PRIVATNI FAKULTETI I DRŽAVNI SERTIFIKATI

izveštaj školske inspektorke amaterke

Ministru prosvete, svima koji to žele da budu kad porastu

"Jelovnici ponekad ne iskazuju šta sve možete naći u restoranu. Zato se nisam ni trudio. U našem restoranu naići ćete na atmosferu i karakter, prijateljsko i duhovito osoblje, blesavog vlasnika i pravu hranu." - ovo je natpis na tabli za jelovnik poznatog restorana Valerio's na Novom Zelandu. Zaista, tek kada budete došli do nas i videli na koji način, u kojim uslovima i kako se u našoj Školi održava nastava i praksa, shvatićete da ste na pravom mestu."

Moje ime je Milena Bogavac. Broj lične karte: J123561.

Pod punom ličnom, moralnom i materijalnom odgovornošću, tvrdim da ovim, ovako napisanim citatom, počinje tekst u informatoru jedne beogradske visokoškolske institucije.

„Visoka škola strukovnih studija za računovodstvo i berzansko poslovanje osnovana je 2006. godine, a osnivači su grupa uglednih profesora i jedna konsultantska firma, uz odobrenje Ministarstva za više i visoko obrazovanje Republike Srbije."

Još jedno ministarstvo za kapitalna pitanja o čijem postojanju nemam pojma!

Ali, čovek se uči dok je živ. Evo, naprimer: ja. Veći deo života provela sam u školovanju, da bi tek nedavno, i tek zahvaljujući čudnom spletu oklonosti saznala kakve se sve institucije u našoj zemlji nazivaju Školama. Saznanje me je neobično ispirisalo i otvorilo na dalji research. S obzirom da spadam u malu grupu intelektualno razmažene dečurlije, učenike i studente manje-više elitnih obrazovnih ustanova- otkrila sam u kakvom gradu, odnosno zemlji živim.

Sve je počelo kada je L. odlučio da završi fakultet. Jedan s nogu, na ex, ne mnogo skup al ne ni glup, nego onako, kako se kaže: privatni.

Da se razumemo: L. je dečko iz 'ratom ugroženih područja'. Drugim rečima: Hrvat, s putovnicom, domovnicom i svim što uz to ide. Ima firmu. Radi. Zarađuje. Trenira. Lep. Pametan. Vredan. Fin. Svi njegovi fini i svi sem njega završili fakultete. Bio je solidan đak, nego... posle je upao u razne priče. I tako nekako... to je svoje studiranje, iz godine u godinu odlagao, izvlačeći se na manjak ambicija generacije opšte opasnosti, nedostatak vremena, nepotrebnost papirologije i sve ostalo što mu je palo na pamet. Sad je, kaže, skapirao. Uozbiljio se. Ima sve, samo mu fali diploma. Sistematičan kakav jeste, stavio stvari na papir. „ZA" i „PROTIV" i cene školarine i privatno-emotivnu situaciju i svoje poslove i dugoročne planove i... Shvatio da je najpametnije da školu upiše u Beogradu.

Ja se oduševim!    

Što me L. ima u dugoročnom planu. A i onako, uopšte, na temu: Beograd je otvoreni grad! Beograd je tra-la-la-la! Beograd je svetski univerzitetski centar, jedina prava metropola na Balkanu! ... Već pretpostavljate: opalim po lokalpatriotskoj propagandi. Zakucamo na netu. Googlujemo celu noć do podne, zajedničkim snagama, po svim mogućim i nemogućim biznis školama.

L. opet stavi sve na papir.

Popiše adrese i telefone, a zatim krenemo na ekskurziju.

Kao inspektori iz ministarstva prosvete! Ja u prugastim čarapama sa sve kikicama u stilu Pipi, on pristojan: prvi utisak je, kaže, važan za biznis. Pun uvažavanja za školu čiji će student na jesen postati. Koja god bila.

Pod brojem jedan, od svega, na papiru: Imotska.  

Gde je Imotska ulica? ...F'ck me, ako znam.

Pozovem teču, taksistu. Čovek je hodajući „plan plus", nema šta ne zna, al sad se zbuni. Napokon kaže: „To nije Ulica, to je KRATEŽ."

kratež?

Eh, što volim taj taksarski žargon. „Ćorsokak, Miko. Slepo crevo! Kratež desno, iz Vojvode Stepe." ... Ne pitam koliko dana jahanja kroz Vojvode Stepe. Već kad sam mislila da smo na Avali, ... Rudniku... Uralu... Kraju Sveta pojavi se s desne strane nešto tipa: okretnica. Blato i Tomini plakati. „Svim srcem" povičem: „Koči! Dalje ne idem, nisam ponela pasoš." 

Izađemo iz kola, pitamo. Pošalju nas kroz neko blato... preskačemo tramvajske šine, psujem sve krateže sveta, i kaljugu kroz koju vučem svoje ultra ružičaste čizme. ... Znate li šta je zapravo „kratež" ? To je najmrtviji deo dead end streeta. Uličica onako uska, izlokana, kućice neke, neka beda. Nije baš mesto za visoku školu, a nije baš ni da vidim u kojoj bi zgradi mogla da bude.

S desne strane, dva metalna kontejnera. Konzerve, ono, ko za radnike gradskog zelenila, ili čistoće, znate ono, gde se ostavlja alat, ono ko trafika- bez izloga? ... e, to; al nisu orandž nego bele. I dobro, što jes' - yes,  imaju prozore. Okolo ograda, u istom stilu, i metalni stub visok pet metara. Kao na pumpi, na stubu piše, plavom farbom: VIŠA ŠKOLA.

L. preklinje da se vratimo nazad, ali ja zezam.

Hteo si fast food fakultet!

Kaže: da fast food, ali ne s kioska!

Šta god bilo, ljuti se,... neće da ide u školu koja se otvara otvaračem za sardine.

Meni se ne ide nazad. Šta možemo da izgubimo? Čizme mi blatnjave pa su blatnjave, stigli smo na sam kraj Beograda, potrošili rezervoar benzina... živim u Beogradu ceo život, štaviše: pišem beogradsku kolumnu na beogradskim stranama najtiražnije beogradske novine, a da za ovu beogradsku obrazovnu ustanovu još nisam čula. Beograde, dobar dan!  Unutra ili da crknem!

Sve pod devizom: „Upoznajmo grad!" ili „Pozovite Beogradsku hroniku!". 

Tako se nađem u hodniku „Fakulteta", kako ću u daljem tekstu zvati konzervu koju sam vam opisala. Od milja: faks, fak, fakić.  

Enterijer: prostor nešto veći ali prazniji od mog radnog stola. Desno: aparat za kafu. Levo: vrata piše „amfiteatar". Pored još jedna: „Biblioteka, internet". Pored još jedna: ništa ne piše. Pomislim, logično: portir i/ili kancelarija. Učtivo kucnem, kao u školi, otvorim. Ne! ...  To je WC. Smejem se, L. gleda kao krivac. „Idemo!", vuče mi rukav, „ Ovo nije škola, ovo je metal balada.", al' ja se ne dam, uhvatilo me nešto... baka mi bila prosvetni inspektor, ne znam da li to ima veze, možda me prosto šljaka genetika (?!) . Otvorim amfiteatar.

„Izvinite što prekidam čas, da li mogu da pozajmim sunđer!" , kažem.

Metalna sobica odzvanja.

Zimi je ovde veoma hladno. Kao u gradskom autobusu. Možda zato ne drže nastavu? ...

Sve liči na scenografiju. Svi elementi su tu, ali bez težine i dimenzije.

Kao scenografija škole, za predstavu u produkciji predškolske ustanove. Amaterska kulisa. I ja- glumica amaterka- ulazim u svoju novu ulogu. Postajem Inspektor Amater! Revizor u prugastim čarapama.

Čuvaj se, prosvetni sisteme! Čuvaj se, školo tuno!

„Stiga' je Šime!" , pjevam L. na uvce, praveći pritom nacionalističke face.

Ne idem iz ove faks-sardine, pre nego što stvari ne izvedem na čistac.

Kao Šerlok Holms čitam oglasnu tablu! Iste je kao u svakoj školi, ali... Ovo nije škola nego kulisa!

Ispitujem... „zakulisne" radnje, naravno.

Virim u biblioteku. Prostor sa policama i par kompjutera. ... Nigde nikog. Mogla bih, pada mi na pamet, sada sve ovo da iznesem...

Šta da izneseš, smeje se L. , aparat za kafu?!   

Došli smo ovde da se raspitamo o upisu, ne na kafu... Ali, na čitavom Fakultetu nema nikog kog bismo mogli da pitamo,... ne samo o upisu, nego: koliko je sati?

„Ili", dodaje L., „Je l ovo Skrivena kamera?"

Pažnju mi privlači obližnja firma. Ona se nalazi u drugom delu konzerve, i ima portira. Brokerska firma. Portir je moj čovek!

„Ne znam ništa školi...", kaže my man, „Al, uđite, u firmi ima recepcija, pa pitajte."

Hvala. Uđemo. U metalnoj kućici ofisi, paravanima odvojeni od onoga što predstavlja gistro-hodnik... Tu ljudi; tipkaju, neki čekaju, napravio se, vidim, i  red,... nemam pojma šta rade.

Kažem: što je ovde dinamično.

L. meni ironično: „Berza ne spava!"

Nalazim flajer na kom piše: informator, i dok se udubljujem u lektorsko-korektorsko- prelamačke intervencije na tekstu, L. saznaje da se prostorije Fakulteta nalaze iza drugih vrata, „hodnikom" pravo. Kuc- kuc. Kao u Školi:  Naaapred!

Upadamo u minimalni, neuredni ofis.

U njemu Gospođa, urla u slušalicu i još jedan Mladić, nešto kucka.

Izgleda kao da ulazimo u pogrešnom trenutku, ali Mladić ljubazno ponudi stolice. L. bi da odbije. Ja sam već sela.

Pratim razvoj napetog monologa u telefon: bezobrazluk... odučiti... (ni)je sramota... gde ima da studenti zovu profesore telefonom?!

Pomislim: na mom Fakultetu, koji je pritom još i od solidnog betona.     

Gospođa završi razgovor. Kaže: tu su mi stranke.

„Stranke" smo L. i ja. On još i može da prođe ko „stranka", ako ništa, makar je „stranac" i pristojno je obučen, ali ja... Ja sam, kao što rekoh, u vrlo punk fazonu. Bez eufemizama, rekla bih da izgledam kao propalica.

Gospođa drži do poslovnosti. Ne gleda L. , nego u mene. Pita: „Izvolite?", i odjednom shvatam da je simpatična. Ne znam ko je, ali lepo se smeje. U nekoj pozorišnoj podeli, mogla bi biti odlična cvećarka.   

Uz mnoge birane termine iz prosvetnog žargona, kažem zašto smo došli. Gospođa ne trpi eufemizme. „Hiljadu evra", kaže.

„Diploma iz četvorogodišnje škole", naglašava, pa se opet smeši, „ Ranije je mogla i iz trogodišnje, ali sad je ministarstvo pooštrilo standard. Nije u pitanju Moj uslov, nego njihov. Imaju sad ta nova pravila, izdaju dozvole, ove... sertifikate, pa treba da daju i Meni i svim drugim fakultetima, i sad se to oteglo... Ali, to je to. Izvod iz matične knjige rođenih, dve fotografije i novi indeks, kupite u knjižari, običan index.  E sad..." , pravda se Gospođa, „Ja ne mogu odmah da te upišem.  Zbog tih zakona, znaš, upis može da počne tek u junu. Mi sad čekamo na ministarstvo, oni treba da daju te, te njihove... čista formalnost, ali kako čujem kroz neke kanale, može da se desi da će uvedu i prijemni ispit. To nije zbog Mene, nego zbog njih."

Nedopustivo! Čudna mi čuda: prijemni!

Pitam kakav će prijemni da bude.

„Običan", kaže Gospođa, „Test opšte kulture, i onda Ja u odnosu na to da pravim listu. Znači, imam uslova da školujem 150 ljudi, a prijavi se manje- svi upišu. Al, nikad ne znaš... Možda bude i 170 kandidata. Znaš? Ako ne znaš ko je Napoleon, znači- sine, treba još nešto da pročitaš. Što se Mene tiče, u redu, ali, ... zakoni. Ako važe za Ekonomski, važe i za Mene. Razumeš?"

Aha. Osim zašto o Školi govori u prvom licu jednine... ?!  

I L. mota isti FAQ paket po glavi. Ko su... pardon: „Tko su profesori?"

„Pa ... Ja nemam spisak svih profesora, ali to su ugledni profesori, sa Ekonomskog, Poljoprivrednog i sa Vojne akademije, ima raznih, sve su profesori, eto, profesor Slović, on je jedan od osnivača. Slović, onda imam sa Šumarskog... Imam profesore, jako dobre."

Jedino ime u „informatoru" je ime restorana na Novom Zelandu. 

„Ja mogu ovih dana da nađem spisak... E, jedino što moramo da sačekamo ministarstvo da izda taj sertifikat, ali to je formalnost... Radi se da sam Ja njima poslala na papiru šta imam, koje uslove, za 150 studenata i sad oni treba da dođu ovde i provere. Normalno, ne mogu tek tako. Ali, ne znam kada će doći tako da sad čekam... Kad se završi ta procedura, onda ću znati uslove, onda ću znati da li treba prijemni, onda ću znati sve." 

„Vi nemate serftifikat od ministarstva?", L. je poslovan.

„Ne, ne. Imam. Radi se o tome da su se zakoni novi i sad svi moraju da dobiju nove papire. Normalna procedura. Jedino što od toga zavisi kad ću znati kad mogu da počnem sa upisom. Ali, ovo što sam ti ispričala, to ti je: izvod iz matične, diplomu iz četvorogodišnje, hiljadu evra- može na rate- i još taj test ako bude, eto, to je sve."

„A je l ima neke razlike ako su u pitanju strani državljani?"

„Crna Gora, a?" , ne čeka odgovor, „Ma, ne, to je glupost. Znaš ti koliko Ja imam studenata iz Crne Gore?! Kad se odvojila država, oni svi došli ovde. Pitaju šta ćemo. Ma, reko' : šta ima? Neću Ja Crnogorcima da naplaćujem školarinu ko strancima. Nego, daj ti meni telefon", otvara gospođa notes, „Da ja zapišem, pa ću ja da ti javim kad stigne sertifikat i da l ima prijemnog."

Gleda me s naoštrenom olovkom u ruci. Pomislim da joj ostavim vizitku. Koju? DMS, prestižnu s mačkom, ili BITEFOVU, zvaničnu, plavu? ... Šta bi L. uradio? „Ne, ne. Hvala lijepa. Ja ću se Vama javiti."

„Ti?!", pita ga ona iznenađeno, zatim opet gleda u mene, „A ja sve vreme mislim da ti hoćeš da se upišeš!", prsne u iskren, zarazan smeh.

„Ja mislila Ti ćeš, ne On!" , zacenjenje se. ( L. od tada moje Pipi kikice naziva „brokerice" .)  

„Izvinite", kaže gospođa Škola, „ Nije mi bilo na kraj pameti!"

Pokušavam da iskonstruišem situaciju koju je zamislila.

Logično: ja u prugastim dokolenicama- ja sam kandidat za Njenu školu. S druge strane, L. izgleda pristojno, poslovno, ozbiljno.

On je verovatno moj brat ili muž koji me tera da završim bilo šta i spreman je da mi to iskešira. Suviše verovatno! ...  Sada se i ja smejem. I odjednom: svi se smejemo. Gospođa, Mladić, L. i ja. Rastajemo se u totalno, ali totalno dobrom  raspoloženju.

Iz jelovnika restorana, ne može saznati šta sve u njemu ima.

Čak ni ako je u pitanju kiosk s pljeskama.

Ne znam samo kome je palo na pamet da Fakultet uporedi s restoranom, i zašto baš s restoranom na Novom Zelandu, gde nikad niko nije bio... Al, dobro. Ima i onih što nikad nisu bili u Imotskoj.

Tek tad shvatam da usporedba iz informatora i nije loša. U ovom restoranu zaista smo naišli na na atmosferu, karakter, duhovito osoblje, blesavu vlasnicu... Sve je tu osim hrane. I novog sertifikata! Ali, to je puka formalnost.  

Pa, ... ako imate sat vremena, soma evra i pritom znate ko je bio Napoleon, raspitajte se gde je Imotska. Prijateljsko, duhovito osoblje, karakter i fakultetska diploma čekaju na vas... Eh, jedino to... oko tog ministarstva i sertifikata, ali- to je, kao što rekoh, čista formalnost, normalna procedura...

Dođe mi da se upišem! Uslovi su idealno-povoljni, biju ko neće. Ali...

L. ne kapira. On neće! Briga ga što će da biju... Još se i raduje u kung-fu pokretima.

Sav ufitiljio, sav se uozbiljio... gleda sajtove škola u Zagrebu.

Malo je reći da me to brine. Pa, tako... da popravim sveopšti utisak, nastavljam da - u slobodno vreme- obilazim Visoke Škole Srbije.

Ministarstvo za kapitalno Više i Visoko Obrazovanje ni ne sluti kakvim kadrom raspolaže... Na kraju izveštaja, moram da dodam kako ima razloga za optimizam, te da postoji i druga strana, nije sve tako sivo i nije svaka privatna škola u konzervans fazonu. Više nikad neću potcenjivati Mega ni Gigatrend. BK. BBA. Singidunum, ni Lepe Umetnosti. ... Beograd je zaista univerzitetski centar! Samo treba znati, da nisu sve škole u centru. Ima i ovih, perifernih.    

Cool Schools for Girls, Boys and Toys.

Imam mlađu sestru na Pravnom. Uče ih da uvek naglase: S Pravnog fakulteta na Beogradskom Univerzitetu. Pitam je: pa koliko pravnih fakulteta ima? ...

Ona se smeje. „Više nego što inspektori stignu da obiđu u karijeri."

S punim razumevanjem za njihovo zauzeće, pišem ovaj tekst tek da malo pomognem...Jer, vidite: U Srbiji je lakše steći DOZVOLU ZA RAD nego DIPLOMU jedne VISOKE ŠKOLE!

EAT AT VALERIO'S, STUDY@ NEW ZELAND

šta vi mislite o tome?

Minja