Ima li mesta za kulturu?

tasadebeli

лењост духа

Учмалост, чамотиња, да те Бог сачува...

Navodi se u njemu kako je sve to ples političkih vetrova koju su u našoj zemlji veoma turbulentni, naročito poslednjih dvadeset godina

Ovo definitivno nije u redu.

Mi kod nas negujemo samo i isključivo Ruže. i kad je poljitik u pitanju korektnije je da se kaže Ruža političkih vetrova, a bome i romantičnije zvuči od ovg ples.

Ples deluje hladno, jalovo, siromašno, podseća na sterilne Domove Kulture iz bivšeg, omrznutog nam vremena.

Ruža opet zrači toplinom domaćeg ognjišta, čini da se sve zaboravi, pa i Bajatovićeva cena jugoros gasa.

cerski

sutračnjica moje zemlje raspada

Iščitavajući post, u prvi mah pročitah "strunjačica moje zemlje".
Sad mi se čini, ne bi ni tako rečeno bilo besmisleno. Naprotiv.

Ariana . .

golubica.bg

I ne, uopste ne vucem vodu na svoju vodenicu A sto se srpskog jezika tice, ima on sasvim dovoljno izvornih govornika da se (jos) ne smatra ugrozenim, ali je potpuno nespreman za digitalno doba. Srpski jezik nema ni online enciklopedijskih recnika, ni gramatika, samo koliko-toliko vitalnu internet zajednicu od koje mali deo pise ovakve stvari, a veci se pickara po you tube komentarima sa pripadnicima drugih nacija. Zato mi para usi kad srbisti uhvate da pevaju svoju vecitu tuznu pesmu o ugrozenosti srpskog/cirilice/cega god, a samo na recima i ostaje, jer em nemaju sredstava, em i ono malo sto imaju ne ide na takve stvari...Sad cu zvucati kao dzangrizava u-moje-vreme-bese-bolje baba, ali jos je veci problem sto najmladji govornici ne koriste jezik kako treba. I tu ne mislim samo na gramatiku ili pravopis, vec i na funkcionalnu pismenost, osnove logickog zakljucivanja, sve te vazne stvari koje su i te kako potrebne, a uglavnom su prakticno neodvojive od jezika. E tako nastaju prizori iz poslednjeg pasusa.

Ма не, не вучеш уопште на своју воденицу, ево ја могу то да потврдим као веродостојни сведок.



Постоје институције, али не постоје институционализовани напори, већ се све своди на појединачне ентузијастичке покушаје. А онда те људе у овој средини сматрају "мало занесеним, па удареним" кад већ цитирамо бабе. А ако и постоје напори у институцијама, онда су неозбиљни и оптерећени личним нетрпељивостима и високо израженом сујетом наших језикознанаца. Због тога сви напори кроз институције, после толико деценија постојања Института за српски језик САНУ и Друштва за српски језик и Матице српске, изгледају сваки пут као турски башибозук када крене у рат. Без система, реда и поретка. Кад на то додамо оно што и сама кажеш, мало је пара, а и то мало се ненаменски троши, дођеш до тога да се све своди на кукњаву и на речима само и остаје.

Jezik...gledam moju decu u Sloveniji, i njihove vršnjake, kako pokušavaju da jezik učine pokornim sms porukama, da bude što kraći, brži i jednostavniji...greota...i primetim kako počinju da primenjuju Vukova pravila na slovenački jezik...s jedne strane je šteta, a s druge se pokazuje kako je "čitaj kao što je napisano i piši kao što govoriš" efikasno i...radi.

Jelica Greganović

Jezik...gledam moju decu u Sloveniji, i njihove vršnjake, kako pokušavaju da jezik učine pokornim sms porukama, da bude što kraći, brži i jednostavniji...greota...i primetim kako počinju da primenjuju Vukova pravila na slovenački jezik...s jedne strane je šteta, a s druge se pokazuje kako je "čitaj kao što je napisano i piši kao što govoriš" efikasno i...radi.

Пошто смо исписници, вероватно се сећаш како смо и ми разговарали осамдесетих (нисмо имали мобилне и смс, али смо радили исто што и ови клинци данас, само у говору).

- Гдш? (тј. Где ћеш?) Скц?
- Ц! Сц.

И тако у већини разговора.

А Вук нас је ту малкице навукао тиме пиши као што говориш. Није у српском баш то у потпуности тачно иначе бисмо писали "свецки", а не "светски". (Једна петнаестогодишња мученица недавно у пријави за упис у средњу школу у рубрици за место становања уписа "Гродска". Хтеде да каже Гроцка, ал' се збунило дете.)

Али зато Вуку свака част на ономе један глас-једно слово. Барем не мучимо децу спеловањем кроз читаво школовање. (Увек се ту сетим енглеског through. Три гласа, седам слова! Хорор за прваке!)

tasadebeli

golubica.bg

I ne, uopste ne vucem vodu na svoju vodenicu A sto se srpskog jezika tice, ima on sasvim dovoljno izvornih govornika da se (jos) ne smatra ugrozenim, ali je potpuno nespreman za digitalno doba. Srpski jezik nema ni online enciklopedijskih recnika, ni gramatika, samo koliko-toliko vitalnu internet zajednicu od koje mali deo pise ovakve stvari, a veci se pickara po you tube komentarima sa pripadnicima drugih nacija. Zato mi para usi kad srbisti uhvate da pevaju svoju vecitu tuznu pesmu o ugrozenosti srpskog/cirilice/cega god, a samo na recima i ostaje, jer em nemaju sredstava, em i ono malo sto imaju ne ide na takve stvari...Sad cu zvucati kao dzangrizava u-moje-vreme-bese-bolje baba, ali jos je veci problem sto najmladji govornici ne koriste jezik kako treba. I tu ne mislim samo na gramatiku ili pravopis, vec i na funkcionalnu pismenost, osnove logickog zakljucivanja, sve te vazne stvari koje su i te kako potrebne, a uglavnom su prakticno neodvojive od jezika. E tako nastaju prizori iz poslednjeg pasusa.

Ма не, не вучеш уопште на своју воденицу, ево ја могу то да потврдим као веродостојни сведок.



Постоје институције, али не постоје институционализовани напори, већ се све своди на појединачне ентузијастичке покушаје. А онда те људе у овој средини сматрају "мало занесеним, па удареним" кад већ цитирамо бабе. А ако и постоје напори у институцијама, онда су неозбиљни и оптерећени личним нетрпељивостима и високо израженом сујетом наших језикознанаца. Због тога сви напори кроз институције, после толико деценија постојања Института за српски језик САНУ и Друштва за српски језик и Матице српске, изгледају сваки пут као турски башибозук када крене у рат. Без система, реда и поретка. Кад на то додамо оно што и сама кажеш, мало је пара, а и то мало се ненаменски троши, дођеш до тога да се све своди на кукњаву и на речима само и остаје.

Препорука за коментар, и, ако дозволите, додатак: И овде се мени чини да је највећи грех то што најмање квалитетни кадрови завршавају у професури. Уместо да нам у средњим и основним школама децу уче пристојни стручњаци за ова питања - нажалост, али тако је - њима се баве најчешће особе, које из разно-разних разлога само отаљавају свој посао.
А практично све од онога што нам недостаје (као што сте правилно приметили) може се стећи током прва два нивоа школовања (ако већ не можемо то гарантовати у довољној мери само током примарног нивоа).
Знам да је то тако, јер сам искусио обе стране медаље. Тачније, у основној школи бејах у време најгаднијих штрајкова, инфлације, беде и превирања у земљи; и наставница српског језика, иако коректна жена, једноставно се видело да воље нема за свакодневним радом с децом (срећа у несрећи је то што смо били барем поштеђени тога да се њене фрустрације лече на нама; но несрећа је велика барем за мене, то да смо на уштрб опште ситуације трпели сви ми који смо хтели заиста да радимо интензивно и који смо доживљавали ту наставу као нешто што ће нас припремити за даљи живот). Пошавши у гимназију имао сам задовољство да ми предаје особа која не само да је изузетак од поменутог шаблона безидејних и не тако стручних професора - него је и много више од тога, и верујем да се такви рађају ретко и остају вечно у сећањима савременика. Да није претератно скромна, за ту би се жену знало и ван провинцијског града у Србији, где сам одрастао. Захваљујући њој наконадио сам све пропуштено, па чак и имао шансу да одем ниво више од онога што прописује план и програм рада (добио сам шансу и да глумим, рецитујем и сл).
Сада ми предстоји борба за статус у академској заједници, па и поред тога што се не бавим ничим ни близу српског језика и књижевности, сматрам себе у предности у односу на колеге које нису у тој мери свесни и самосвесни с тим у вези.
Ипак, закључак је да је у нашем друштву недовољно пажње посвећено томе ко нам децу учи. Неретко сам виђао професоре српског језика који почев од тога да у правописним и граматичким грешкама не одступају превише од просечног ученика коме предају; па преко тога да немају ни стил ни држање достојно факултетски образоване особе; а да не трошим речи на то да апсолутно нису ни луцидни ни пуни ентузијазма у мери која је потребна да би неко могао да деци говори о књижевности на прави начин и с жељеним ефектима.
Можда претерујем, али то је нешто што сматрам недопустивим. Мислим да би многе бриге одагнало само када би нам кадровска политика била светиња. Има у нас људи који знају и умеју, само што никада не може да се потпун мозаик склопи а да би они нашем друштву допринели онако како само пожелети можемо.
А образовни систем да би се направио таквим да производи само профил људи који знају и умеју - мислим да није могуће, кад ми мало-мало па имамо неки рат. Не знам, нисам паметан...
Извините на дужини коментара и поздрав!

"Гродска". Хтеде да каже Гроцка, ал' се збунило дете.

(Увек се ту сетим енглеског through. Три гласа, седам слова! Хорор за прваке!)

Ili ruski, u kom Čehov da bi ulustrovao ograničenost izvesnih devojaka, kaže da su to one koje u reči "još" prave četiri greške.