Doživljaj malog psa

Opor, siv dan. Ulica pod difuznim svetlom. Bez sata, čovek bi mogao pomisliti da je 7 ujutro, isto tako i da je pola 12, ili da je 4 popodne. I ljudi bejahu nekako u skladu sa tim svetlom koje je isisavalo boje. Krenuo sam u banku, da uplatim neke sitne dažbine. Banka je na uglu. Ka njenim dvokrilnim vratima vodi nekoliko savijenih basamaka. Inače, na tom mestu je trotoar širok. Ima jedna klupa, kanta za otpatke, mali kiosk... Solidan prostor. Nešto skoro kao mali trg. Na klupi su sada sedela tri starca. Ispred njih, očigledno zastavši tu da u beskrajnoj dokolici prozbore koju, još četvorica starijih ljudi. Verovatno su svi, ili većina, penzioneri. Jedan je ruke držao na zadnjici, dvojica u džepovima... Svi ozbiljni, skoro namrgođeni. Nešto su drobili i s vremena na vreme klimali glavama jedan drugom u znak odobravanja. Ali, ta scena je svakidašnja i sama po sebi ne bi bila značajna za ovu priču da nije jedne druge minijature, koja je sa već pomenutim penzionerima činila vizuelni sklop koji je momentalno privlačio pažnju. Na sredokraći između ovih koji su razgovarali i ulaza u banku jedna crna kučka je stajala i dojila štene.

Kuja je bila krakata, pa je mali jedva dohvatao sisu. Stajala je savršeno mirno, dok se mali, takođe crn štenac svojski trudio da nađe najbolji položaj i dojio. Zbog svog nestrpljenja ispadao je iz ravnoteže, pa je sisu hvatao ponovo, gurkao odozdo... Kuja je mirno stajala i čekala da se mali najede. Usput je nekim rutinskim oprezom motrila na ljude. Delovala je sasvim pitomo, da li zbog svoje naravi, ili zbog instinktivne potrebe da malom pruži što bolje uslove za sisanje. U času, ova scena mi je izmenila značenje ulice, do tada nekako statične i sumorne. Sivi pločnik i tamne siluete prolaznika postadoše življi. Imao sam kod sebe fotoaparat! Nakon prvog trenutka impresioniranosti prebacio sam se u drugi mod, uviđajući kako crna keruša sa malim crnim psom koji doji, u prvom planu, penzioneri koji stoje, u srednjem planu, plus one tri prilike na klupi tik iza njih, i zgrada, u zadnjem planu - čine nešto što bi moglo da bude prilično dobar kadar. Posebno ako čučnem i sve to, sa malim koji sisa i kerušom kao najbližim i najbitnijim objektom, snimim iz niske perspektive. Par trenutaka sam motrio, sa rukom na kameri ispod jakne. Gledao sam u one što razgovaraju. I, nakon trenutka dvoumljenja, odustadoh. Već mi je bilo dosadilo da na licima nekih prolaznika, ako na ulici nešto snimam, ostavljam sumnju da snimam baš njih, lično, kako bih to posle ko zna kako zloupotrebio na internetu, ili šta već zamišljaju kao jedini razlog što neko snima kadar na ulici. Dešavalo se da neko priđe i otvoreno se pobuni. A ovi penzosi su delovali baš zlovoljno. Čak je neko od njih progunđao nešto, što je otprilike trebalo da izrazi zgranutost što džukele, eto, na sred ulice, sisaju, pare se, slobodno šetaju... Na kraju sam zaključio kako i ne moram da uhvatim baš svaku scenu koja mi se dopadne. I, definitivno sam odustao, uz pomisao da jednom, zašto da ne, valja zadržati snimak u pamćenju, u impresiji, doživljaju... To je kao da sam snimio scenu, samo na drugi način. Pa, i taj snimak se negde pakuje, u neku večnu kolekciju.

Ušao sam u banku i stao u red. Začudo, nije bilo gužve. Stao sam odmah desno, u red do zida. Samo jedna osoba ispred mene. Zapravo, našao sam se kraj prozora, kroz koji se delimično videla maločas opisana scena. Brzo sam dospeo na šalter. Pružio sam papir i -  čuo cijuk. Jeste prozor bio zatvoren, i čuli su se tipkanje po tastaturi, razgovor na jednom daljem šalteru.., ali se taj cijuk spolja ipak dovoljno jasno čuo, jer ton je bio odsečan, visok... Nagao sam se prema prozoru i pomerio žaluzine. Keruše i psa ne beše tamo. A jedan od onih penzionera vraćao se ka grupi sa kojom je stajao. Vraćao se iz pravca onog mesta na kome su do pre kratkog vremena bili keruša i psić. Imao je pozu čoveka koji je doživeo olakšanje, koji je obavio neki koristan posao... Obuze me ne ni bes, već neka čudna gorčina. Htedoh da upitam službenicu na šateru, da li zna šta se upravo dogodilo, pa da joj, pošto ona to svakako nije mogla da vidi iz svoje pozicije, ukratko kažem, i to više radi otvaranja prilike da se glasno, dajući sebi odušak, pred još dvoje-troje u banci zapitam, zašto je nekome baš toliko smetala mirna keruša koja doji svoje štene, toliko da je morao da je iz sve snage šutne. Onda, uz utisak da je to besmisleno, odustadoh. Čim sam izašao pogledao sam levo-desno, ali na vidiku ne beše ni keruše, ni šteneta. Samo onih ljudi, koji su sada stajali u nešto manjem neraspoloženju. Trudio sam se da ne mislim o tome, no, loš utisak se vukao celog dana. To je bilo u petak. Danas je skoro utorak, i, ipak, vreme za blog o tome.