Nisam plakao i plakao sam

Samo dusa zna sta se u tim trenucima zbivalo.

Mozda sam sebe obmanjivao, ali sam bio iznenajden sto nisam osecao ono sto se ocekuje od ljudi u takvim situacijama. Nisam bio radostan, ali nisam bio ni strasno potresen...

osim, možda, da sigurno nisi jedini koji je tako reagovao...

Mislio sam inače, u sličnim situacijama, da se mnogima blokira taj "ventil". Naravno da se nisi obazirao na svet oko tebe, nisam ni mislio...

Mnogo bih "filozofirao" na ovu temu, ali poštujem ono što si napisao, a ja prethodno citirao.

Постоји бол због губитка, превелики да би се могао исказати, и њега носиш ћутке и сам. Тако бар мислим.

I ja, dobri naš Mikele.

Sve, cela ta situacija i ceo svet je izgledao privremeno.

Kad je mama brzo i tiho umrla, radila sam sve kao automat, bez suza, bez prave potrebe za suzama. Samo strašna praznina i duboka tuga koja boli.

Suze ili ne, nije bitno...Ali, suze su blagotvorne kao ventil naše duše...

da

Sve te suze koje godinama gusimo u sebi jednom moraju da poteku, a treba im samo okidac,.

Невероватно колико је мени лако заплакати за глупости. Али за дедом којег сам толико волео ни суза. Ни кад су ми јавили, ни кад сам ја јављао брату, ни кад су сви ридали на сахрани. Већ је прошло пар година, али и даље ништа. Још увек се као надам да ће се и то десити некад, јер се овако осећам кривим, нешто као да сам ја уствари лагао самог себе да волим деду, али ми ето недокучива психологија и физиологија доказује да уствари - нисам. Деда је био зајебант, а и ја сам помало, па сад кад сечем лукац увек кажем да сам се баш тад сетио њега...

Možda da nas preminuli dragi i voljeni ne vide tužne pa da se i oni ne rastuže.

"Manchester England England
Manchester England England
Across the Atlantic Sea"

ceo dan pevam ovaj deo,
nekako mi se vreme ovih dana čini kao u mančesteru
te ga razbijam isključivo sa ovom stvarkom:

hey rainmaker

a plakao?ne sećam se kada sam poslednji put plakao.
pokušao sam jednom,ali mi nije uspelo

A nastavnice rasplakali ste meee Iako jedva cekam da vas vidimm
Dodjite jednomm, svratite malo u Erdevikk ne dostajete nammm

Rasplaka me. I, evo, ne mogu da stanem. Rekao bih, iz čista mira.

Godine, verovatno.
(odličan izgovor)

И тако ја, као и ти... Не плачем када се очекује и када је најтеже ( И попијем због тога много придиковања и чудно изведених закључака - сасвим погрешних, наравно, али, таквим закључиоцима не вреди ни објашњавати... ), јер не могу - скупим се у ледену грудву и пропаднем негде дубоко, далеко, а распекмезим се без посебног повода.

Онда, пустим кишу да плаче уместо мене. Па ћутим и ослушкујем, а она то тако лепо ради - ето, управо и у овом тренутку.

Juče je moja ćerka , koja ima 4 godine rekla da je sanjala da joj je brat ozdravio.Potom je dodala da ima jednu želju najveću, a to je da joj bata ozdravi.

Morala sam nešto da kažem....očekivala je.


Nisam smela da plačem pred njom.Plakala sam u sebi bez suza.

Ja ne znam je li u redu plakanje na javnom mestu.

Stvarno je teško uzdržavanje: knedla u grlu, suze koje naviru, ružne grimase, plačljiv, podrhtavajući glas (ako to sve uspeš da obuzdaš, osećaš neko nepodnošljivo stezanje, teskobu).

Baš treba ponekad snage i napora da bi se čovek obuzdao...

Mada, možda sada i postoje neke posebne tehnike za savladavanje toga. Možda je to problem za psihoterapeuta.

Dragi Mikele,
zivot mi nikada nije bio pesma.. naucila sam da pamtim samo lepo, da ono ruzno brzo zaboravim, da ljudsku glupost oprastam.. i sebi obecala kad se rodila moja devojcica da ni zbog koga i ni zbog cega necu plakati.
Baka mi je bila vrlo posebna osoba... kad smognem snage i vremena mozda i napisem njenu zivotnu pricu. Od trenutka kad sam krenula na studije uvek me je pratila do kapije a onda na njoj stajala sve dok ne bih skrenula za ugao. Kad sam se odselila iz Srbije svaki put kad bi se vracala iz Srbije pozdravljale smo se, za zauvek. Iako sam je volela i iako mi nedostaje svakog dana... ni na dan kad su javili da je u bolnici i da se samo ceka trenutak, ni kad su je sahranili... nikada nisam plakala... a kad zatvorim oci sigurna sam stoji na kapiji i ceka da me opet prati... valjda je to tako... ventil, zastita od osecaja bola i vecitog gubitka. Lepa prica kao i uvek...

jer ni ja nisam mogla ni suzu da pustim na sahrani svog oca. Previše sam ga volela da bih plakala.