STRAVA U ULICI DUDOVA

               Nije da se nije dalo naslutiti da će se dogoditi nešto, u najmanju ruku nepredviđeno, a prilično izvesno barem neprijatno, ako ne i potpuno zastrašujuće. Znaci su se ređali jedan za drugim. Delovalo je da su sasvim nasumični, bez ikakve vidljive uzročno-posledične veze, ali, za malo pažljivijeg i u takve stvari verziranijeg posmatrača sigurno ne bi bilo nedoumice.
               Počelo je tako što je gotovo svake noći sanjala snove u kojima se pakovala. Krenula bi od jednog kofera i ideje o nekom kraćem putovanju, a završavala kompletnom selidbom pri kojoj su joj mnogobrojne saksije sa cvećem i gomile knjiga bili najveći problem koji nikako nije uspevala da reši jer ili nije bilo dovoljno kutija, ili je bilo premalo mesta u kamionu, ili se ispostavljalo da se niotkud pojavljuju sve nove i nove nespakovane količine, a uz sve to, hronično je kasnila i nikako nije stizala na vreme tamo kuda se već u snu zaputila. Naravno, to ju je dodatno nerviralo, s obzirom da nikako nije od onih koji vole da kasne ma koliko razlog za to mogao biti opravdan.
               Nakon takvih snova bi se budila umorna, bolnih zglobova i prilično neraspoložena da se otisne u novi dan, jer su joj se fragmenti odsanjanog neprestano nasumice vrzmali po glavi i dekoncentrisali je iskačući tu i tamo i izazivajući joj blage napade anksioznosti od kojih nije umela valjano da se odbrani.
               Onda je Komšijsko Kuče redovno počinjalo da zavija daleko pre nego što bi se ulicom razlegao poziv iz megafona otkupljivača starih akumulatora i rashodovanih frižidera. U početku nije povezala jedno sa drugim i nikako joj nije bilo jasno što se pašče na taj način glasa usred bela dana, umesto da, kao što bi se dalo očekivati, arlauče na pun mesec poput drugih svojih saplemenika. Naknadno je sasvim precizno povezala pseće glasanje sa skorim prolaskom staretinarovog kamiončića. Čak je pokušala da odgonetne šta je to toliko uznemirujuće za kuče u metaliziranom glasu koji bruji ulicom, ali, budući da ništa pametno nije smislila, brzo je odustala.
               Opet, jedne večeri, dok je pred spavanje sa blagim nespokojstvom čitala pripovetku Milovana Glišića o vodenici i vampirima, opravdano se pitajući što joj to uopšte treba kada zna da će posle morati da zaviri ispod kreveta i da će prilično nevoljno ugasiti svetlo, u sobu je uletela noćna leptirica, obrnula par kugova oko lampe i onda netragom nestala. Nije joj bilo svejedno, ali je rešila da incident podvede pod one slučajnosti koje nisu sasvim slučajne, a, opet, nisu nešto posebno ni bitne, te ih stoga ne bi trebalo uzimati odveć ozbiljno u razmatranje. Ipak, za svaki slučaj i zlu ne trebalo, ostavila je započetu knjigu i sa hrpice kraj uzglavlja uzela drugu, mnogo pitomijeg i za gluvo doba noći primerenijeg sadržaja. Taj manevar joj nije sasvim odagnao nelagodu, ali je ipak pred zoru uspela da zaspi.
               Pa slučaj sablasnog svetla koje se u nepravilnim intervalima pojavljivalo u predsoblju. To je bilo u nekoj od onih noći u kojima bi se bezuspešno rvala sa nesanicom neprijatno naelektrisana slutnjom nadolazećeg nevremena. Kroz staklo na vratima primetila je slabašno treperenje. Pomislila je da je neko od ukućana krenuo u kupatilo uz malu pomoć baterijske lampe. Međutim, niko se nije pojavio, a svetlo je nestalo isto tako naglo kako se i pojavilo. Već je bila rešena da sve pripiše svojoj s vremena na vreme malo previše neobuzdanoj mašti, kada se bledo svetlucanje, nalik stizanju praskozorja, mutno i sivo, ponovilo, žmirkalo par trenutaka i izgubilo se. U tom trenutku su već počeli da je podilaze žmarci, ali, nije se dala nadirućoj panici. Pokušala je da se sabere i nađe logično rešenje. Srećom, ono je brzo iskrslo u trenutku kada je začula daleko bobonjanje. Huuu! Pa to grmi! Znači, i munje sevaju. Dobro je, u predsoblju, dakle, nema natprirodnih pojava.
               A jednog jutra... Bum! Cangr! Tras! Tres! Dum! Bude je zveket, lomljava i kotrljanje koji dopiru odnekle, čini joj se, iz kuhinje. Skače iz kreveta preplašeno sa idejom da će ubiti tu loše vaspitanu radoznalu mačketinu čim je se dokopa. Naravno, zna da to ne bi mogla da učini, ali u trenutku joj ništa pametnije ne pada na um. Tapka bunovno do trpezarije, gleda okolo, osvrće se na sve strane, ali svo posuđe stoji na svom mestu. Nigde tragova razbijanja i uništavanja. Sasvim je zbunjena. Za svaki slučaj osmatra još malo pažljivije, ali, i dalje je sve, čini se, u savršenom redu. Vraća se kroz dnevnu sobu već prilično pometena, kada sa zaprepašćenjem vidi krš na podu kraj police za snove. Diže pogled zabezeknuto, ponovo ljuta na mačku i konstatuje da su sa zida sletele dve slike.
               Ček, ček... Tu nešto gadno ne štima. Obe stoje ukoso zaglavljene u metalnu konstrukciju police. Jasno je da su iz nekog razloga pale, usput potkačivši veliki stari oval sa rezedo ružicama koji sad leži na po malo prašnjavoj staklenoj površini sa od strave onesvešćenom zelenom vunenom lutkom preko sebe, pošto je prethodno zbrisao na pod starinski desertni tanjirić sa čipkastim rubom i pozlatom, rukom slikano keramičko zvonce, jednu keramičku kornjaču koja je u opštem haosu ostala bez glave i obe leve noge i stakleni svećnjak koji je nekim čudom ostao netaknut.
               Ali, kako? Zemljotres? Da je bio toliko snažan, osetila bi ga svakako. Za takve pojave dokazano ima vrlo precizan radar. I šta se dogodilo sa silom gravitacije, kada je gornja slika, evidentno, pala bočno i povukla sa sobom i drugu, koja je takođe zveknula nahero?
               Mačka je nevina, to je sad sasvim sigurno. Pomeranja tla nije bilo. Duhovi? Obeshrabrujuće verovatno.
               Naravno, posle se ispostavilo da je pukla kukica na kojoj je visila slika-uzročnik svih naknadnih tumbanja. Zamor materijala, greška u proizvodnji... Ko će ga znati? Mada, kako tako nezavisno od Njutnovih tvrdnji?
               Crvić sumnje je ostao da gricka negde u potaji.
               Na posletku, pred sam presudni događaj, osetila je da joj nešto žulja mali nožni prst. Izula se i iz papuče se iskotrljalo hrapavo crno zrnce bibera. Nije znala šta bi to moglo da znači, ali je osetila olakšanje kada ga se rešila.
               A tada...
               Bila je sama kod kuće. Uveliko se spustila noć, a ona je poslovala na svojoj uobičajenoj relaciji između kuhinje i trpezarije, obavljajući poslednje pripreme oko večere. Krajičkom oka sa svoje leve strane, uzgred, sasvim pogrešne, u tom trenutku najudaljenije od ulaznih vrata, spazila je brz pokret.
               Ma, neee... Samo joj se učinilo. Malo se lecnula, ali je nastavila sa radom kao da se ništa nije dogodilo.
               Onda je nanovo perifernim vidom uhvatila žurno kretanje u svojoj neposrednoj blizini. Osvrnula se naglo, ne bi li mu otkrila uzrok, ali, nigde nikoga. Nije joj bilo svejedno. Ono, nije ona od onih kukavica i sujevernih, ali, poznata je po tome što se lepi za plafon od iznenadnih zvukova kao što je zvonjava telefona ili kucanje na vratima i preseca se na pola kada joj neko od ukućana iznenada priđe ne najavivši se prethodno glasnim nakašljavanjem ili sličnim dovoljno razgovetnim znakom koji bi joj ukazao na prisustvo dotične osobe. A ovo što se trenutno događalo bilo je... pa... malo previše za njene nerve.
               Ipak, rešila je da se uzdrži od panike i nastavila da se muva između stola, šporeta i sudopere praveći se da nonšalantno zvižduće. Ponovo taj munjeviti pomak negde gotovo iza njenih leđa. Sad je, činilo joj se, ipak došlo vreme da počne da paniči iz petnih žila. Razmišljajući očajno da li da zaždi i na koju stranu, istovremeno svesna da su joj se noge oduzele i da neće biti u stanju da načini ni jedan jedini korak, rezignirano je raširila ruke u znak predaje.
               U levoj šaci grčevito steže krpu za posuđe, koja pri svakom njenom pokretu leprša.