Sećarnik: Legenda o korenima

Dve novopečene studentkinje , prijateljice  već više od jednog sata, otkad ih je sudbina posadila na susedna sedišta u amfiteatru, silazile su niz stepenice ispred Pravnog fakulteta pogledajući u nebo. Kiša samo što nije grunula. “ Radmila, idemo kod mene, ja sam prekoputa, u broju 82, taj novi lepi kostim ne sme da pokisne” rekla je energičnim, naredbodavnim tonom Nada, visoka i tanka crnka oštrih crta lica. Rada , koju niko nije zvao Radmila odkad je pop izvadio iz vode na krštenju,  promrmljala je, snebivajući se:” Ja sam u 83, možda mogu da stignem do kuće, ako požurim“.  

“Broj 83 je čak iza Vukovog spomenika , kod depoa,  idemo kod mene,  mama će da nam skuva čaj a ako kiša potraje dobićeš  kišobran, i kaljače da ne upropastiš te lepe cipelice” rekla je Nada, pokazujući na Radine cipele od   nekog teškog svetlucavog srebrnastog materijala, sa tri crna dugmeta sa strane.  To je presudilo.  Počele su da se probijaju kroz gužvu koja se formirala na dnu stepenica i u tom probijanju je Nada, koja je išla napred, potapšala po ramenu visokog mladića u svetlom, elegantnom odelu, očigledno poznanika od ranije.

“Bane, bolje bi ti bilo da požuriš umesto što praviš gužvu” rekla je šaljivim tonom, “prva kap kiše će da upropasti to  lepo perje”.

Bane se ljubazno nasmešio i odvratio: “ Ne pravim gužvu ja nego Vule, gundja kako će pravi Beogradjani da se izgube u ovoj masi došljaka a ja mu kažem da smo svi ovde došljaci, na neki način”.

“Pa da, samo, neki moj deda je došao u Beograd  sa Karadjordjem” branio se Vule, Banetov par iz osnovačke školske klupe.

“Da, a neki moj deda mu je iznutra otvorio kapiju „ rekao je Bane.

Rada, koja je Beogradjanka postala dve nedelje pre toga, nasmejala se i otkrila dva reda lepih, pravilnih belih zuba, ali taman toliko koliko se pristoji lepo vaspitanoj devojci pri prvom susretu sa nepoznatima.

Nada je obavila ritual formalnog upoznavanja sve gledajući u nebo ali je izgledalo da se ni Radi ni Banetu, odjednom, ne žuri. Vule, visok kao bor i crn kao oblak iznad njihovih glava, krenuo je svojim putem ne pazeći mnogo na finese u ophodjenju, dobacujući svima jedno „ajdzdravo“ a Nadi, posebno, “Pozdravi mater Ti Tvoju“, sa neodoljivim osmehom. Smerna Rada se zagrcnula na takav pozdrav a Nada joj je objasnila: „Ne uzimaj ga ozbiljno, on je rešio da bude „crna ovca“ familije, psuje kad zine, to mu je neka pobuna, a nema bolje duše od njega, naše majke su kao sestre a ja ga znam od kad smo se rodili. I ovo što priča o došljacima u Beograd je neka njegova sprdnja na sopstveni račun, njegov otac je došao na školovanje u Beograd, iz Crne Gore, i oženio se Beogradjankom. “ I bio nam je učitelj u školi, Vuletu i meni”, dodao je Bane.

“Izgleda da je Beograd isti kao Smederevo, svi se poznaju” rekla je Rada, tobož naivno. “A ta priča o dedi i kapiji...”?

“Kiša samo što nije, a vi počeli o rodoslovima! Hajdemo kod mene pa će Bane da ispriča legendu o baja-Djori, specijalno za Tebe, ja sam je čula u hiljadu verzija“ podviknula je Nada.  Jedna munja pocepala je nebo a grom je zatutnjao gotovo istovremeno. Rada je lako pocrvenela i zatreptala a Bane je, ne trepnuvši, pogledao u oblak i obratio se Onome iznad svih oblaka: „ Hvala na pomoći, sad mogu i sam. Ipak, ako nešto zapne...”.  Munja je ponovo zaparala nebo. Njih dve su potrčale a on ih je pratio ubrzanim hodom, brzim taman toliko da ne izgubi ni vreme ni dostojanstvo.

Prešli su ulicu ukoso i uleteli u haustor broja 82 baš kad se obrušio pljusak, pravi letnji, iako je bio oktobar. Žena koja im je otvorila vrata obratila se Nadi na francuskom ali gostima nije pružila ruku. Radi je bila pomalo čudna ta uzdržanost a onda je primetila da žena preko duge, tamne haljine ima belu kecelju. Iz malog antrea su prešli u veliku trpezariju, prepunu vitrina sa kristalom.  Zidovi su bili prekriveni umetničkim slikama ali, primetila je Rada, nijedne fotografije. U sobu je ušla sitna žena sa modernom frizurom, po ugledu na  malo zatamnjenu Džin Harlou a Nada joj je predstavila novu prijateljicu; Bane je samo prišao i poljubio joj ruku kao da igra ulogu u nekom vodvilju a gospodja se glasno nasmejala, kao da taj smeh mora da dobaci sa rampe do treće galerije. Bilo je očigledno da ovakvu predstavu ne izvode prvi put. Čaj su pili iz šolja sa nekim kineskim motivima, zelenim zmajevima u bareljefu, lakih kao prazno dno kutije za šibice. Rada nikad nije videla tako fini porcelan i nije je bilo sramota da to kaže. “ Kupiću ovakav od prve plate”, dodala je ushićeno.

“Polako, polako”, rekla je Nada “ imaš najmanje četiri godine do prve plate, i ta mora da bude ministarska pa da ispuniš to što si rekla”.

“Možda neću morati da čekam četiri godine za prvu platu”, rekla je Rada ponosno, “ dobila sam posao u Narodnoj banci, honorarno prve godine, plata 1000 dinara, ako se dobro pokažem, a hoću, obećan mi je stalan posao sa platom od 2000. Završiću fakultet i, malo po malo, sprat po sprat niže, od potkrovlja za početnike do prvog sprata za prokuriste, jednog dana ćete plaćati novčanicama sa mojim potpisom. Potpis već uvežbavam”, rekla je sa vragolastim sjajem u očima.

“Lep plan”, rekla je Nadina mama, “ samo da te u tome ne spreči udaja ili, nedajbože, rat.  Cela generacija ambicioznih devojaka koje nisu završile školovanje do 1914. poudavale su se kad su im se momci vratili iz rata , osamnaeste, počele da radjaju decu i ostale da ih izdržavaju muževi. I većina se nije usrećila, ja da ti kažem. Ja sam imala sreće što sam malo starija pa sam završila fakultet pre rata, ja sam ti generacija sa Banetovom tetkom, istog dana smo diplomirale i nismo htele da se udajemo kao suplentkinje, i taman kad postadosmo profesorke, izbi rat. I tako, predajemo i danas, a naše malo mladje drugarice sede kod kuće, deca već velika, one vode kuću i prave se da im je lepo ali stalno piju valerijanu“.

„Udaja? Ta me guja neće ujesti. Rat ili ne, nikad neću pristati da zavisim od nekog, pa da mu je kruna na glavi“.

„Fino“,rekao je Bane,“sad vidim da smo dvostruke kolege. Ja već tri meseca radim u Narodnoj banci ali za stalno. Moj pokojni otac je bio prokurista Narodne banke pa su me primili zbog prezimena. Ja sam potpis već uvežbao”. Gledao je Radu onako iskosa, šeretski, a ona je primetila da mu oči, koje jezapazila kao smedje, ponekad dobijaju neku čudnu, zelenkastu primesu. Mora da je to zbog svetla, pomislila je. I počela je sve češće da traži taj zelenkasti odsjaj koji se nije javljao kad je gledao na neku drugu stranu, nego samo kad je, onako iskosa, šeretski, gledao ka njoj.

U medjuvremenu, kiša je prestala da dobuje po plehu ispod trokrilnog prozora a čaj je bio popijen. Rada je, nevoljno, izjavila da mora da krene jer je majka čeka kod kuće, samo što joj je žao, kako je rekla, što nije čula tu priču o baja-Djori; ali neka, biće, valjda, prilike...Bane je uhvatio loptu u letu i zamolio Nadu da mu pozajmi kišobran pa će on da otprati Radu do kuće, za slučaj da kiša ponovo počne. A usput može da ispriča tu priču.

Bilo im je potrebno više od pola sata da predju taj kilometar izmedju br. 82 i br. 83. Razgovor je nekako skrenuo na Radinu porodičnu istoriju, pokojnog oca Tomu, majku Katu koja se sad, verovatno, kod kuće brine gde joj je ćerka po toj kiši I kad su, konačno, sve sporijim i sporijim korakom stigli do Radine kapije, ona je stidljivo primetila da joj, izgleda, nije sudjeno da čuje tu obećanu priču. “ Nema tu sudbine”, rekao je Bane, “kad čovek hoće, i Bog hoće” i predložio je da se nadju sutra popodne, negde oko šest, pa će, uz šampitu kod “ Ruskog cara” da joj ispriča tu legendu čiji se koreni protežu duboko u vreme vitezova i gorskih vila….