Arhitekta, umišljeni Učitelj ili čak i Mesija ... ?

Među arhitektama vlada dosta rašireno uverenje da su učitelji postavljeni od nadređenih odozgo sa neba, dakle, sasvim iz sfere duhovne kategorije  i da zbog toga imaju obavezu da kao njihovi poslanici podučavaju i vaspitavaju pučanstvo u zemaljskom okruženju dajući im lekcije o izgledu i organizaciji prirode, pejsaža, gradova i zdanja. Uverenje je neki put tako snažno da isklizne iz realnog u virtuelni prostor gde im umišljena i samododeljena uloga mesije sa svim atributima koje takvo zvanje sobom nosi, zamuti pogled na okolinu, počnu da je gledaju kroz sasvim ličnu prizmu i zanemaruju realni život koji ih se inače dotiče u svako doba osim kada projektuju ili govore o urbanizmu i arhitekturi ili još gore, kad o tome donose odluke uvereni da drugačije mišljenje ili korak van njihovog vidokruga može ozbiljno da našteti planeti.   

U praksi života sve to izgleda i jeste drugačije, planove za gradske četvrti i razna zdanja sačinjavaju arhitekti pošto su dobili zadatak od naručioca koje zlonamernici nazivaju investitorima uvek sa dozom pežorativa u misli i glasu, onda sačinjeno delo proveravaju različite komisije ustanovljene da zastupaju javni inters, zakonske uzuse i uopšte sve što bi moglo da pomogne u proveri da li je tvorac ponuđenog rešenja na prihvatljiv način odgovorio zadatku, o ekologiji i zaštiti kulturnih dobara da se i ne govori. Prolaze njihovi crteži razne forme društvene i stručne kontrole i najzad projektantski napor bude odbačen ili primedbovan a posle usvajanja primedbi i unošenja ispravki u projekat najzad odobren i sve to, posle procedure, postaje neka vrsta kolektivnog stvaranja arhitekture ma kako to može da ojadi i u neizmeran bol uvali tvorca procesuiranog, nadziranog i kritikovanog dela. Nikako se tada arhitekta, mada žudi za tim, ne može nazvati učiteljem, još manje mesijom, on je samo ponuđač svog viđenja zadate teme. To može biti izuzeteno dobro, sasvim nova vizija u odnosu na sve pređašnje, kao uzeta iz neke budućnosti, ali ako nije odobreno od društvene zajednice ili njenih predstavnika znači da zadatak mesije nije ispunjen i da se ta budućnoat neće dogoditi jer je procenjeno da je falš ili još nije vreme za nju mada ima i slučajeva, istini za volju, da proverioci u ime javnog interesa nisu dorasli zadatku te nisu razumeli ponuđenu viziju.  

Arhitekta je uveren u svoju misiju edukacije investitora i naroda, tu spada i obaveza unapređenje društva kojoj je posvećen, veruje da svojim delanjem može da menja životno okruženje na planeti, naravno na bolje, čak i da ga spase od propasti koja mu preti zbog neukosti ili egoizma svih drugih pošto prenebregnu opomenu koju im neprekidno šalje. Iz toga sledi i uverenje o preuzimanju uloge mesije u stvaranju sveta putem arhitekture, mada se ipak  radi samo ili u najvećem broju slučajeva o arhitektonskom dizajnu iliti maštanju o obliku i izboru boje na fasadi. Uverenje arhitekata je da imaju veoma bitnu ulogu ne samo u dizajniranju gradskog kvarta i arhitekture, već i u stvaranju ambijenta, što je veoma diskutabilno i preterano, jer arhitekta samo dizajnira prostor i stvara neku vrstu scenografskih uslova, gradskog dekora gde će se ambijent tek formirati ako je sreće a stvaraoci ambijenta su ljudi i događaji koji koriste izgrađeni prostor u skladu sa tekućim kulturnim modelom. Ne može se projektovati ambijent unapred, ima primera gde je to pokušano a prostor ostao sterilan i prazan, bez emocija i pozitivnih vibracija korisnika pa onda tvorac dekora, arhitekta nalazi svoje opravdanje u neukosti nedoraslog stanovništva kome je ponudio rajsko okruženje ali oni to nisu razumeli i teraju svoje.  

Stvarnost i realni život su drugačiji i jednostavniji kad je u pitanju pozicija arhitekte u kreiranju lepote prostora. Arhitekta deluje u jednom kulturnom okruženju koje ima svoj obrazac vrednosti i prema njemu se valja vladati da se ne bi ispalo iz igre. Tako je od kad je sveta i veka. Tokom istorije, arhitekta ili već neko ko je preuzimao tu ulogu, sledio je pre svega namere i ideje onoga ko je imao moć i sredstva da sagradi grad ili palate – pape, carevi, kraljevi, vlastela, jer su oni imali privilegiju da zamišljaju i stvaraju novi sadržaj i lik zdanja koristeći arhitektu kao izvođača umetničkih, arhitektonskih i izvođačkih radova. Svi ostali koji su bili namerni da zidaju sledili su stereotipe koji su iz tih vladarskih eksperimenata nastajali i to je onda bivao šablon, ponavljan bezbroj puta. Sada, u tržišnoj ekonomiji, pokretači i inicijatori se nazivaju investitori, mada i dalje postoje i vladaoci koji imaju ambicije da grade. Sarkozi, na primer, koji je želeo da promeni istorijsku sliku Pariza ne bi li  promovisao savremeni grad nazvan Grand Paris na mesto Pariza-muzeja, kako ga on vidi. Kako se po maketi tog projekta vidi, arhitekti, Jean Nouvel na primer, ga slede bez obzira na skaradnost same vladaočeve ideje.   

Zato je investitor zapravo inspirator u traženju novih puteva, ma kakvi oni bili, i sa pogledom uprtim u budućnost nalazi arhitektu koji je razumeo poziv i sa kojim ostvaruje svoju viziju i crpe mogućnost posedovanja uloge mesije i stvaraoca nove arhitekture. Sam čin kada arhitekta nakon prijema poziva, narudžbine i projektnog zadatka donese skice investitoru na usvajanje, oduzima mu ulogu učitelja i samostalnog nosioca nove misli jer očekuje saglasnost i odobrenje. Arhitekta se, naravno, može boriti za svoj stav i svoj do tada neviđeni dizajn pa je pred njim i mogućnost da ne prihvati poziv, ali to je onda ustvari bežanje od izazova, no to je, svakako, druga tema. Jer sve se zasniva na kompromisu, nije se još doznalo da li su mesije i oni što su bili spaljeni na lomači zbog novih misli, pošto nisu bili spremni ili sposobni da prihvate iskušenje pravljenja kompromisa. Oni mogu biti jedan od dokaza da ideja kojom se korača u menjanju sveta mora da bude u skladu sa obrascem  koji pre svega vladaru, po njegovom shvatanju, može doneti dobrobit. Istrčavanje je kažnjivo svuda pa, naravno, i u arhitekturi, sada se stvaraoci ne spaljuju, ali ima drugih načina da budu privedeni sistemu aktuelne i etablirane vrednosti i da stave svoj talenat i umeće na dobrobit bilo vladaocu, bilo investitoru ili politici koja tvrdi da je preuzela odgovornost po želji narodne volje. .

Ima naravno i onaj drugi način kada se revilucionarnim načinom grubo sruši predhodno stanje, ustanovi se onda novo sa novim idejama i željom da se napravi drugačiji društveni model a to ne zaobilazi ni arhitekturu. Tu se ipak sve počinje iz početka i teško je setiti se kada je takav način uspeo. U tom vremenu rusku konstruktivisti, Vladimir Tatljin na primer, koji su u okrilju revolucionarnog žara nudili zaista novu suštinu i formu arhitekture su poslati u Sibir na smirenje adrenalina jer nisu bili voljni da prihvate određeni kompromis sa staljinističkom ideologijom a hazjanin je, opet sa nekim drugim arhitektima plasirao u prostor ruskih gradova ogavnu kvazi klasiku ne bi li tako obeležio postojanost svog režima još od davnina ali i paraleleno sa tim socrealističku arhitekturu da bi istovremeno pokazao narodu da je to sve zbog narodne dobrobiti i svetle budućnosti. Trebalo im je više od pola veka da dođu sebi.

A na zapadnoj strani se može čitati mesijanstvo na primeru Gaudija. Neosporni autentični arhitekta, neuporediv, stvarao je poseban, nikada do tada izgovoreni arhitektonski jezik. Ni on, ipak, bez pristanka crkve ne bi svetu podario svu tu neopisanu lepotu. Ne bi daleko odmakao ni Korbizije sa manastirom ili Rajt sa kućon na vodopadu, i tako je odvajkada, od piramida do danas, a verovatno će biti i dalje. Stilovi u arhitekturi se menjaju, ne samo zato što je arhitekti palo na pamet da nove forme stavlja u promet, već i zato što je skoro svaka novodošavša vladaska elita imala potrebu da prikaže svoju moć i u tom smislu građenje je bila najdostupnija i najefektnija forma koja se lako i upečatljivo pokazivala kao nedvosmisleno sredstvo prestiža i moći, a neki put i ideologije. Postoji i priča da su nekada američki novobogataši prenosili, kamen po kamen, zamkove sa britanskog ostrva na svoj kontinent iz istog razloga, a Šper je stimulisao stvarnje po želji vođe, arhitekturu jeftine i lažne imperijalne provinijencije.  

Dakle, mesijnajska uloga arhitekte je zabluda i samozavaravanje poslenika u projekovanju gradova i zgrada. Samo malobrojni imaju privilegiju da stvaraju izvan važećeg kulturnog obrasca, zanemarujući etablirani stereotip i da istražiuju nove forme, ali i to je uslovljeno željom investitora da angažujući megazvezdu-arhitektu, kao i u filmskoj, estradnoj ili modnoj industriji, izbore bolju poziciju na tržištu u hiper produkciji građevina. Opet se ponavlja istorija, samo što to sada nije više vladarski prestiž i dinastičko pitanje loze koja hoće da ostane  zabeležena u istoriju, već pitanje bitke za mesto na planeti gde će se kapital plasirati i  što bolje na tržištu pozicionirati. A ako u isto vreme može da bude lepo, atraktivno, uzbudljivo, neobično, skladno, intrigantno i arhitektonski prestižno -  tim bolje.

 Ali ako je arhitektima lepo da misle i umišljaju svoju mesijansku ulogu i da tu nalaze opravdanje i stimulans za delanje, sve kao pilulica za podizanje efekta adrenalina, ne treba ih ometati, svako ima demokratsko i ljudsko pravo da veruje u svoju neophodnost prisustva na planeti i presudnu vrednost svog stvaralaštva. Može se samo zamisliti šta bi tek bilo od urbanizma i arhitekture ako ih se u takvom verovanju sputava.