дод'о би да се то очемћу дешавало пре више од пола века али скорашње помињање Кресоја званог Калемар у поднапитом друштву преосталих ми сеоских исписника оживе давнашње сусрете сањим веома чудним, онако опште узевши. Био је старији однас, живео у забаченом београду ,студирао тамо филозофију, а уСело нам долазијо лети угосте код апотекара, кумовског му рода. памтим га ћутљивог у односу нанас још децу ,блебетаву, али кад је понекад казо неку сентенцу упитност порукејој умела нас је прогањати данима. Ноћу пак волели смо чучати под притвореним пенџерима тек ожењених вере и мирка,незнатеи, јер се младежења, већ трго угодинама, једва успомоћ проводаџисања стриниму, дочепо младе па није сашње силазијо. тооо,зумба,зумба,још,још . . .
е сад, да кресоје није воло пецати небисе ми никад сашњим ни дружили.овако ми који смо по целе дане седели у врбаку подСелом и рибу ловили учинили смо му се занимљивим зарад мамаца ,глисти и ронаца,па нас пито можемо'л и њему накопати,платићенам.опа,наравски да смо пристали и пар леета то је баш била лепа пара откоје смо ми куповали сладолед од муслике који је пролазећи кроз наше село гуро колица друмом нузДунав одФабрике у Беочину ка Баноштру.кресоја је пак,упецане рибе враћо уДунав, да им не наруши амбијента,како је говорио а чиме нас је слуђиво баш. Луд,закључише они кои су пецали на ноклу па им није ишло,.вазда је ,док је пецао имо у крилу књигу изкоје је ваљда учио.виђали смо га често по Селу у дивану са женскама којесу га фалиле како је паметан ифин и валда је то у утицало да му мушки надену (онај изнаслова) непримерен надимак ,љубоморни.јасам у то време већ кретао трновитом стазом песништва но немајући стварачке зрелости посебно богатство израза тако неопходно песничкој риими волео сам да се нађем у близини Кресоја и да га слушам кад дивани а за што ми се пружала прилика јер се јако дружио са мојом Секом која је била гимназиста.од шароликости тема које су размењивали мене већ тада волитеља девојчица мојега узраста мамиле су оне о песницима али и о сликарству, женским актовима (упс) посебно, те анализи истих..први пут тада чух за сентенцу : - Ја не сликам анђеле, јер их не видим, а која се приписује Gustav-у Courbet-у реалисти у сликарству, но тада несхватих значај исте.тек након пар деценија када сам на додир у музеју Orsej гледао његову слику L'Origine du monde
разумехје те једној весни , ни њу незнате, која ме је развлачила по лепотама париских сликарских поставки исту прокоментарисах поетски
а што јој видно заруменело образе и наде дало. ноћ потом коју смо провели у угодном хотелу остаде ми ево у сећању и данас. Весни . . можда.
Што се пак Кресоја тиче једно лето није се појавио код апотекарових да би те јесени чули да се отрово насмрт и да су му ушаки нашли згужван папир наком је писало . . смрти се бојимо догод од живота још нешто очекујемо, што ,ми деца баш ниш' нисмо разумели, кад су отом наклупи преткућом, а доспели од посла дневног, диванили старији. А глиста је тог кишног лета, било вазда, баш се могло . . . . . нализати сладоледа.
Јебешга.