Obrazovanje - spisak lepih želja

Nije mi jasno zašto se krajnje neodređeni spisak lepih želja naziva "planom". Nije mi jasno ni zašto se ispod naslova "Konkretni projekti i inicijative" ne nalazi ama baš ništa konkretno. Pa opet, imajući na umu da postoji kakva-takva šansa da nam se u jednoj od narednih vlada na mestu ministra prosvete nađe neko iz partije koja ovih dana za svoj prioritet proglašava obrazovanje, reših da se odazovem pozivu na javnu raspravu.

Dvanaest se "konkretnih projekata i inicijativa" nalazi u DS-ovom Planu za izlazak Srbije iz krize, a u petom poglavlju o obrazovanju (str. 31-38).

Treća tačka mi privlači pažnju:

*******

3. Prilagođavanje nastavnih sadržaja uzrastu učenika

Škola bez dopunske nastave. Obezbediti da učenici savladavaju količinu i kompleksnost gradiva primerene njihovom uzrastu, bez sistematskog pribegavanja privatnim časovima.

*******

Škola bez dopunske nastave jeste rešenje, ali ne za gore definisani problem. A bez dobro definisanog i analiziranog problema - nema ni kvalitetnih rešenja.

Suština problema jeste preopterećenost učenika, preopterećenost roditelja i preopterećenost nastavnika. Za tu preopterećenost nije neophodno kriv nastavni sadržaj, niti neprimerenost gradiva uzrastu. Suviše je taj problem kompleksan da bi se njegov uzrok tražio isključivo u tako uskim okvirima. Preopterećnost je posledica sadejstva više faktora, od kojih je jedan od najvažnijih: preveliki broj predmeta.

Već u prvom razredu osnovne škole, deca imaju 2 potpuno nepotrebna predmeta, rečju: veronauku/građansko i izborni predmet. Ukidanjem ta dva predmeta, deca bi se rasteretila za 2 časa nedeljno. Toliko bi vremena više imala da provedu sa svojom porodicom, da se druže i igraju sa svojim prijateljima ili bave nekim sportom.

Jedini razlog zbog koga imamo ta dva predmeta u našim školama jeste puko zadovoljavanje forme. Zakoni i pravilnici propisuju da učitelji moraju da imaju toliko i toliko časova neposrednog rada s decom, i onda se izmišljaju predmeti i dodaju časovi da bi u praksi uopšte bilo moguće da učitelji napabirče taj propisani broj časova.

Problem je, naravno, vrlo lako rešiv. Promeniti pravilnike, smanjiti broj obaveznih časova neposrednog rada s decom, a povećati broj sati provedenih u pripremi časova. S obzirom šta je učiteljima i nastavnicima birokratija sve natovarila na vrat, Bog sveti zna da im je to potrebno. Ne znam koji je genijalni mozak smislio da učitelji i nastavnici ZA SVAKI ČAS koji IKADA održe moraju POSEBNO da popune formular (obavezno kliknuti na link na kraju teksta, garantovano ćete se dobro provesti), i apelujem da se što pre prosvetari oslobode tog krajnje nepotrebnog domaćeg zadatka.

Jedini razlog zbog koga ti formulari uopšte postoje jeste da inspekcija ima u šta pogledati kada u školu dođe. Inspekcija, inače, kada u školu dođe, ič ne mari za stvarno stanje stvari. Jedino je zanima šta je na papirima. A Bog sveti zna da to što na papirima piše u 90% slučajeva veze nema s onim što se u praksi dešava. Kako na ovim papirima koji predstavljaju, kaobajagi, pripremu za čas, tako i u svim ostalim papirima koje škola ima obavezu proizvesti: Školski program; Izveštaj o radu u prošloj godini; Plan rada za sledeću godinu; Izveštaji o radu stručnih saradnika; Plan rada stručnih saradnika; Izveštaji o radu timova; Plan rada timova; Razvojn plan; Izveštaji o sprovođenju razvojnog plana; Izveštaji o radu razrednih veća; Planovi o radu razrednih veća... da navedem tek nekolicinu.

Ekološka svest u našim školama trebalo bi da se počne razvijati od ove tačke - SPASITE DRVO! Ukinite sve ove nepotrebne papire, pobogu!

Inspekcija svoj posao treba da zasniva na posećivanju časova, razgovoru s nastavnicima, DECOM I RODITELJIMA (što se skoro nikad ne dešava, ili se telediriguju tri i po podobna roditelja i podobna deteta da sa njima razgovaraju), a ne na papirima.

Što se tiče starijih razreda osnovne škole, deca definitivno imaju preveliki broj predmeta. Deca imaju i po 7 do 8 časova dnevno, i praktično od njih zahtevamo da rade više od nas odraslih. Em što se tokom tih silnih časova u školi od njih zahteva da imaju punu koncentraciju na gradivo, em im se još natovari da posao nose kući u vidu - domaćih zadataka i dodatnog učenja. Posle se pitamo što su nam deca frustrirana i nasilna?! Pucaju deca po svim šavovima, od njih se očekuje ono što se od odraslih ne očekuje - da osam sati provedu rintajući na poslu, a da potom kod kuće nastave da rade.

Naše školovanje se uporno drži formule: sva deca treba da uče sve predmete. Taj sadizam u svojoj najčistijoj formi pravda se potrebom da deca steknu široko obrazovanje, a da se pri tome odbacuje pomisao da se to može ostvariti i na neki drugi način, koji ne bi decu držao 7 do 8 časova dnevno u školi.

Formula je jasna, i na drugim mestima već oprobana: Propisati određeni broj obaveznih predmeta (maternji jezik, matematika, engleski jezik, prirodne nauke, društvene nauke, fizičko), i propisati određeni broj obaveznih izbornih predmeta (recimo: dva). Sve bi se to dalo spakovati u 5 časova dnevno, ako se nedeljno predmeti rasporede na (na primer):

- 4 časa maternjeg jezika

- 4 časa matematike

- 3 časa engleskog jezika

- 4 časa prirodnih nauka

- 4 časa društvenih nauka

- 3 časa fizičkog

- 1 čas prvog obaveznog izbornog predmeta

- 1 čas drugog obaveznog izbornog predmeta

- 1 čas razrednog starešine

Kao obavezne predmete ponuditi: drugi strani jezik i pojedinačne predmete sa naprednijim gradivom čije osnove inače uče u okviru objedinjenih obaveznih predmeta, rečju: geografiju, istoriju, fiziku, hemiju, biologiju, likovno, muzičko.

Za talentovanu i ambicioznu decu omogućiti da pored dva obavezna izborna predmeta, mogu da se opredele još za dva povrh toga, ali definitivno ograničiti taj broj na maksimum dva, ne bi li se deca zaštitila od preambicioznih roditelja. Kakvih ima, da se ne lažemo.

I pre nego što se čuvari socijalnog mira oglase zbog brige da će smanjenjem broja predmeta doći do otpuštanja velikog broja nastavnika da kažem - ne, to ne mora da se desi. Moguće je istovremeno postići kako rasterećenje dece, tako i održanje postojećeg broja nastavnika. Ključ je u smanjenju broja učenika po odeljenju.

Ne možemo - i ponavljam: ne možemo - od učitelja i nastavnika očekivati da u okviru školskih časova svoj deci znanje prenesu tako da deca ne moraju potom dodatno kod kuće da traže pomoć od roditelja ili u okviru privatnih časova, ukoliko se od učitelja i nastavnika očekuje da rade sa 30-oro dece u svakom odeljenju. Mislim, kako? Fizički, mentalno, kako da se oni posvete svakome od njih pojedinačno? Međutim, ako se odeljenja smanje na 15-16 učenika, onda takva naša očekivanja mogu biti opravdana. Onda neće više biti potrebe ni za privatnim časovima, ni za domaćim zadacima. Ni deca ni nastavnici više neće imati izgovor što u okviru časova nisu savladali sve što je u okviru gradiva savladati trebalo.

Sistem koji očekuje da sva deca savladaju sve predmete jeste sistem koji kao najpoželjniji krajnji ishod očekuje vrhunsko obrazovanje. To je za pohvalu, ali je preambiciozno i u praksi neostvarivo. Realno, taj krajnji cilj dostigne tek manji procenat učenika.

Usudila bih se predložiti tektonski poremećaj u osnovnoj filozofiji sistema obrazovanja. Umesto da krajnji cilj bude vrhunsko obrazovanje nekolicine, dok se većina davi i jedva nos drži iznad površine vode, zašto nam krajnji cilj ne bi bio da u fokusu bude prosečno obrazovanje većine iz svih obaveznih predmeta, pri čemu bi se posebni talenti i interesovanja podržali kroz izborne predmete.

U takvoj postavci stvari nema potrebe da se gradivo prilagođava "uzrastu učenika", već se jednostavno deli na osnovno gradivo koje treba da savladaju svi, i naprednije gradivo koje talentovani i vredni mogu izabrati da nauče kroz izborne predmete.

Za kraj još i da napomenem da sve dok su nam škole širom otvorene za izdavanje učionica i sala privatnim preduzećima koja naplaćuju časove stranih jezika i sportskih treninga, škole su praktično prvi promoteri filozofije "škola posle škole". 

Ovo su neka od mojih razmišljanja na osnovu direktnih iskustava sa osnovnoškolskim obrazovanjem u poslednje dve godine, otkada mi je dete krenulo u školu. Iz perspektive roditelja, koji su potpuno i apsolutno uvek skrajnuti kada se bilo kakva javna rasprava vodi o bilo kakvim reformama, i kojima se samo na kraju servira s čime ima da se bore u praksi. Kao što su onomad lekari tvrdili da pacijenti nemaju šta da se pačaju u način rada zdravstvenih ustanova, pošto nemaju završen medicinski fakultet, tako se i u školstvu nekako podrazumeva da roditelji nema šta da se pačaju u način rada škola, pošto nemaju iskustvo rada u prosveti.

Dok je ovakve postavke stvari u procesima uvođenja promena u bilo koji sistem, rečju da krajnji recipijenti usluga nemaju ni pravo glasa ni pravo mišljenja, dotle nijedna promena u bilo kom sistemu neće biti uspešna.