 22", prijatno se iznenadim zbog činjenice da ulaznica košta svega pedeset juana (oko šest evra), te zaključim da će to verovatno biti najjeftinija karta koju sam platila u Kini.

Dan je vedar, idealan za dobre fotografije, pa neštedimice škljocam mojim aparatom. Obilazim ceo manastirski kompleks, najduže se zadržavši u poslednjoj celini, gde slušam tradicionalnu kinesku muziku koja dopire s razglasa ispred jedne od kuća. Dvorište savršenog pravougaonog oblika, sa sve četiri strane ograđeno je hramovima, a kroz svaki se može proći u naredno dvorište, gde su nova četiri hrama ili manastirska objekta. Ima mnogo drveća i zelenila, a mini-parkovi koji se nalaze posvuda besprekorno su održavani. Iza krovova manastirskih kuća vide se neboderi modernog Ksijana, ali buka milionskog grada ne dopire do ovog svetog mesta u kojem se čuju samo - ptice! 

Obuzima me takav mir da ne može da me pomete ni otrkiće da za ulazak u pagodu treba dodatno platiti trideset juana (oko četiri evra). Plaćam, i u koloni za drugim turistima polako se penjem drvenim, uskim i strmim stepenicama. Na svakom spratu je podest pravougaonog oblika, od kojeg četiri kraka - hodnika -- vode do prozora, koji gledaju na po jednu stranu sveta. Odmorišta su ukrašena maketama pagode, figurama Bude, religioznim knjigama ili budističkim crtežima. Ne znam šta sam očekivala da ću videti, ali po izlasku sam pomalo razočarana.

Posle podne provodim u šetnji Šu Džuanmenom ili Umetničkim ulicama Ksijana. Reč je o kvartu sa kineskim kućama u tradicionalnom stilu koje su lepo renovirane, a u kojima se prodaje sve što ima veze sa likovnom i muzičkom umetnošću: boje, olovke, platna, svila, grafike, ulja, batici, instrumenti, monografije o slikarima ili muzičarima. Ovde se može nauručiti i kaligrafski zapis koji će umetnik oslikati pred naručiocem ili melodija koju će muzičar komponovati na tradicionalnoj kineskoj svirali. 

Umetničkoj ponudi ozbiljno konkurišu brojni ulični prodavci hrane, i tradicionalne i brze, junk-food. Gotovo na svakom koraku su kolica sa velikom plinskom bocom spojenom sa rešoom, na kome se priprema hrana, ili mini-restorani sa stolovima na ulici koji su dupke puni. U kineskoj kulturi ishrana je veoma važna stavka socijalnog života, koji se i inače mahom odvija na ulici. Kinezi posvećuju mnogo vremena hrani, vole da jedu i veoma su ponosni na svoju kuhinju, te će prilikom upoznavanja sa strancem njihovo drugo ili treće pitanje obavezno biti: „Da li volite kinesku kuhinju?" 

Ako, poput mene, turista odgovori sa: „Da, dopada mi se, mada je za moj ukus previše začinjena", odgovor će uvek biti da je upravo ti začini čine posebnom. Ukoliko poručujući hranu u restoranu ili na ulici stranac zamoli da ne stavljaju sve te začine ili da makar izostave papreno ljuto, verovatno će početi da se grohotom smeju - nedvosmisleno mu stavljajući do znanja da nema pojma, ili će pak odbiti da prodaju takvo „bezukusno" jelo.

Najpre sam mislila da u posetu Mauzoleju Terakota armije idem biciklom, ali me je razdaljina od četrdeset kilometara, cena autobuske karte od svega sedam juana (manje od jednog evra), kao i mogućnost da tamo budem u društvu sa dva zanimljiva momka - Holanđaninom Ivom i Nemcem Markusom -- koje sam upoznala prethodne večeri, opredelila da ostavim moj bicikl da se odmara u hostelu, dok ja poput svakog drugog turiste budem obilazila najčuveniju znamenitost Ksijana, koja je proglašena i osmim svetskim čudom.

Reč je o grobnici prvog kineskog cara Šin Huana koji je u trećem veku pre nove ere ujedinio sedam kineskih kneževina, imperatoru koji je počeo gradnju Velikog zida radi odbrane od varvarskih plemena sa severa, reformatoru kulturnog, socijalnog i privrednog života Kine koji je ujedinio kinesku valutu, pismo, mere za težinu, dužinu i zpreminu, no ujedno i nemilosrdnom diktatoru koji je naredio spaljivanje svih slobodoumnih knjiga i disidenata, čoveku koji je bolujući od manije veličine a opsednut večnim životom naložio izgradnju monumentalne grobnice. Na njoj je radilo oko sedamsto hiljada kulučara, ali ni nakon četrdeset godina, do kraja njegovog života, nije bila završena.

Grobnica se prostire na površini od preko pedeset kvadratnih kilometara i kao celina liči na ogromnu piramidu. Oko nje se nalazi više od petsto pratećih jama i grobnica, među kojima su jama za konjsku zapregu od bronze, sa zlatnim i srebrnim detaljima, čije su sve komponente vezane mehaničkim spojevima, a koja simboliše njegovu kočiju u zagrobnoim životu, jama sa konjima upola manjim od stvarnih, koji simbolišu dvorske konje, te jame ratničkih figura izrađenih od terakote.

Sedam hiljada figura ratnika napravljeno je prema realnim likovima, tako da ne postoje dve identične. Visoke su oko sto osamdeset centimetara, što odgovara prosečnoj visini i ondašnjih, i današnjih Kineza (dok sam ja živela u zabludi da su veoma niski). Razlog njihove izrade nije bio samo simbolična zaštita cara kojima će on komadnovvati i u zagrobnom životu. Potpuno realistiki prikazi, sa precizno izvajanim svim detaljima, trebalo je da i u stvarnosti zaštite njegovu grobnicu od provale i pljačke, tako što bi potencijalni razbojnici ili neprijatelji poverovali da živa vojska brani njegove posmrtne ostatke. Kakva ideja! Takvo nešto nije palo na pamet ni egipatskim faraonima!

Moji pratioci i ja krećemo od treće, poslednje zgrade u sastavu Mauzoleja. U njoj je smešten muzej, u kome je izložen novac, nakit, posuđe, oruđe i oružje kao i ostaci umetničkih dela iz antičkog vremena. Suprotno našim očekivanjima da će obilazak biti dosadan i rutinski - tek reda radi, da ne bismo slučajno nešto propustili - zadržavamo se prilično dugo, svaki čas jedno drugome skrećuči pažnju na nešto zanimljivo. 

U drugoj, središnjoj zgradi, nalaze se ostaci grobnica u kojima su stajali vojnici od terakote, a na galeriji su, u zaštitnim staklenim vitrinama, izložene kočija i konji cara Šin Huana. Oko ovih skulptura vlada neopisiva gužva. Grupe turista nailaze jedna za drugom u naletima, okupiraju vitrinu sa svih strana, malo slušaju svog vodiča pa na njegov znak škljocaju fotoaparatima i onda odlaze do sledećeg eksponata, dok na njihovo mesto stiže druga grupa. Momci i ja čekamo skoro pola sata da bismo ugrabili slobodan minut bez turista, kako bismo se i mi fotografisali kraj najpoznatijih figura iz Mauzoleja.

„Sada sam toliko 'zagrejan' da više ne mogu da čekam da vidim vojnike", kaže Ivo. Markus i ja delimo isto uzbuđenje, te puni iščekivanja krećemo ka trećoj hali, gde se nalazi armija terakota ratnika. Očekujemo mnogo i odnekud smo sigurni da se nećemo razočarati, za razliku od brojnih tursita koji su tvrdili da to nije ništa posebno kada se vidi izbliza i da su slobodno mogli da uštede dvadeset pet evra, koliko košta ulaznica, jer bi isti utisak imali i da su samo odgledali video na Jutjubu. 

Ulazimo unutra.

Ogromna hala pravilnog pravougaonog oblika. Oko nje je staza široka oko tri metra, koja se pod blagim nagibom spušta od ulaza ka naspramnoj strani zgrade. Sav ostali prostor ispunjen je eksponatima - terakota vojnicima. Poređani su onako kako su bili postavljeni u grobnicama: u špalire koji „marširaju" kroz rovove. U svakom redu su po dvojica-trojica ratnika, a na ravnomernoj udaljenosti su „čuvari" koji su leđima okrenuti vojsci, kako bi osmatrali okolinu za slučaj da odnekud naiđe neprijatelj. Ne mogu da se otmem utisku da je Šin Huan bio rođeni režiser.

Iako je do sada otkopano „samo" oko sedam stotina ratničkih figura, nešto više od sto konja i oko dvadeset drvenih ratnih konja, sve deluje toliko impresivno i autentično, da mi je teško da poverujem da je napravljeno pre više od dvadeset vekova. I ne znam da li da o caru mislim kao o zlotvoru ili kao o geniju. Verovatno je bio oboje.

Markus, Ivo i ja se razdvajamo da bismo svako za sebe, u sopstvenom ritmu, uživali u ovoj zaista neverovatnoj izložbi. Usput, svako od nas uspeva da čuje po neku priču od vodiča engleskih grupa, koju kasnije, kada se opet nađemo, ispriča ostalima.

Jedna govori o tome kako su vojnici pronađeni. Godine 1974. seljaci iz obližnjeg sela kopali su bunar. Prilikom radova, iskopali su mnogo keramičkih predmeta, ali sve su ih bacili. No jednog dana, tu se slučajno zatekao jedan arheolog. I baš tada, seljak koji je čistio budući bunar izvukao je u kofi glavu jednog vojnika od terakote. Svi su bili zapanjeni, a arheolog je odmah shvatio pred kakvim se otkrićem nalaze. Sve ostalo je - legenda. Ubrzo je otkopano na stotine vojnika, nađena je i careva grobnica koja, međutim, ni do danas nije raskopana jer kineski arheolozi ne raspolažu dovoljno razvijenim areheološkim metodologijama da bi zaštitili Ši Huanov mauzolej,  

Druga priča govori o nemačkim naučnicima koji su uspeli da otkriju autentičlni sastav boja kojima su vojnici bili originalno obojeni. Još rade na tačnim srazmerama pojedinih sastojaka, ali očekuju da će ubrzo imati formulu za sve četiri osnovne boje i nekoliko sekundarnih koje su korišćene. Za deset godina, svi vojnici ponovo će dobiti svoju originalnu „odeću", u jarkim bojama koje su u Kini tradicija.

No svakako je nazanimljivija jedna anegdota o Kinezu koji je toliko bio opsednut ovim vojnicima, da se maskirao u jednog tako što je skrojio ratničko odelo i premazao se sivom, gipsanom bojom. Neprimetno, uspeo je da zauzme mesto u stroju sa svojim idolima. Stajao je tamo skoro tri dana, a da niko nije primetio da nije od porcelana. Noću, kada bi se muzej zatvorio, koristio je neku od šupljina u rovovima u kojoj bi spavao. Otkriven je slučajno, zaslugom ili krivicom nekog francuskog tursite, fotografa amatera, koji je uperio kameru baš u njega. Primetio je da se taj terakota ratnik pomiče i o tome obavestio čuvare. Podražavalac je smesta bio raskrinkan i sproveden u zatvor. Morao je da plati visoku kaznu da bi se opet našao na slobodi.

Puni utisaka, Ivo, Markus i ja nismo progovorili skoro do Ksijana. Razmenili smo tek poneku reč presedajući na drugi autobus, onaj koji bi trebalo da nas odveze do hostela. To je autobus na sprat i mi smo pojurili gore, te smo Markus i ja uspeli da zauzmemo mesta u prvom redu, onom iz kog se pruža najbolji pogled na ulice i grad. Oboje sedimo na stolicama sa unutrašnje strane dvorednih sedišta. S moje desne strane je neki momak, a s Markusove leve je mlada Kineskinja. Ivo je seo iza njega.

Ne znam i nikad neću saznati kako je počelo. Kada smo zauzeli svoja mesta, pričali smo dogovarajući se da pre povratka u hostel posetimo muslimanski kvart kako bismo kupili nešto za jelo. Promaklo mi je kada je i kako devojka do koje je seo Markus uspela da mu se predstavi. Uhvatila sam tek onaj trenutak kada joj je pružio ruku da bi se rukovali, rekavši ono uobičajeno: „Nice to meat you". No izgledalo je da se ništa više neće desiti. Napola okrenut ka meni i Ivu, Markus je učestvovao u razgovoru sa nama. Kada smo se dogovorili, okrenuo se i zagledao ispred sebe, kroz ogromni prozor autobusa.

Krajičkom oka uhvatila sam momenat kada je devojčina ruka pošla u njegovoj. Nežno, beskrajno nežno, prihvatio je njen dlan u svoj. Prsti su im se isprepletali, kao da su vekovima žudeli za tim. I ostali su tako, ustreptali od uzbuđenja i potpuno nepomični poput terakota vojnika. Bez i najmanjeg pokreta. Bez reči. Gotovo ne dišući.

No onda je došla naša stanica. Čini mi se da sam čula kada je devojka, na dobrom engleskom, rekla: „Moraš da siđeš". Nije pitala. Tuga u njenom glasu bila je ravna izvesnosti neminovnog rastanka. Bila je toliko velika, toliko tiha i neutešna, da sam poželela da Markusu ponudim moj kineski broj telefona - znajući da on nema svoj -- samo da ovo ne bude njihov zadnji susret.

Ustajući, dok je celo njegovo telo odavalo oklevanje i duboko žaljenje, Markus se nagnuo prema devojci i nežno je poljubio negde između oka i usta.

„Good bye", šapnuo je.

„Bye", ponovila je, uz duboki uzdah koji joj se oteo iz dna duše.

Kada smo izašli, Markus je krenuo korak ispred nas. Osvrnuo se upitno me pogledavši, ali sam se napravila nevešta. A možda je želeo upravo suprotno - da mu potvrdim da nije sanjao - jer je podigao svoj levi dlan i zagledao se u njega sa čuđenjem, kao da traži neki trag koji bi ga uverio da je sve bila istina. Kao da nije jedino važno ono u šta se veruje, pa makar to bila i vera u moć terakota vojnika.

 *

Fotografije Ksijana i Armije od terakote nalaze se ovde.