Eво пренећу у оригиналу
"IZVOR: BLIC
Beograd -- U Hrvatskoj i Srbiji postoji politička volja da se povuku međusobne tužbe za genocid. U Vladi je Blicu rečeno da je Srbija za to da se tužbe bezuslovno povuku.
Predsednik Hrvatske Ivo Josipović juče je izjavio da tužbe prestaju da imaju smisla ako se može razgovarati o problemima.
"Srbija je za bezuslovno povlačenje međusobnih tužbi za genocid, ali pod uslovom da se to ne uslovljava nikakvim drugim, dodatnim ustupcima", rečeno je "Blicu" nezvanično u Vladi Srbije."
СТОП! Довољно! Даље не вреди ни читати! Ајмо сад успорени снимак последње реченице: "Srbija je za BEZUSLOVNO povlačenje međusobnih tužbi za genocid.... ALI POD USLOVOM...DA SE TO NE USLOVLJAVA... nikakvim drugim, DODATNIM USLOVIMA." !!!??? Неко је ово рекао, па макар и "незванично у Влади Србије" (а ти незванични извори су од оне најубедљивије врсте), па је онда то неки новинар записао, уснимио, или шта већ, па је морао откуцати, па је то морао и неки шеф или уредник видети, па објавити, па је онда то други новинар преузео и објавио на Б92, па је и ту то неко морао ваљда видети и никоме није засметала ни мало ова реченица?
Имали смо неки дан блогове о таблоидизацији, полу-информацијама којима су грађани изложени, на основу којих ни не могу да донесу некакав смислен суд, али мислим да је ствар много дубља и гора од тога. Јер кад реченица није ни граматички тачна, а објављена је на ударном месту (макар на Андроид апликацији Б92) онда то није ни полу-информација, него не-информација. Било би добро да се на основу не информације ни не доноси никакав суд, али авај, коментатори су се већ брже боље поделили у два табора не обазирући се на бесмисленост њихове "расправе".
Сад, није моја поента овде да тражим длаке у јајету и да спочитавам некоме прогутана слова и правописне грешке, лапсусе који се свима дешавају, већ да поделим са блогерима и читаоцима један мој много већи страх, који гласи: Шта ако је нама за ових двадесетак година способност комуникације, уместо да постепено расте, постепено опала? Наравно, није томе крива ни демократија ни комунизам, ни санкције, ни немаштина, ни ратови, ни приватизација, ни глобализација, нити иједан други појединачни разлог, већ све то, уз ад-хок приступ идентификовања и решавања проблема. Нешто радимо погрешно. Зато "СТОП!" Боље ни да не радимо ништа ако ћемо урадити погрешно. Можемо ли застати, избројати до десет, удахнути, мало се оријентисати, па онда наставити, коригованим курсом?
Мета-језик је везивна компонента свих језика, у мом слободном преводу, најмањи заједнички садржалац свих језика. Ми тај треба да пронађемо са Хрватима. Језик који разумеју и они и ми. Пошто језици којима се свакодневно служимо скоро да и нису различити , овај задатак не би требао бити претежак, зар не? За почетак, ако мета-језик и има нека правила, сигурно му је једно од њих "Не буди контрадикторан". Она реченица из двоје дневних новина са великим тиражом и утицајем на грађане није ни језик, ни мета језик. Она је просто немогућа, као дељење с нулом. Без обзира на намеру, опрезан дипломатски наступ и незапаљивост садржине, она не води никуд. Цело наше друштво је на неки начин пало на испиту, јер је она ипак угледала светлост дана. И остала тамо непромењена. Никога ваљда (сем мене и још пар коментатора) и није брига, јер је важније не пропустити прилику да се друга страна оптужи за злочине које су починили "дрекавци из тунела", којима нико никад неће сазнати име и презиме.
И наравно, сад се легитимно може поставити питање што ја шизим око једне једине реченице? Зато што није ни једна, ни једина, зато што је она парадигма балканског проблема. Писање је форма самосталног изражавања, монолог, у неку руку. Па ако не можемо да водимо ни монолог, како ћемо онда сутра водити дијалог? Мислим да је то наш мета-проблем, то "мета-заплитање језиком"...