Sećarnik: O ikoni

Rada je imala  tremu i Bane je to osetio.  Dok su se spuštali Čuburskom ulicom čvrsto mu je stezala ruku, kao da hoda po ledu;  kad su skrenuli u Kraljevića Tomislava, stisak je postao grčevit. Pokušao je da je malo raskravi : “ Ne brini, ne ideš kod kraljice, idemo kod mene. I majka i tetka su sasvim jednostavne žene i sigurno Te neće pojesti, naročito zato što su stalno na dijeti“.

Dijeta je, već na prvi pogled, bila neuspešna. Gospodja Olga, Banetova majka, bila je nešto niža od Rade, prijatnog okruglastog lica sa plavičastim očima, pravilnog stasa po kome je pravilno rasporedjeno dvadesetak kilograma viška. Tetka-Ruža, kojoj se Bane obraćao sa Tante-Roz, bila je iste visine kao i sestra, tamno plave kose i izrazito plavih očiju, strogo napućenih usta i viška kilaže nepravilno rasporedjenog oko kukova.  Odbor za doček  upotpunjavao  je Pera, mladji od Banetove mladje braće, preterano krupan jedanaestogodišnjak vodnjikavo plavih očiju i bujne grguravo plave kose, kao da je kolmovana. Kad je na njega došao red, prihvatio je Radinu ruku kao da hoće da je poljubi ali se samo teatralno naklonio i rekao Madmoazel, anšante ...

Salon je bio malo pregrejan, ili se to Radi samo učinilo jer je prošlo samo nekoliko  minuta od kad je iz hladnog i vlažnog oktobarskog sumraka stupila u antre dvospratnice, prošavši kroz kapiju od kovanog gvoždja čije šarke nisu škripale, prešavši preko nekoliko metara betonirane baštenske staze i popevši se uz desetak stepenika do trema sa koga se ulazilo u kuću kroz vrata od teškog drveta i debelog stakla.

“ Baš je fino toplo ovde”, rekla je Rada.

“Mi smo navikli na toplo, moj pokojni muž se nazimio dok je prelazio preko Albanije i kad je počeo da zida kuću, prvo je razmišljao o grejanju. Svuda su radijatori, od podruma do krova’’.

’’ Da, upao je Pera u priču, i svi su usijani. Do svetog Jovana ćemo svi da se otopimo, k`o Sneško u martu’’.

‘’Tebi ne bi bilo na odmet’’,  rekao je Bane veselo a Pera se samo nasmejao. Bilo je očigledno da je bratsko zadirkivanje medju njima uobičajeno.

Gospodja-Olga je pružila ruku ka, izgleda, neizbežnom električnom zvoncetu koje je visilo sa lustera i Rada je, dok je cin-cin-cin lebdelo negde u dubini kuće, pomislila kako se rastojanje izmedju klasa ogleda u dužini električne žice izmedju njih ali nije uspela da dalje razmatra tu misao jer je u sobu ušla Rozina, jedra pegava devojka u ranim dvadesetim, savijajući se pod teretom ogromnog poslužavnika od punog srebra, prekrivenog debelim heklerajem, krcatog kristalnim ćasama i čašama. Dok se služila slatkim od šljiva, sa bademom unutra, Rada je primetila da je i veliki trpezarijski sto prekriven pola santimetra debelim heklerajem sa mustrom jednakom onoj na poslužavnku.

’’Divan rad’’, uskliknula je. ’’Koliko vremena i dara treba da se napravi nešto tako...božanstveno’’. To nije bilo pitanje nego čista zadivljenost. I, možda, malo podilaženja, pomislio bi neki zlonamernik, kakvih nije bilo u toj sobi osim, možda, ali samo sasvim malo, Rozine koja se, dok je služila Baneta, zadržavala pred njim duže nego pred ostalima.

’’To sam sve radila dok sam čekala da se moj Miša vrati iz rata’’, rekla je setno gospodja-Olga skrećući pogled ka velikoj fotografiji mladog muškarca sa trapezastim brkovima i žirado šeširom. Crno-beloj slici je, na jagodicama i usnama, dodato malo rumenila pa je izgledalo da je uslikani imao groznicu. Rada je već znala da je Banetov otac umro pet godina ranije, od komplikacija posle operacije čira u stomaku, i panično je htela da promeni pravac razgovora; ipak, morala je da čuje, saosećajno klimajući glavom, kako je moj Miša prekinuo školovanje u Francuskoj da bi, kao podnarednik-djak stao na branik otadžbine i da se vratio kao narednik sa tri zvezdice ( ovo je rečeno sa ponosom u glasu) na sam dan slave, sv. Jovana. Ovo je Radi pomoglo da skrene temu na bezbednije polje.

‘’ I mi slavimo sv. Jovana, samo što je naša ikona malo drugačija, kod nas Krstitelj stoji ispred pećine, gologlav je  i obučen samo u obično tamno platno a na ovoj kod vas je kao portret starca sa belom bradom u zlatnoj odori’’.

‘’To je zato što to nije isti svetac. Naš Jovan je Milostivi, 25. novembra po ovom novom kalendaru, po našem je dvanaestog’’.

‘’A ja sam mislila da slavite sv. Arandjela ( tu se Rada malo štrecnula, možda je trebalo da kažem Arhangela), tako sam nešto razumela iz priče o Baja-Djoretu’’.

‘’Dobro ste razumeli’’, umešala se tetka-Ruža, ‘’ali niste čuli tu priču do kraja. Kad je Djore ubio onog Turčina ( aha, zvanična verzija, pomislila je Rada) nije smeo da čeka odmazdu.  Pobegli su u sred noći, samo sa onim što su mogli da ponesu u rukama. Peške. Nisu smeli  da upregnu kola, da ne budu vezani za puteve, potera bi ih sigurno pronašla. Tako ih je zora sačekala na jednoj maloj čistini pored jezera, posle nekoliko sati hoda. Tu su podelili ono para što su imali i dogovorili se da dalje nastave svako za sebe, neko ka Kotoru, neko ka Kosovu, da ih Turci ne pohvataju sve, da im se seme ne zatre. A Djore im je, na rastanku, rekao:

Deco, sve smo podelili, samo ikonu ne možemo. Ona ostaje meni a vaša slava, od danas, u spomen na ovaj dan, neka bude Sveti Jovan Milostivi, koji se baš na današnji dan i slavi. Ima neke duboke poruke u tome, da se milost izlila na nas na današnji dan. Da, milost, iako se rastajemo, zato što je to prvi dan našeg novog života, umesto da bude poslednji dan starog. I neka vam život, i vaš i vaših potomaka, bude u saglasju sa imenom svetitelja koga ćete slaviti. Budite milostivi prema drugima a strogi prema sebi i nikad nećete pogrešiti. Srećna vam slava, deco moja!

I tako su se rastali. Za one koji su krenuli ka Kotoru i Dubrovniku ne zna se ništa, ovi koji su krenuli ka Kosovu su se kasnije razišli, jedni su ostali na Kosovu, jedni su odatle otišli sa Arsenijem Čarnojevićem i stigli do Banata. Usput su se rasipali, tokom generacija i vekova, Banetova grana potiče od najmladjeg Djoretovog sina, Mihaila. Ta je grana puzala polako, uz Moravu, da bi se jedan Banetov čukundeda sakrio u Beogradu, posle Kapetan-Kočine krajine, ali se ne zna da li se sklanjao od Srba ili Turaka``, podrugljivo je rekla  Tante-Roz.

``A, to je onaj koji je otvorio kapiju Karadjordju’’, rekla je Rada bacivši pogled ka Banetu.

’’On, ili njegov sin, tu je legenda malo nejasna’’, rekao je Bane.

’’Sve su legende nejasne, u tome je njihova draž, da svako može da doda ponešto, kako mu se svidja. Samo što je opasno kad se legenda prihvati kao fakat, zato što su mnogi dodavali ono što se svidja njima a ne svidja se istini’’, rekla je tetka-Ruža poučno.

’’Nije ni važno, sve je to samo lepa priča, ono što se pouzdano zna, piše u poreskim knjigama, je da je deda-Sava 1856. plaćao porez za svoju kobasičarsku radnju na Dorćolu. I da mu je tu radnju srušilo djule kad su, 1862. Turci bombardovali Beograd. Taj deda-Sava je imao sina, Svetozara, koji je mnogo voleo da jede kobasice ali nije voleo da ih pravi pa ga je otac dao u popove. Pop-Toza je, svi su ga tako zvali, bio jako duševan čovek i  svojoj pastvi nije mogao da odbije čašu rakije, za dušu pokojniku, ili za zdravlje slavljeniku. Zbog toga se,  potpuno nezasluženo, o njemu pričalo da je čovek povelikog cuga iako ga niko, nikad nije video pijanog. I ona priča, da mu je na grobu izrasla šljiva, je izmišljena ali to ne sprečava dušebrižnice iz naše familije da prekorno kažu Tooozoooo, svakom dedinom potomku koji prinese ustima čašu piva’’, nadovezao se Bane blago ironišući.

’’Nisam tu priču izmislila ja nego popadija’’, nasmejala se Banetova majka. „ Ono što je tu važno je da moj Miša nikad, od kad smo zajedno, nije okusio ni kap, a zajedno smo bili još od pre rata’’.  

Posle se pričalo o tome da li je Banetov otac svoje ime dobio po ubijenom srpskom knezu ili po dalekom pretku Mihailu a Radi se stalno vraćala slika Mihailove zelenooke Jasmine, kad god bi je Bane pogledao, onako iskosa. I sve više je verovala u nezvaničnu verziju legende o korenima.