Krstaš, burek i jogurt

tekunica, copyright (3) albicilla

Uski, vijugavi put prati obronke Fruške Gore u sunčanom majskom jutru. Par godina neaktivna i zatrpana đubretom, kolonija pčelarica je ponovo zauzeta, pa iznad nje zatičem jato od par desetina ptica. Divlja deponija jeste uklonjena, ali ne zbog higijene nacionalnog parka, već nesmetanog iskopavanja zemlje, usled čega je kop proširen, obezbeđujući time bolje uslove za gnežđenje... bar ukoliko se ne bude više kopalo tokom maja i juna, dok se ne završi gnežđenje.

Nad dolinom kruži par gavranova, krošnje u nedalekoj živici obilazi obična crvenrepka (a sve je manje obična, nasuprot njenoj crnoj rođaci koja se iz planina doselila u gradove).

Iza sledeće krivine se odvaja zavodljiv letnji put uokviren zelenim tunelom. Ne odolim i skrećem da vidim čega tu ima... samo da nakon par desetina metara izađem iz tunela i nađem se uz dvostruku ogradu od bodljikave žice na mestu koje se, očigledno, zove „Zabranjen pristup, osmatranje i snimanje“! Gunđam sebi u bradu dok utabanim tragovima guma idem do prvog mesta gde bih se mogao okrenuti i vratiti na asfalt. S jedne strane su njive, a na mestu čudnog imena raste divno staro drveće koje odzvanja od ptičje pesme. No, kako ne želim da narednih sat ili dva provedem u društvu nekog naduvenog potporučnika ponosnog na svoju prvu komandu, odolevam porivu da se mašim dvogleda... koji mi, naravno, visi oko vrata.

pčelarice

Nastavljam kroz njive iz kojih se, strmo uvis, izvijaju poljske ševe, a po žbunovima duž puta pevaju crnoglave travarke. Iz obližnjeg pašnjaka izviruju ljupke tekunice, neke grickaju travu, druge se jure, a treće osmatraju nebo... znaju one zašto. 

A znam i ja – baš zbog toga sam i došao. Ovde orao krstaš svraća na burek i jogurt. Ili tekunicu i jogurt, kakogod.

Sve do sredine XX veka, ovaj orao je živeo ne samo u Vojvodini, već i po visoravnima međuzemlja Srednje Srbije, a kuriozitet je da je u gnezdilišnom periodu posmatran i kod Ade Ciganlije (Matvejev). Prvi podaci iz Vojvodine potiču iz sredine XIX veka (Ettinger), dok je oko Vranja još krajem XIX veka bio sasvim obična vrsta (Rašković). Najveći odjednom posmatrani broj iznosi devet ptica kod Obedske bare, proleća 1910. (Sammeryer). Usled proganjanja, ubijanja i trovanja, sa KiM i Vlasine su ovi orlovi nestali negde između 1960-ih i 1980-ih, dok se isti proces u Vojvodini odvijao 1980-ih. Početak novog milenijuma dočekali smo sa 2-3 para – svi u Sremu (Puzović).

krstaš

Drugim rečima, krstaš je globalno ugrožena vrsta koja je u Srbiji jedva pretekla, a (prema desetak godina starim podacima) stanje u susednim ravničarskim područjima Hrvatske i Rumunije još je i gore. Nasuprot tome, Mađarska je tada imala 60+, a danas ima preko 130 parova! No, oni imaju i danonoćna dežurstva u blizini primetnijih gnezda. Ipak, 130+ parova stvara dovoljno potomstva da se naseli i u susedstvu?

Možda je i tako, ali ovim krupnim pticama treba povučeno mesto za gnežđenje na kom vlada mir, a kod nas vlada hronična nestašica takvih lokaliteta. Dodajte na to i obesne (krivo)lovce koji su npr. prošlog novembra ustrelili mladog orla krstaša, koji je potom pronađen kod Surčina i operisan, ali je uginuo u postoperativnom periodu, između ostalog, i usled neadekvatnih smeštajnih uslova. (Na osnovu prijave Fondacije za zaštitu ptica grabljivica od 5. 11. 2012, inspekcija Ministarstva energetike, razvoja i zaštite životne sredine podnela je Prvom osnovnom javnom tužilaštvu Beograd krivičnu prijavu protiv NN lica u Lovištu Progar.) A koliko ovakvih orlova biva ubijeno prvim metkom, pa završe ispunjeni da polako skupljaju kuhinjska isparenja, prašinu i moljce iznad omiljene fotelje ponosnog ubice? 

Ipak, situacija se malo popravila tokom poslednjih par godina, pa smo nekako stigli do 4-5 parova – još jedan se pojavio u Banatu (Puzović, pers. comm) i jedan u međuzemlju (Vasić, pers. comm).

To što znam da se jedan par u blizini gnezdi i dalje nije nikakva garancija da ću ga i videti, pa se bar svaki drugi put odavde vratim praznih šaka... tj. dvogleda. Skrećem pogled sa tekunica ka nebu i gotovo istovremeno ga ugledam! Relativno visoko, jedan orao kruži.

Pokušavam letnjim putevima da mu priđem, ali ga gubim. Grabljivica koju progone vrane... da nije orao? Ne, samo mišar – prekrasna ptica, ali ipak nije orao.

Zauzimam pogodnu busiju za osmatranje, da se posle kraćeg čekanja krstaš ponovo pojavi gde sam ga i prvi put gledao. Odlazim tamo, a on kruži nad kolima, već me boli vrat od istezanja, sve je više i više... dok ne bude toliko visoko da ga više u nebu i ne vidim.