PRAVILNIK O (NE)ZAKONITOM PRESRETANJU KOMUNIKACIJA II

Autor: Rodoljub Šabić

Nedavno je, u odgovoru na jedno poslaničko pitanje, Minstarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija saopštilo da je formirana Radna grupa sa zadatkom da pripremi “Pravilnik o tehničkim zahtevima za uređaje i programsku podršku za zakonito presretanje elektronskih komunikacija i zadržavanje podataka o elektronskim komunikacijama”.

Ovo znači da se aktuelizuje jedno, na prvi pogled “tehničko”, ali zapravo, za ljudska prava, suštinski bitno pitanje, koje je već prilično dugo “pod tepihom”. A mene podseća na, javnosti nepoznatu, a intenzivnu prepisku između Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Ministarstva kulture, informisanja i informacijskog društva (Digitalna agenda), tada nadležnog za donošenje navedenog Pravilnika, povodom više njegovih sukcesivno pripremanih vezija.  

Ako je nešto u tom prilično mučnom „natezanju" bilo pozitivno to je činjenica da (iako mišljenje Poverenika nije obavezujuće već konsultativno) ministarstvo ipak nije donosilo Pravilnik, nego je svaki put pristupalo izradi nove varijante. I da je svaki put nova varijanta predloga bila usaglašenija sa ustavnim odredbama o zaštiti prava na privatnost komunikacije i zaštitu podataka o ličnosti.  U poslednjoj verziji Pravilnika  koju sam imao prilike da vidim konačno se pojavila, po mom shvatanju, neophodna odredba koja predviđa da oprema, uređaji i programska podrška za zakonito presretanje i zadržavanje podataka i njihovo skladištenje moraju da omoguće postojanje tzv. „neizbrisivog traga".
Ali mada je svaka nova verzija sa stanovišta odnosa prema Ustavu bila bolja od prethodne ipak su i u toj poslednjoj opstale odredbe koje su u suprotnosti sa ustavnim odredbama.

To se npr. odnosi na zakonu sasvim neosnovanu i sa stanovišta principa jednakog tretmana građana, kontraverznu odredbu kojom su predviđene obaveze operatora u pogledu obaveštavanja organa o pokušajima neovlašćenog pristupa zadržanim podacima o „posebno zaštićenim korisnicima". A ko su „posebno zaštićeni korisnici? Nigde u Zakonu o elektronskim komunikacijama ni ne pominje se kategorija „posebno zaštićenih".

U Predlogu pravilnika bile su, normalno, i odredbe kojima se uređuju obaveze operatora u pogledu obezbeđenja tehničkih mogućnosti za sprovođenje zakonitog presretanja elektronskih komunikacija, kao i pristupa zadržanim podacima. Ali, nije bilo normalno što je ostao i problem na koji je Poverenik nekoliko puta ranije ukazivao. U dva stava istog člana, predviđan je drugačiji režim, odnosno različit osnov za sprovođenje presretanja, s jedne, i pristupa zadržanim podacima o elektronskim komunikacijama, s druge strane. Za prvo je uslov bila „odluka suda", za drugo je bio dovoljan i nekakav „nalog za pristup", šta god taj termin značio. A Ustav RS (čl. 41.) jemči nepovredivost tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja, a dozvoljava odstupanje samo i isključivo na osnovu odluke suda. Ni Ustav, kao najviši pravni akt, ni Evropska konvencija o ljudskim pravima, ni praksa Evropskog suda za ljudska prava ne prave razliku između samog sadržaja komunikacije i podataka o komunikaciji. Sasvim logično, budući da zadržani podaci o komunikaciji (vrsta, sredstvo, izvor, odredište, početak, dužina trajanja, završetak...) neretko govore i više od sadržine komunikacije.

Nažalost, ako Ustav ne pravi razliku, Zakon o elektornskim komunikacijama je, sasvim suprotno Ustavu pravi. Što me nužno podseća da su upravo zbog toga, Poverenik i Zaštitnik građana, još krajem septembra 2010. podneli Ustavnom sudu zahtev za ocenu (ne)ustavnosti Zakona o elektronskim komunikacijama i Zakona o VBA I VOA. Ovaj drugi Zakon je “srušen” ali se u vezi sa spornim a istoventnim odredbama Zakona o elektronskim komunikacijama još uvek čeka na odluku Ustavnog suda. Koliko je to (ne)objašnjivo, posebno je pitanje. Ali nezavisno od toga ili upravo zato, treba reći da bi bilo nedopustivo da se odredbe, manje-više iste kao one koje su osporene, ponovno nađu u Predlogu pravilnika.