Love generation (Simulacija života)

Или У потрази за изгубљеним илузијама


Нисам псето него дивљач. Имам тај опасни поглед, сви ми то говоре. Не умем да шеним, а буним се често, са или без разлога. Него, откуд сад тај прелаз са Er  на Ich form, пита се мој образовани читалац. Хоће ли сад уследити очекивани животни треш, аутобиографија или ти тривијалност свакидашњице? Морам вас разочарати. Трач рубрике и промоције не радимо. Оно што следи јесте прича о једној генерацији, прича која прелази у урбану легенду или чак мит. Ради се о генерацији Зомбија, тј. живих мртваца. Будући да сам једна од њих, ни мене више нема. Оно што живи јесте прича. Како сам у то сигурна, питате се. Тако што знам да, уколико се стицајем непредвиђених околности моја прича прекине,  један од нас ће је наставити, у то сам сигурна.  У умешност настављача не сумњам.  Али, каква је то прича која нема темеља? – инсистира упорни читалац.  Па, и бездан може имати улогу темеља, ако пристанеш да  падање схватиш као неку врсту слободног лета.

         Онај читалац кога је наслов одмах асоцирао на Боба Синклера, зна о чему говорим. Нова хипи комуна, отпораши, младе демократе или либерали. Заједничка је била вера у неку лепу идеју, у лепше сутра, снага и жеља да се ствара боља и лепша Србија. То је генерација којој је запала клетва Да Бог да живео у занимљива времена! Обистинило се, јер занимљивије није могло бити. Ратови, бомбардовање, санкције, изолација, и, да, Косово. Косово и Европа или Европа без Косова, свакако Косово са или без Европе. Живот у облику мита. Симулација живота. Они који би одбили да симулирају, имали су јасан избор – самоубиство или емиграција.

     Ово је време дефицита ентузијазма. Говорим о оном ентузијазму у кантовском смислу, о радости која се шири и на оне који у револуцији не учествују. А можда је ово народ коме је суђено да остане малолетан. Можда смо сви ми заправо деца која не желе да одрасту, јер ипак је удобније не напрезати властити разум и препустити се туђем вођству. Знам, опет филозофирам.

          Него, није баш увек било тако. Сећам се те конвенције,  када ми је глупа фризерка унаказила косу и кад су ме једва натерали да се попнем на бину. Сала је била пуна. Није било никог од родбине, наравно, али препознала сам у гомили нека драга лица. Не памтим све фразетине које сам изговарала, не памтим јер више и не верујем у њих. Сећам се ипак те последње реченице. Требало је нечим ефектним завршити говор. Била је то ипак само реплика, она реплика која вероватно није била као таква препозната, а тешко би ипак ико и схватио референцу. Снови нису ту да би се на полицама држали нетакнути, већ да би се акцијом у стварност претварали. Што је најгоре, веровала сам у то, тада. И публика ми је веровала, јер памтим њихова озарена лица и честитке након свега. Сада ме је помало стид што сам их обманула. Не, драга публико. Ипак је он био у праву. Неке снове ваља вешто сачувати и не дозволити реализацији да их уништи.

Текст је пренет уз сагласност драге и уважене колегинице Биљане Ћирић