Wolfgang, Beograd, Kosovo, mećava

Napeta je Srbija ovih dana ko struna na sremačkoj tamburi. Nezgodno je pisati ili pričati nešto što nije vezano za Kosovo. Ne toliko zbog straha da ljude ništa drugo ne zanima osim politike i mučnih grcaja Srbije, koliko zbog činjenice da će to što kažete ili napišete, ipak ostati u senci. Ljude i treba da zanima zemlja u kojoj žive, a koja ima čudnu naviku da menja oblik, mučno, napeto i krvavo, treba da znaju šta im i kada rade, kuda su pošli i kuda će stići. Ne znam šta donosi sutrašnji dan, nadam se ništa zlo, ali sam sigurna da svako od nas ipak ima ponekad i potrebu - ne da se odvoji od realnosti - već poveruje, ili tek nauči, da je život tako puno toga, da je kao vreo puding u ustima, i da ga nema previše, pa ne valja rasipati.

Sve ovo pišem jer je i u razgovoru sa prijateljem koji u ponedeljak otvara izložbu slika u beogradskom „Zvonu", provejala ta misao o ne baš sjajnom tajmingu. Praviš izložbu slika dan posle gotovo sigurnog proglašenja nezavisnosti Kosova. Gotovo istovremeno, pročitala sam blog Nebojše Milikića „Umetnost Kosova", koji navodi na bolnu činjenicu da će u neko buduće vreme jedina umetnost biti „umeće priznavanja nezavisnosti Kosova". Verovatno je u pravu. Ali, ljudima koji stvaraju i vole umetnost, i svim ljudima koji vole puding, ovo ne sme biti dovoljno.                        

U to ime, prepustila sam deo bloga Goranu. Goran Jureša će biti italic, premda je zaslužio da bude boldovan, jer je boldovao ono što radi i što ga određuje kao umetnika, i kao čoveka.        

Iz domena jednog tridesetpetogodišnjeg slikara, "kvalitetnog", kažu, život u Srbiji je sve samo ne obojen. Ili je obojen, ali ne uvek u njegove omiljene boje. U Srbiji za ovo čime se ja bavim ne postoje parametri i tržište. Što reče jedan moj kolega, kojeg jako cenim: "Mi proizvodimo robu koja nikom ne treba". Ovde ljudi, čak i oni malo obrazovaniji, ne prave razliku između crteža i slike. Začuđeni posmatrač na nedavnoj izložbi me je pitao:

- Jel ti radiš ove slike na ulju?

- Ne, radim jaja na ulju, a slike na platnu.

Vodio sam i dosta zanimljiv dijalog sa čovekom, koji me je zvao sa govornice u blizini Galerije Kulturnog centra Beograda, u vreme dok je bila u toku moja izložba. Pitao me je za svaku sliku sa izložbe koliko košta, objašnjavajući pri tom mesto na koje je smeštena, kako bih znao o kojoj je reč, a kada bih mu rekao cenu, odgovorio  bi, uvek isto:

- Jako ste skupi.

Pa onda prevoz do Beograda. Ja sam iz Novog Sada  i to je dodatno otežavajući faktor, jer te Face iz BGD-a ne poznaju. Na otvaranju će mi neko već obavezno reći:

-Jel ovo neka autonomaška izložba?

Čak je i razgovor sa čovekom koga si iznajmio da preveze radove i tebe gotovo uvek zanimljiv:

- Šta ti je, brate, ovo? Jel će ovo neko da ti gleda?

U sledećem trenu me već fascinira podatkom koji izbacuje:

- Ja, brate, volim samo realno. Omiljena slika mi je Oluja nad Toledom od El Greka.

Kombi man je, u svakom slucaju, bistriji od mog najbližeg rođaka "sa fakultetom", koji mi je na otvaranju izložbe stručno objasnio gde se umetnost nalazi danas:

- Ne razumem ove tvoje slike, ali na Kolarcu neki umetnik (ne zna mu ni ime!) izložio tako dobro urađene hlebove i slaninicu na drvenim daščicama. Čoveče, ko pravi.

Vrhunac umetnosti njemu su tržni centri.

Želim samo još da kažem da se iskreno nadam da u veče otvaranja izložbe neće biti mećave, kao što je bilo na mojoj izložbi u Kulturnom centru Beograda u januaru 2004, ili neke političke manifestacije (mitinzi, kontramitinzi, izbori, reizbori, itd.), koje me redovno zakače, a koja će omogućiti toliko željeni "rasplet" baš uoči mog otvaranja. Ako ta dva ne bude, ondaK umetnik&slikar mogu biti totalno :) .

I na kraju: ZAŠTO to radim? Odgovor mi uvek daje jedna misao Oskara Vajlda: "Možemo nekome opraštati što je sagradio nešto korisno sve dotle dok se sam tome ne divi. Jedino izvinjenje što je neko sagradio nešto nekorisno jeste - što se tome mnogo divi."

Eto, ZATO to radim.

Ja želim da dodam nekoliko bitnih detalja. Goran Jureša je magistrirao slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2002. godine. Od 1996. izlaže samostalno i učestvuje na velikom broju kolektivnih izložbi. Prethodni ciklus slika i crteža izlaže 2004. u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda i Centru za vizuelnu kulturu - Zlatno oko u Novom Sadu. Tokom 2003. ostvaruje rezidencijalni boravak u Centre Europeen d'Actions Artistiques Contemporaines u Strazburu, a 2004. i 2005. u Cité des Arts u Parizu. Dobitnik je WUS AUSTRIA stipendije i nekoliko nagrada.

Ciklus novih slika Gorana Jureše velikog formata pod nazivom Wolfgang logičan je nastavak radova viđenih u Galeriji KCB 2004.  Struktura radova smeštena je u područje "što jednostavnijeg pravljenja likovne situacije flekom boje, linijom, slovnom porukom. Kretanje u sistemu škrabanog i namerne proizvoljnosti - od dečijeg crteža do Saja Tvomblija - formiralo je likovni jezik koji je strogo, skoro manijački čist. Sve je dozvoljeno. Sam proces stvaranja postao je značajniji nego slika."

WOLFGANG će u beogradskoj galeriji ZVONO (Višnjićeva 5) boraviti  od ponedeljka, 18. februara do nedelje, 2. marta, a svečano otvaranje je 18. februara u 20:00 sati.

Zbog tehničkih problema ne mogu trenutno da zakačim Goranove slike, ali ću to učiniti sutra. A mi se vidimo na izložbi.

Jedite puding.