SrBska bajka! NAŠI nadrealisti

a na stolu Известия

Nurudin
... Исидору Секулић карао је Скерлић због мањка национализма, ко ли ће ове да покара због мањка мозга, стварно ми није јасно.

Hm. Kako se seti Isidore Sekulić?

Mnogo je pisano o odnosu Jovana Skerlića, opsednutog nacionalizmom, čoveka punog rodoljubivim zanosom i idealizacijom srpske istorije, prema Isidori Sekulić, koja je, mada u duši veoma verna svom narodu i srpskoj tradiciji i veri, pokazivala naklonost prema kosmopolitizmu. Bio je grub prema njoj (kao što je umeo da bude grub i prema drugima). Tako je duhoviti Stanislav Vinaver jednom primetio: „To što Skerlić nije dozvoljavao Isidori da postavlja intelektualne probleme u doba balkanskog rata – umesto da bude bolničarka – bio je primitivizam Skerlića“.



Podsećam da je sama Isidora, napisala predgovor svojim Pismima iz Norveške, izdanju iz pedesetih godina prošlog veka, kada je Skerlić bio već davno mrtav, predgovor sa karakterističnim nazivom: Vrsta uvodne reči, o zakonu ravnoteže, o kontrastima u ljudima, o nacionalizmu, o sudbini jedne knjige, u kome, pored ostalog, kaže i ovo:

„Skerlić, uzevši u ruke moju knjigu, video je u naslovu belosvetsku reč ’Norveška’, prevrnuo ljutito dva-tri lista, našao na dva mesta reč ’magla’, dakle neka evropska mistifikacija, jer u Srbiji nema magle – knjiga je odletela, gnev u čoveku planuo. Šta! U doba nacionalizma, tolikih nacionalnih zadataka, posle nacionalnih ratova, neko tamo ide u Norvešku! Niču nam ’skandinavstvojušči’, kako je duhovito šinuo, da bi zatim sasvim neduhovito razrušio. Najzad, moglo bi se pretrpeti da neko hoda po svetu kuda hoće, da niče gde ga niko ne seje, ali napisati knjigu o Norveškoj, i doneti tu knjigu u Srbiju – ta je knjiga korov koji treba iščupati, bolest koja bi mogla postati zaraza. Dakle: dezagregacija pisca, amputacija knjige. Urednik lista i kritičar dao je štampati dva i po reda petita, i kazao da onaj skandinavstvujušči ’ima maglu u glavi, maglu u izrazu’, i – citat je po sećanju – i još jednu treću maglu, svejedno, stavite je piscu u dušu, ili gde hoćete, izlazi isto; pisac je pretvoren u nešto beslovesno, iz organskog stanja prebačen u neorgansko... Iz perspektive gledano, sve je to danas dosta smešno; smešna je Skerlićeva razjarenost pred vetrenjačama, pred ’maglom’ koje u Norveškoj i nema sve do visokog Severa, gde već diše Ledeno more. Ali i ono vreme Skerlić je bio sve, orakul i sudija, i u ono vreme su knjiga i pisac bili smrvljeni. Mali Beograd, sa desetak štampanih knjiga godišnje, imao je sensaciju, imao skandal“.

Mnogo je patila osetljiva i tiha Isidora zbog jarosti Skerlićeve. Ali je stoički ćutala i trpela.

Nije se svidelo Skerliću ni ime Isidorino. Pitao se kakva je to Srpkinja sa imenom - Isidora?! Valjda je očekivao, on koji se zvao Jovan, da sve Srpkinje nose imena kao što su Jovanka, Jagodinka, Jorgovanka, Radunka, Dobrinka, Milica, Mileva...

A onda se javilo nešto što je smernu Isidoru začudilo, kada je u pitanje bio Skerlić, taj naglašeno veliki srpski nacionalista početkom XX veka. Dok je jedne večeri šetala po Malom Kalemegdanu, primetila je Jovana Skerlića (koga nije poznavala lično, već samo iz viđenja) kako sedi na jednoj klupi sa suprugom i kćerkicom, od 4-5 godina. Čula je kako devojčica pita oca: „Papa, pourquoi fait-il sombre?“ (Tata, zašto je mračno?), na šta je Skerlić suvo odgovorio: „Parce qu'il ne fait pas claire“ (Zato što nije sunčano). Na to je Isidora počela razgovarati sama sa sobom: „Odjedared me je zakon ravnoteže prodrmao za rame i šapnuo mi: ‘Ti si odvratan kosmopolit, a veliki nacionalist Skerlić, eto, govori u porodici sa jedinim svojim detetom - tuđim (francuskim) jezikom“.

Nažalost, Skerlić je rano umro, iznenadno, i Isidora mu je sve oprostila. Pisala je: „Skerlić, još sasvim mlada energija, umro je naglom smrću posle operacije. Umro je svojom smrću: visok, lepo razvijen, zdrav čovek, darovit u svojoj moći, svoj čovek, pao je kao sekirama oboren dub. U maloj Srbiji, u malome tada Beogradu bilo je kao da se srušila velika greda, i da se krov države uginje. Uginjao se doista: Skerlićevu smrt zamenio je ubrzo, odmah, drugi teži udarac: objava rata od strane Austrije, i jasno je bilo, svetski rat... Da je živeo, Skerlić, verovatno, ne bi rat proveo u zemlji; znalo se kao pozitivno da odlazi za amabasadora Srbije u Pariz. Skoro po pravilu, bar ranije, daroviti Srbijanci, u datom trenutku napuštaju struku, profesiju, dar, i idu u politiku. Ni Skerlić nije odoleo. Da je živeo, šetao bi po svetu kao poslanik, kao ambasador, postao bi možda više kosmopolit no što je ranije mogao samo i pomisliti. Nije živeo, nije šetao po svetu. Ali, njegova smrt, životne okolnosti, poslale su u svet, u kosmopolitizam, njegovo potomstvo. A pisac Pisama iz Norveške, nekadašnji gonjeni kosmopolit, sa velikim za zadovoljstvom leći će u raku na Topčiderskom groblju“.

u blizoj ili daljoj proslosti;
- patice za njim generacijama iza toga.

Moze se ono zvati, austro-ugarsko, rusko, francusko ili ova sadasnja - kad ih ne bude.