Radmilina priča

Iako joj je pravo ime Olga, svi je zovu Rada a ja Radmila. U životu je samo jedna osoba, njena školska drugarica tetka Mica, koja je zove Olgica. Više puta sam bio prisutan kad bi na zvonjajući telefon Radmila podigla slušalicu i začuđeno pitala: Koga? Odmah sam znao da je to tetka Mica. Ja ću uskoro napuniti 67 godina a Radmila je starija od mene 19 godina i nešto meseci, prvog februara ove godine, napunila je 86! Obilazim je često, evo i danas ću otići kod nje, u mojoj omiljenoj pekari kupio sam joj veknicu belog hleba koji obožava.

Čim dođem stavim džezvu, sipam nam po sok, zavalim se u trosed i počnemo da pričamo. Bolje reći, počne da priča Radmila.Sve priče sam u životu čuo po hiljadu puta a od kad je polomila kuk i relativno je nepokretna, slušam ih i dalje. Priznajem da nisam baš uvek raspoložen za repetitio, umem da se brecnem: Pa o tome smo pričali koliko pre tri dana! Ponekad me izluđuje pitanjem: Sećaš li se...? Onda joj odrecitujem od A do Š kompletnu priču, našta ona: Ne ljutiš se valjda Mikele. To me naravno smekša, pogledam je malenu, skupljenu, s izrazom krivice na licu i različak plavim ni malo zamućenim očima i odmahnem rukom: Ma ne, nema ljutiš, nego me stisle moje muke pa...

Bombardovanje nas je zateklo u Skoplju a bilo  je 6.aprila kao i bombardovanje Beograda. Jesam li ti ovo već pričala? Ovlaš klimnem glavom: Nema veze samo ti pričaj. Imala sam petnaest godina, dva meseca i nešto dana. Lepo smo živeli u Skoplju, Dedović je bio viđen čovek, šef poreske uprave, gospodin. Ruža, iako se udala za njega sa sedamnaest godina, seljančica, bila je pametna, bistra i brzo se i začuđujuće lako pretvorila u gospođu! Lepo se oblačila, pratila je modu, imala je svoju krojačicu koja je iz Pariza dobijala časopise i šnitove i moram priznati da je bila elegantna, baš! Pamtim jednom kad se obukla za Svetosavski bal, izgledala je kao kraljica. Iako mi je bila maćeha, zbog Dedovića i njegovog ugleda i mene je oblačila kao pravu gospođicu.

Uh, umalo da zaboravim, koliko je sati? Petnaest do šest. Izvini Mikele, moram da zovnem Olgu pre nego što ode na spavanje. Na spavanje? Ma da, leže u šest...halo, nisi još legla...spremaš se... evo pozdravlja te Mikele...jeste, dolazi mi...pozdraviću ga, ja samo da ti čujem glas...dobro, dobro, lepo spavaj, zdravo. Gde sam ono stala...a da!

Sećaš li se one fotografije sa kumom Vasom a ja u prvom planu, velika svilena mašna na glavi, svilena bluzica, plisirana suknjica, lakovane cipelice i u ruci elegantna tašnica od Safijana, tada se to zvalo od Marokena, sećaš se jel' da? Kako da se ne sećam, evo sad mi je pred očima, baba Ruža je ceo život zadržala onaj kez osmeh, svi se osmehuju i Vaso kum i žena mu i Dedović, onako diskretno, jedva ugao usana kako dolikuje gospodinu na položaju, samo ti sa skoro začuđenim pogledom gledaš u objektiv foto aparata...E ta! Bila si slatka devojčica, lepa, oči ti i na crno beloj fotografiji sijaju kao refelektori...Eh ti...I sad si mi lepa, ti tvoji rumeni obrazi, pa oči...Ma daj, izgledam kao leš...Nemam nameru da se preganjam s tobom, kažem ti ono što mislim. Dobro, hvala ti ali imam ja ogledalo, nego da ti nastavim.

Onda je usledila Bugarska okupacija. Ja sam nastavila da idem u školu, u gimnaziju, Dedović je išao na posao, tako je bilo tih prvih dana. Onda jednog dana moja razredna, predavala nam je nemački jezik i nismo se volele, poče da proziva iz Dnevnika. Čujem ja Dedovna ali ne reagujem. Bila je velika bugarofilka, muž joj je bio Bugarin ali do rata nije smela da šukne! Prozove ona još jednom, pa opet a ja mrtva ‘ladna sedim. Razdere se ona: Olga Dedovna i priđe mi: Zašto se ne odazivaš? Ustanem i kažem: Ja se zovem Olga Dedović. Ona zapeni, svu me isprskala pljuvačkom: Dosta je bilo vašeg srbovanja, ovo je sad Bugarska!

Uskoro su nas deportovali u Srbiju, u Kruševac. Sad kad pomislim, dobro smo i prošli, ostale nam glave na ramenima! Dozvolili su nam da spakujemo osnovne stvari u dva kofera i marš u Srbiju. E da, pre toga, jedna moja školska drugarica, bila je iz siromašne porodice, Ruža je često upošljavala njenu majku da čisti kuću i pere veš i davala joj uz novac i staru odeću i hranu, e ona je ćapila, jel' se tako kaže, jednog bugarskog oficira i držeći ga ispod ruke, obučena tip top, šetala s njim po Skoplju kriveći glavu kao paunica. Jednog dana, Ruža je otvorila vrata, pojavi se ona sa svojim oficirom, prođe pored Ruže kao pored turskog groblja, mene i ne pogleda i mazeći se reče Bugarinu: Ovo će biti naše ljubavno gnezdo. Uvela ga je u Ružinu i Dedovićevu spavaću sobu, krevet ćemo da zadržimo i ovaj ormar i ovo trokrilno ogledalo a ove slike, okrenu se Ruži, skidajte ili ću ih pobacati. Trpezariju je želela da zadrži kompletnu sa sve teškim persijskim tepihom na kojem je Ruži zavidelo celo Skoplje. Veruj mi ili ne veruj, bugarskom oficiru je bilo neprijatno, pocrveneo je i želeo je da što pre izađe iz kuće! Ruža i ja smo ćutale. I zaista se uselila, uselili su se kad su nas proterali.

E još samo jedna regre...kako se ono kaže...a da, digresija. Pre nego je počeo rat, ja sam s decom, drugaricama i drugarima, razgovarala, pričala na makedonskom. To je znalo da u moju glavu unese pometnju pa sam često brkala ili kombinovala srpski i makedonski jezik. Našta je to sve ličilo, možeš da zamisliš kad je profesorka srpskog zvala Dedovića i pokazala mu moje pismene zadatke, koji su bili pravi bućkuriš dva jezika. Kad je došao kući, Dedović je skinuo kaiš i zapretio da će me dobro izlemati ako nastavim da brkam jezike. I jesi li uspela? Tako, tako, trudila sam se da se dobro koncentrišem na času srpskog ali sam nastavila da pričam makedonski kad god bih se našla s drugaricama. Nego ja te udavih, ti si ovo sve već čuo ko zna koliko puta...ne zameri mi, sama sam, matora pa sve više živim u prošlosti. Ne ljutiš se?