FUDBAL - uputstvo za upotrebu

FUDBAL - uputstvo za upotrebu

Zaista je teško napisati bilo šta o fudbalu, a da ne izazove podozrive komentare. Šta se to desilo pa da jedna, bez svake sumnje veoma lepa igra, postane sinonim za nešto prljavo, nečasno, pokvareno, zlo. Sve negativne društvene pojave, bez mnogo muke, mogu se naći pod svodovima stadiona. Bukvalno sve: narkomanija, prostitucija, kocka, rasizam, nasilje, krađe, ubistva, otmice...

Istorija pamti da je prva fudbalska organizacija osnovana u Londonu 1863. i to ni više ni manje nego u masonskoj loži. Od tog dana, fudbal je prestao da bude samo zabava po engleskim srednjim školama i postao organizovani sport koji će od samog početka pa do današnjeg dana biti najčešće pominjan kao "najvažnija sporedna stvar na svetu". Da li zbog mesta nastanka, ili zbog nečega drugog, fudbal će od samih početaka pratiti mnoge kontraverze i skandali, ali i najveća pažnja javnosti. Uticaće na živote običnih ljudi, ali i na državnu politiku. Ostalo je zapamćeno da su već na prvom svetskom prvenstvu u Montevideu, Argentina i Urugvaj nakon finalne utakmice, prekinuli odnose zbog napada agrentinskih navijača na ambasadu Urugvaja u Buenos Airesu. Ponovo će ih uspostavili tek uoči drugog svetskog rata. Zbog fudbala su počinjani ratovi, npr između Hondurasa i El Salvadora nakon kvalifikacionih utakmica za svetsko prvenstvo u Meksiku. U kvalifikacijama za SP u Nemačkoj 1974., reprezentacija SSSR-a je odbila da igra revanš utakmicu protiv Čilea, u znak protesta protiv Vojne hunte i generala Pinočea. Iz istog razloga ( protesta protiv aktuelne vlasti ), većina zemalja zapadne Evrope pretila je bojkotom SP u Argentini 1978. Reprezentacija Jugoslavije je izbačena sa završnog turnira prvenstva Evrope u Švedskoj 1992. zbog sankcija koje su uvedene protiv režima Slobodana Miloševića. Koliko je fudbal važan u životima ljudi, govori i podatak da je zbog utakmica četvrtfinala na Svetskom prvenstvu u Japanu i Južnoj Koreji 2002., početak evropskog samita kasnio skoro dva sata, a zbog utakmice Engleska - Bugarska, na istom prvenstu, je u Engleskoj proglašen neradni dan. Da je fudbal ponekad i više od života govori slučaj reprezentativca Kolumbije, Andrasa Eskobara, koji je ubijen zbog auto gola koji je postigao na svetskom prvenstvu u USA 1994.itd. 

Uopšte ne nameravam da pišem o socioliškom, političkom ili nekom drugom društvenom aspektu fudbala, pogotovo ne afirmativno. Bojim se da bih ubrzo i sam postao komentator sopstvenog teksta i to u najnegativnijoj formi. Ono što u stvari želim, je da napišem nekoliko rečenica o samoj prirodi igre, koja je, bez svake sumnje posebna.

 Za početak, u odnosu na sve ostale sportske igre, odnos igrač:površina terena je daleko najveći. U košarci, na primer, na jednog igrača otpada 42m2, u rukometu 60m2, dok u fudbalu, jedan igrač pokriva čak 350m2 terena.

To ga čini, ne samo fizički najzahtevnijom sportskom igrom, već i veoma komplikovanom što se tiče tehničko-taktičkih elemenata. U košarci, ili rukometu igrači se skoro dodiruju, toliko su blizu. U fudbalu je to malo drugačije. Na primer, udaljenost levog beka i desnog bočnog napadača može biti i po pedeset metara u defanzivnoj i čak sedamdeset u ofanzivnoj fazi igre. Nemoguće je postići gol sa svog gola, kao što je to više-manje redovna pojava u ostalim sportskim igrama, a ukoliko se tako nešto i desi, plod je slučajnosti. Isto tako je nemoguće je da igrač krene sa loptom od svog gola, predje ceo teren i postigne pogodak. Možda će neko pomisliti na Maradonu i njegove gol protiv Belgije, ali i to je plod slučajnosti iako je Maradona nesumnjivo imao nameru da to zapravo i uradi. Takođe je nemoguće da jedan igrač sam odbrani svoj gol, ma koliko vešt ili moćan bio. U svemu što se desi na terenu, učestvuju svi ili gotovo svi igrači. Zbog toga, za fudbal ( onaj vrhunski naravno ), mogu da kažem da je "najekipnija" od svih igara.
Jedinstvenost fudbala se ogleda i u tome što praktično nema prekida tokom igre, nema  time-out-a, a zbog veličine terena i buke, trener praktično nema nikakve mogućnosti da da bilo kakve savete igračima tokom trajanja igre. To što treneri sve vreme šetaju , nešto pričaju i dovikuju, je više plod njihove nervoze, nego realne mogućnosti da se utiče na igru. Jednostavno, nemoguće ih je čuti. Trener nema ni mogućnost da uvodi i izvodi igrače kad god oseti da je to potrebno. Do pre tridesetak godina, u nekim "velikim" ligama, izmene nisu ni bile dozvoljene, osim u slučaju povrede. Nema čestih izmena i time-outa, dakle nema mogućnosti da se prekine ili promeni ritam igre. Igrači su manje više prepušteni sami sebi. Ukoliko uđu u problem ili se jednostavno "pogube", što pod utiajem igre protivnika, što pod uticajem ogromnog prostora koji imaju ispred i iza sebe, te moraju sami da nadju rešenje, odnosno rade ono što su uvežbali na treningu, tj ono šta ih je trener naučio i za šta ih je pripremio. Zbog toga su vrhunski treneri danas ( za razliku od nekih prošlih vremena ) daleko traženiji od igrača, a mogu da kažem i plaćeniji. Top 10 svetskih trenera, po nekom nepisanom pravilu, imaju najjače ugovore u svojim klubovima.

Da se okrenemo samoj igri. 

Tokom faze odbrane, dakle u onim momentima kada ekipa nema loptu u svom posedu, igrači stoje najbliže jedan drugom, dok su u fazi napada rašireni koliko je god to moguće. Momenat osvajanja, ili gubitka lopte je ključan u modernom fudbalu. Većina ekipa danas igra upravo tako što čeka grešku protivnika i brzom transformacijom pokušava da dodje do gola. Izuzetak su samo reprezentacija Španije i ekipa Barcelone koji pokušava da doze do gola "kroz igru", odnosno pokušava da velikim brojem dodavanja raširi linije protivničke odbrane i individualnim kvalitetom svojih igrača iskoristi tako nastale međuprostore. Interesantno je da su to dve najbolje ekipe na planeti.
U momentu transformacije, igrači zauzimaju potpuno nove taktičke pozicije i to najvećom mogućom brzinom. Čim se osvoji lopta, igrači "upadaju" u prostore po bokovima terena ili između linija,. Ekipa koja je izgubila posed je u tom momentu najranjivija jer su joj linije, raširene, a veliki broj igrača je često veoma loše postavljen u odnosu na loptu. Sa druge strane, sam momenat gubitka lopte je i najbolje momenat da se ona ponovo osvoji, jer su igrači protivničke ekipe zbijeni i imaju mali broj kombinacija za odigravanje. Ova transformacija se prosečno se desi između 250 i 500 puta tokom utakmice. Imajući u vidu veličinu terena ( 110x75m ), količina trčanja na utakmici ogromna. Prosečno iznosi preko 1o kilometara za svaku poziciju, dok na nekim pozicijama igrači pređu i po 12 ili 13 km ( teniser tokom meča od 5 setova, retko pređe više od 7 km ). Više od polovine svih kretanja trčanjem se dešava u takozvanoj "zoni visokog intenziteta" i upravo taj parametar se iz godine u godinu povećava, pre svega zbog atletskih sposobnosti igrača, ali i zbog napretka taktike, odnosno brzine igre. Jedno istraživanje ( rađeno na uzorku igrača italijanske serije A ) je pokazalo da vrhunsku ekipu od prosečne razlikuje, pored taktičko tehničkih elemenata, upravo količina kretanja u "zoni visokog intenziteta" i to u fazi napada. Prosečne i loše ekipe karakteriše upravo suprotno: velika količina kretanja u fazi odbrane.
Teren za igru je uokviren linijama, ali postoje i one druge, takozvane "žive" linije koje formiraju sami igrači tokom utakmice. Naravno, reč je o offside liniji koju čine defanzivni igrači jedne ekipe skraćujući na taj način teren za igru odnosno prostore između linija. Pored brige o protivničkim napadačima, defanzivna četvorka mora da sve vreme svojim kretanjem odgovara na kretanja svojih veznih i igrača napada, pomerajući se dalje od svog gola kad god je to moguće. To se uglavnom dešava u momentu osvajanja lopte, zatim u momentu kada je igrač sa loptom okrenut leđima, u momentu izbijanja lopte, nakon lošeg prijema lopte od strane protivničkog igrača itd. Sve ove ( i još mnoge druge ) signale, igrači moraju da "čitaju" tokom utakmice i da adekvatno reaguju, ali ne svako za sebe, već timski. Ukoliko jedan igrač zakasni samo pola koraka ili delić sekunde, dolazi do pucanja offside linije što ozbiljne ekipe veoma efikasno kažnjavaju.

Kod vrhunskih ekipa, svi igrači se, tokom faze odbrane, nalaze u prostoru od približno 35x35m. Ukoliko su bliže protivničkom golu, odnosno ukoliko igraju takozvani "visoki pressing", ostaje i ogroman prostor između leđa defanzivne linije i gola, što ostavlja velike mogućnosti za protivničku ekipu da ih ugrožava kontra napadima. Ukoliko su, pak, bliže svom golu, imaju veliki prostor ispred sebe koji moraju da pređu ukoliko žele da daju gol. I sve se to dešava bez značajne pauze tokom 45 minuta. Šta bi igrači  dali za makar jedan time-out, kada nakon dva povezana sprinta od pedesetak metara, u nekom 37.minutu, obnevide, čekajući da se neki Cristiano, sto na sat,  zaleti direktno na vas. Šta bi dali treneri da mogu da pozovu ekipu do klupe bar na pola minuta,  da prekinu ritam neke Barcelone ili Reala, Čelzija, Bajerna, koji vas nemilosrdno gazi. Često sam slušao od vrhunskih igrača, kako im se dešava da tokom utakmice pomisle na smrt, toliko im bude teško.

Bez obzira na napor,  koncentracija, logičko zaključivanje i donošenje odluka su tokom čitavog trajanja utakmice važni koliko i dres ili kopačke koje nose. I bez jednog i bez drugog nema ozbiljne igre.

Toliko za ovaj blog. 

Od abecede taktike, posebno odbrane, pokušao sam da vam dočaram slovo A i to na najjednostavniji način na koji sam umeo. Pokušao sam, a i pokušaću u nekim budućim blogovima, da pokažem da fudbal nije sport "glupih i neobrazovanih", bar ne onaj vrhunski, ali i da je ono vreme, kada je bilo jedino važno gurnuti loptu kroz noge protivniku, daleko iza nas i da je današnji fudbal po svakoj svojoj karakteristici, veoma različit od onog koji su igrali Džaja, Šeki, Moca i ostali. Na žalost, za to u Srbiji mnogi još nisu čuli, ali to ne znači da je fudbal loš...

Da ostanemo ipak samo kod fudbala.