Odnos Mihajlovića i Štimca - slika odnosa Srbije i Hrvatske?

Youtube screenshot

Не могу да се отмем целој овој предутакмичној атмосфери. Новине се труде да пишу нешто, траже бомбастичне наслове, њима треба неки брбљиви Мухамед Али да се боље продају. И где би могли наћи више материјала него у односу два селектора. Међутим, видљиво је да они не наседају. Да ли су заиста извукли поуке из своје прошлости или се само суздржавају и радије би се чупали за косе?

Да се прво оградим, пишем ово из перпективе неког ко је имао 7 година кад је све ово (званично) почело, кад је Звезда харала светом, а мој омиљени косијанер био Роберт Просинечки (шишао сам се "на Просинечког"). Не сећам се Максимира, не сећам се лично кад су се Михајловић и Штимац поџапали, нисам оптерећен личним жртвама из рата, само желим да се већ једном заврши (аман доста). Зато је и питање, можемо ли, као Михајловић и Штимац, да закопамо ратне секире?

Њима никако није било лако да то ураде, ако имамо у виду историју њиховог односа. Поготово ако имамо у виду њихову нарав. Нисам им бројао жуте и црвене картоне, али сам сигуран да су у самом врху најпргавијих и најпрљавијих играча у својој ери. Није им непознат језик пљувања, чупања, лактања, гажења, псовања, тако да кад те њих двојица "само" фаулирају то ти је као награда (можда је ту Михајловић и предњачио). Сразмерно понашању на терену им је и  однос са јавношћу. Док су се остали спортисти углавном држали по страни и вадили се флоскулама да их политика не занима или да неће да мешају политику и спорт њих двојица су давали и такве изјаве. Пред оне мечеве 1999-те, слабо сам и знао за Штимца, јер се није пуно истицао у клубу, али онда је дошао у фокус запаљивим изјавама (уз Славена Билића). И онда сам био клинац који је гутао све из света спорта, не сећам се шта су тачно изјављивали, али знам да сам само њих двојицу упамтио. 

Као што вероватно и већина нас обичних чова не би имала никакав проблем у комуникацији са насумично изабраним Хрватима и обрнуто, тако исто и већина наших и њихових играча имају сасвим коректне, а често и пријатељске односе. Проблем је, као и увек, у мањини. Способност мањине да у сукоб увуче већину је невероватна. Њих су у ОНО време представљали Михајловић и Штимац. Нервозни, увукавши личне проблеме у спорт испољавали их намерним преоштрим стартовима (Михајловић), а онда и чупањем за косу (Штимац), помамили су и остале да се поџапају. Два пута. Театралним наступима провоцирали су и публику (Михајловић кад се пред почетак меча у Загребу прекрстио пред транспарентом "Вуковар 1991"). 

И онда су постали селектори. Таква двојица требају да обуздају све остале усијане главе. Искрено, нисам веровао да су у стању да исконтролишу ни своју сујету и темперамент, а камоли туђе. Верујем да су и сами помислили колико судбина може бити иронична да баш њих двојицу стави у позицију најодговорнијих. И натерала их је да поједу с маслом све што су раније изјављивали један о другом. Како се ствари развијају, постаће већи пријатељи од Жике и Милана из оне наше династије. 

Прво су опрезно изјављивали како су професионалци, како их прошлост неће спречавати да обављају своје улоге квалитетно. А и шта су друго могли? Онда су ублажавали своје испаде из младости правдајући их управо младошћу, ратом, темпераментом. Онда су морали и да се рукују у Варшави. Сад су већ на нивоу да размењују поклоне. Штимац је послао Михи маслиново уље и две флаше вина, Миха је решио да му понесе ајвар и ракију. Каже да је непријатељство с њим завршено. Каже да као селектор не би себе-играча позвао у репрезентацију. Неко би рекао да је то та катарза. Као да је постао Будиста и дошао до нирване. 

Не могу да не повучем паралелу и са односом наших државника у ово време. Иако је циркус са Готовином прошао како је прошао и донекле невешто пеглан Перишићем, чини ми се да полако свима постаје јасно да је време да за неке лакше теме. Хрватски премијер и председник су прилично оштро реаговали на задње провокације и најавили да неће више толерисати сличне испаде. Код нас, a знамо ко је на власти, преовлађују благи тонови. Да ли је разлог томе удварање ЕУ или нешто дубље, тек ову прилику да то помирење дође и у масе не бисмо требали пропустити, ни ми, ни Хрвати, ни новинари. (Утицај новина је нагло постао битан, откад су људи почели да читају само наслове и поднаслове, а имају опцију да коментаришу. У свеопштој трци за читаоце и тираж бомбастичан наслов увек помаже, а нама остаје да гасимо пожар. Но то је друга тема.)

Да закључимо, однос Михајловића и Штимца некако је пратио однос Србије и Хрватске. Прво су се свађали и тукли, па су се препуцавали и замрзли односе 20 година, онда су морали да седну за заједнички сто и да откраве односе.  

На крају крајева, видећемо после утакмице где смо. И где су стварно Миха и Штимац, који се нису извињавали једно другом, него су једноставно прешли преко тога.  Можемо ли и ми тако, без обзира на резултат?