"Nebeski narod" Petra Pajića

- Па, докле човек треба да учи?

- Све док му незнање не буде апсолутно. Тада ће знати највише. Онолико колико је знао и Адам. Без учења нема незналица.

Небеском народу није баш много познат, али се мени учинио врло интересантним, па бих срдачно да препоручим Петра Пајића и његову збирку прича Небески народ.

                    Небески народ Петрa Пајићa

Збирка изабраних и нових приповедака Небески народ, објављена 2009. године у издању Српске књижевне задруге, недвосмислено сведочи о ванредном приповедачком умећу Петра Пајића. Раскошни приповедачки сензибилитет који не дозвољава дисхармоничност и превласт сентимента над уметничким, смисао за парадокс, духовита естетизација пошасти (смрти и рата, нпр.), актуелизација „епске хиперболе“, тематска и жанровска разноврсност, суштинске су вредности Пајићеве збирке. Посебну пажњу и књижевно вредновање заслужује стил којим је ова приповедачка збирка написана. Сугестивност и једноставност наративног стила, сликовитост и „поетска интонираност“ чине да збирку приповедака Небески народ памтимо као складно компоновану целину. Разврставајући своје приче у четири приповедачке целине – Машта свих Гавриловића, Слике из детињства, Јавно купатило и Приче о Пипу – Пајић васпоставља своју збирку у којој свака прича засебно зрачи луцидношћу и упечатљивошћу, а опет све заједно творе јединствен и пажње вредан приповедачки свет Петра Пајића. Породични живот и детињство два су основна именитеља око којих се организује приповедачки поступак у прве три приповедачке целине – Машта свих Гавриловића, Слике из детињства и Јавно купатило. Четврта приповедачка целина – Приче о Пипу – састављена је од краћих приповедних облика (цртица).

       Самим насловом збирке – Небески народ – аутор се вешто поиграо. Без очекиване митологизације и патриотског патоса, приповедач уводи читаоца у свет детињства (који је у многоме удаљан од бодлеровске и рилкеовске представе о детињству). Пајић својим приповедањем не гради митологеме, напротив, он „користи“ детињство како би метафорично осликао живот. Слике детињства у Пајићевим причама не подсећају на блажено рајско стање. Приповедачево детињство је време рата, немаштине и глади, али управо те животне недаће мотивишу приповедање у правцу онеобичавања и „епског хипрболисања“ (в. Слике из детињства). Иако се о детињству приповеда са извесном временском дистанцом, приповедач вешто одолева налетима носталгије и емоционалним искушењима, успевајући да савршено балансира између субјективног осећања лепог, које сама помисао на детињство изазива, и објективног сагледавања живота. Приповедач не приповеда о детињству, већ на уметнички упечатљив начин приповеда само детињство, успоставаљајући савршени склад између ирационалног и рационалног, између емоција и разума. У емотивној и моралној чистоти детињства приповедач ненаметљиво уводи мотив глади (в. Јаје), или сексуалне експлоатације деце за време рата (в. Не дај, Боже, да живим мање од двеста година), осликавајући, заправо, детињство без идеализације и улепшавања, јер зна да је детињство само по себи и за себе лепо. И такво неидеализовано детињство, изазива јак емоционални утисак код читалаца.

    Породични живот један је од главних мотива у Пајићевим причама. Приповедање о породици испуњено је топлином и потребом да се једно време и један простор што успешније спасу од умирања. У беспризорним временима приповедачевог одрастања, породица је била извор сигурности. Приповедач поседује свест да породица и дух роднога краја (Ваљева и околине) детерминишу његово биће, па се, с тим у вези, радо присећа породичног огњишта. Желећи да што дуже остане веран себи, приповедач слика породицу онаквом каква јесте, са свим њеним врлинама и „манама“. Карактеристично за приповетке које се баве темом породичног живота и породичних односа (а то је већина приповедака из прве три приповедачке целине) јесте постојање фигуре „духовног вође“ који својим поступцима и делањем поставља моралне обрасце живљења и даје пример будућим генерацијама. Важно је нагласити да приповедачево искуство не препознаје категорију лажног вође, тј. лажног идола. Духовни узори су истовремено и чувари традиције, заштитници и сигурно уточиште у мутним временима. Један од узора, поред бабе Љубице и ујака, је и упечатљива фигура приповедачевог деде Михаиала (због чијих бркова, како нам приповедач сведочи, избија Други светски рат). Михаило је пандам јунацима епских народних песама у којима је осликана жеља народа и његова спремност да се супротстави непријатељу. Лик деде Михаила постаје симбол народа, нације која својом снагом и истрајношћу, трајањем и постојаношћу, заузима важно место у историји европских народа (в. Слике из детињства). 

       Хумор је једана од основних књижевних одлика Пајићеве прозе. Непосредан, ненаметљив, „некритичан“ хумор који обузима и мисли и осећање читалаца; хумор пун разумевања за људске слабости (в. Пријатељице). Приповедач се са благонаклоним смешком односи према туђим и личним „посрнућима“ у којима се огледа људска природа, стварни човек који није идеалан (в. Погибије мога деде). Саосећање за људске „настраности“ и слабости – топло, нежно саосећање – са свим облицима људскога постојања каратерише готове све приповетке из прве три приповедачке целине. Иако уочава нескладности живота, приповедач их не карикира (в. Небески народ и Михаилова удовица). Са благим хумором и иронијом која не осуђује, већ само констатује чињенично стање, Петар Пијановић се осврће и на друштвена дешавања, историјске и идеолошке драме српскога народа (в. Док смо чекали да се Верица врати из Русије, падао је снег, Брат, Слике из детињства). Подсмехнуо се аутор и паланачком духу сопственог народа (в. Јавно купатило), без заједљивости и гордости, благо, готово, христолико како и доликује правом уметнику.

        Међутим, хумор, присутан у прве три приповедачке целине Пајићеве збирке Небески народ, који је у односу на иронију и сатиру изразито незлобив, уступа место сатирично интонираном и мудро промишљеном приповедању у четвртој приповедачкој целини – Приче о Пипу. Посреди је краћи облик наративне прозе, циклус кратких прича у којима централно место заузима лик Пипа. Реч је о једној врсти „симбичког казивања“ где уместо идеје имамо само наговештај. Аутор не везује лик Пипа ни за одређени простор, ни за одређено време. „Универзализацијом Пиповог лика, његовим невезивањем ни за какву, лако одредиву и објашњиву социјалну, културну или какву другу средину или групу знатно је увећано општије књижевно значење које он као тако дефинисани лик носи у себи.“ Приповедач је „шкрт“ на речима и склон парадоксу. Елиптичан исказ, присутан у циклусу кратких прича о Пипу, више наговештава него што казује, па тако даје маха читаочевом домаштавању. Оно што је у овом циклусу непотпуно исказано оставља око себе измаглицу извесне „неодређености“ која даје простор читаочевој имагинацији да је допуњује и дограђује. Али, „неодређеност“ ни у једном моменту не успева да наткрили смисао поруке; аутор не жели да стил његовог приповедања постане „мрачан“ и нејасан, па се зато до саме поруке лако продире. Петар Пајић не претендује да ствара херметичну причу, већ једну тематски занимљиву и жанровски упечатљиву приповедну форму са елементима апсурда, сарказма, парадокса и црног хумора. 

         Петар Пајић своју збирку Небески народ започиње причом Машта свих Гавриловића,а завршава је приповедачким циклусом Приче о Пипу. У причи Машта свих Гавриловића уочавамо идеју о „епском обликовању приче“ која се надграђује, допуњава, док Приче о Пипу осликавају модерне приповедачке тенденције аутора. Дакле, оваквом композицијом збирке аутор имплицитно показује историјски развој приповедачке мисли и потврђује Андрићеву  констатацију, из беседе О причи и причању, да се начини и облици приповедања мењају, с временом и приликама, али да потреба за причом и причањем остаје. Пајићева потреба за причањем је насушна, јер само у причи и причању његов „небески народ“ наставља своје трајање. Осећајући ствари и бивање, као што то осећају велики уметници, доводећи их у једну дубоку везу са самим собом, Пајић успева да својим причама да универзалнији, општији смисао и значење, што њему као приповедачу и његовом „небеском народу“, упркос будућим временима и приликама,  обезбеђује сигурно истрајавање.

Душан Благојевић