Sećarnik: Priči nikad kraja

Sledećih dana stalno su naletali jedno na drugo, u Narodnoj banci, na fakultetu, na ulici, bez dogovora, po nekom osećaju i, koliko god trajali ti susreti, bili su im prekratki;  počeli su da pričaju bajku ispričanu milionima puta a za njih novu, kao da su prvi koji je izgovaraju. A kad se priča takva bajka, nema se vremena za legende, samo za budućnost.

Banetova tetka po majci, najstarija od tri, udovica već deset godina, nije volela da gleda u budućnost ali je u tadašnjosti imala vremena za prošlost i porodične legende i njoj pripada zasluga što je Legenda o korenima ispričana do kraja.Ta tetka-Mica nije imala sopstvene dece i  prisvojila je Baneta, prvorodjenog sestrića, kao nekog ko će joj biti oslonac u vremenima koja će doći. Tako je ispalo da je, uprkos očekivanom redosledu zbivanja, Rada predstavljena tetka- Mici pre nego što je izašla pred kritičko oko ostatka familije a to predstavljanje se zbilo u salonu velikog stana koji je zauzimao ceo sprat u Aleksandrovoj ulici i koji je mirisao na sveže ruže, kao i domaćica, visoka, krupna, izvanredno negovana gospodja u čijem prisustvu, Rada je na to blagovremeno upozorena, nije smelo da se govori o godinama.

U jednom uglu salona bila je garnitura od ružinog drveta, dve lepo izvijene stolice i šestougaoni stočić sa zlatnim intarzijama; kad su se gosti tu smestili, tetka-Mica je sela u beržeru koja je bila u susednom ćošku, pritisla dugme zvonceta koje je visilo na gajtanu  i tako prizvala devojku ( tetka-Mici je izraz služavka bio suviše grub za mlado stvorenje koje je donelo veliki tanjir pun vanilica, išlera i bombica).

„Moja Ruža ( cela ova kuća je u znaku ruže, pomislila je Rada) je majstor za ove kolače, mislim da neke gospodje dolaze kod mene na žur utorkom samo zbog njih“, rekla je tetka-Mica  a Ruža je smerno oborila pogled i lagano klecnula kolenima, kao što to rade lepo vaspitane devojke iz preka. Posle je Ruža donela i čaj i nečujno se izgubila, dok se ne bude čulo sledeće cin-cin.

„ Probaj prvo padobrance“, rekao je Bane,  pokazujući na okrugli kolač sa čokoladnim prelivom u obliku polumeseca. Taj kolač je bio jedini koji je Rada uspela da proba pre nego što je počela da odgovara na tetkino obazrivo pitanje o njenoj familiji pa je tako ispričala da joj je otac, Toma, umro pre deset godina od posledica ranjavanja u ratu, da ima brata Dragana, narednika na službi u Sarajevu i šest godina stariju sestru Nadu, udovicu.  „Ju, tako mlada a već udovica”! uzviknula je tetka. Nije pitala ni kako ni zašto ali je Rada taj uzvik shvatila kao pitanje, otpila gutljaj čaja, pazeći da ne srkne, i odgovorila što je mirnije mogla: „Duga je to priča, ali evo..

Nada je baš završila Malu maturu i upisala se u gimnaziju kad je upoznala Milorada, mladog inženjera koji je, pravo sa fakulteta, došao iz Beograda da radi u Sartidu. Bila je to, kako se kaže, ljubav na prvi pogled. Posle mesec dana rešili su da se uzmu! Obe familije su bile protiv, Nada nije imala još ni šesnaest godina, imala planove da, posle gimnazije, ide na fakultet..On početnik, bez imovine...Ništa nije vredelo, on je svojima rekao da mu bez Nade nema života, ona je pominjala skakanje u Dunav...a moja majka se prisetila da je i ona pretila tim Dunavom kad se udavala za mog oca i..legoše na rudu obe familije. Morali su da traže dozvolu za venčanje od Patrijarha, Nada, rekla sam, još nije imala šesnaest godina, ali su to nekako isposlovali, preko našeg dobrog prote koji je bio Patrijarhov školski drug, ili tako nešto. A nije da su morali da se venčaju, da me ne shvatite pogrešno, oboje su bili vaspitani vrlo pobožno. Naravno da je moja sestra morala da napusti školu, i tako...venčali su se. Dete je došlo posle godinu dana, lepa, krupna devojčica  sa gustom, crnom kosom..Niko srećniji od njih!  A onda je Milorad, tek što su krstili dete, naglo dobio visoku temperaturu i počeo da kašlje. Kad je prvi put iskašljao krv poslali su ga na rentgen, tih dana su mnogi imali tuberkulozu. Njemu su našli galopirajuću..Otišao je za šest nedelja. Nada nije prestala da plače sledeća dva meseca  a onda je, jedne večeri, dete dobilo temperaturu i počelo da vrišti i da povraća. Ujutro se pridružilo ocu. Tuberkulozni meningitis, rekli su doktori.  Da, udovica, tako mlada, ni punih osamnaest nije imala..”.

Neprijatno ćutanje je potrajalo neko vreme a onda je Bane, koji se užasavao neprijatnih situacija, pokušao da potera priču u drugom pravcu: “ Tetka- Mile, obećao sam Radi da ću da joj ispričam priču o našim starim ali sam stigao samo do pola, `ajde Ti sad drugo pola a mi ćemo da jedemo ove kolače i da slušamo, niko to ne priča kao Ti”.

“Dobro, jedite kolače, ali to nije priča o našim nego o Tvojim starima, da se zna. I, dokle si stigao sa pričom”?

“ Samo do Skoplja”.

Rada se nasmejala i uzela kolačić a Banetova tetka, zadovoljna što ima žrtvu kojoj će da se pohvali kako joj se sestra udala u staru i plemenitu familiju ( dame koje su joj dolazile na žur utorkom su to čule stotinu puta) počela je da odmotava priču kao da odmotava buket ruža, uživajući u laticama, čuvajući se trnja.

“ Vi, gospojce Rado, ( intimizacija pri prvom susretu je bila nedopustiva, da gošća ne shvati da je odmah prihvaćena za stalno, tek ima da se dokazuje) razumete da je ovo samo legenda, pomalo pomešana sa istorijom, pa ću to samo malo; Dušanov životni cilj bio je Carigrad a prvi korak na tom putu bio je Solun. Ipak, dok mu je pogled bio uprt na tu stranu, ispod oka je pogleedao ka Dubrovniku i Skadru, kao mogućim izlazima na more. Djordje je bio Dušanov najpoverljiviji prijatelj a nije ga se bojao kao suparnika u nekoj borbi za vlast. Zato mu se učinilo zgodnim da uputi Djordja, sa povelikom kesom zlata, da se učvrsti u Skadru i da pazi na Hum i Zetu. Možda je Dordje i bio začetnik te ideje, možda se umorio od života po strogim vizantijskim ceremonijalima, ko će ga znati, tek, posle nekoliko godina Djordje je bio najveći trgovac i zemljoposednik u Skadru, imao je svoje brodove i mrežu doušnika i dužnika sve do Venecije i Rima. U medjuvremenu se i oženio Milicom, iz kuće Balšića, i dobio decu, malo pod stare dane, ali da nije, ni ove priče ne bi bilo. Kad je car Dušan umro, Djordje je pomogao svojoj tazbini da zavlada Zetom i Skadrom, bolje Balšići nego Mleci, i dobio titulu Kapetana Skadra, da l` zbog brodova ili kao vojni čin, ali je uspešno kormanio Skadrom dok je bio živ, a kad ga je Bog uzeo, njegovi potomci su nastavili da upravljaju gradom i okolinom bez obzira čija je bila vrhovna vlast; kad su došli Mleci, potplaćivali su Dužda, Skenderbegovoj majci su upotpunili miraz pa ih ovaj zvao braćom i štitio od Turaka; kad su došli Turci..ma, isto i sa Turcima, ne znaju inženjeri, zlato je najbolje mazivo. Je l`  Vas umorila ovolika istorija”?

“ Ma ne, kakvi, baš lepo pričate, svidja mi se ovo o zlatu, tako je mekano a jače od čelika“, rekla je Rada.

“ Poslužite se kolačima, dok mi pričamo Bane će sve da pojede“, rekla je tetka-Mica, osmehnula se i nastavila:

„Tako je to išlo više od dvesta godina, sin je nasledjivao oca i unuk sina a interesantno je da je uvek, u svakoj generaciji bio samo po jedan sin, ćerki je i bilo ali su se one udavale , odlazile i gubile iz legende, sve dok se jedan od tih Djordjevih potomaka nije oženio devojkom koja se zvala, zamislite, Milica, kao i ona Djordjeva žena. Taj, i on Kapetan Skadra,  se zvao Dordje ali su ga svi zvali Baja-Djore, ono baja je nešto kao veliki brat ili tako nešto, je prvi od cele loze odgajio četiri sina a pošto je obožavao svoju ženu dao im je imena na M. Milutin, Milan i Marko su se poženili i dobili decu a najmladji, Mihailo... polako sa Mihailom, to ćemo posle, ukratko, svi su živeli u porodičnoj zadruzi, slavili slavu sv. Arhangela Mihaila, bili u dobrim odnosima sa Turcima, imali brodove u Draču i čamce na jezeru, čuvali mir izmedju Turaka i Srba... U ono nemirno doba, život kakav samo može da se poželi“.

Tetka-Mica je uzela vazduh da nastavi, Bane je uzeo kolač a veliki sat, veliki kao vitrina, pošto je odzvonio melodiju onog većeg sabrata sa tornja Parlamenta u Londonu, počeo je da otkucava..

“ Jao, već je devet, toliko divno pričate da sam potpuno zaboravila  da mi mama ujutro putuje kući. Moram da idem, samo da nije već legla, ladja joj polazi u 6. A tako me interesuje šta je bilo dalje...” Rada je govorila tako brzo da je izgledalo kao da joj se reči sapliću.

“Ako, požurite, majka mora da se poštuje, a ako Vas zbilja interesuje nastavak, dodjite oboje sutra posle posla, na ručak, Ruža će da ispohuje neko pile”.

“Bar dva”, reče Bane, “jedno k`o nijedno”.

Rada nije rekla ništa. On je govorio ono što ona misli. A nisu se ni pogledali.