Vertikalno QQ lele

»Otvorila se nova rupa, sada voda putuje ka mojoj sobi, vrata su gotova, ona dole je odvukla onu gore za vrat kod sebe, sad je ugasila, a mi ćemo imati bazen, olimpijski...«,

kaže Mali Sin i dodaje da je svu struju isključio, ručak će da kupi u pokušaju ugostiteljskog objekta u prizemlju zgrade. Iako nama šporet ni ne radi na struju, nego na plin. Za svaki slučaj.

Ovo zapravo nije dobar početak, ima bar dva bolja.

Prvi: Kod nas ulazu je sasvim u redu komšiluk. Mahom. Sem par ometenih u vapitanju, svi ostali uredno govore »dobar dan« u liftu i ostalim zajedničkim prostorijama. Jeste da nam se sa svakim parlamentarnim izborima menja i deo strukture komšiluka, jer kod nas žive i demokratski izabrani predstavnici naroda, ali onaj stalni deo uglavnom ne mrda. Već godinama razmenjujemo decu, vanilin šećere i ljutite reči protiv upravnika-lopuže koji nas sve vreme dovodi na ivicu urbane seljačke bune. I tako...dođe pre par nedelja nama na vrata domar. U rukama liste. Novodoseljena komšinica iznad nas ga je zamolila da joj skupi potpise za radove. Kakve radove? Pa, eto, ona je dokupila još jedan stan, pa bi da napravi od terase zimski vrt.

Zimski vrt je, inače, ukleta kombinacija reči koja u našem ulazu, a bogami i u ostatku povelike nam zgrade, izaziva nervozni svrabež po celom telu, trzaje mišića u predelu očiju i vrata, i nepoverenje ravno onom koje bi se pojavilo pri tvrdnji da kenguri znaju da vezu goblene. Sve je to potpuno utemeljeno, jer je prosto neverovatno kako ljudi koji žive praktično na krovu zgrade i za razliku od nas ostalih smrtnika imaju ogromne terase, ne umeju na njih da naređaju po koji cvetić u saksiji, zabodu suncobran i uživaju...ne...polovina njih na tim terasama samo što još kukuruz ne gaji i organizuju borove šume koje bi postidele šumska bogatstva planinovite Slovenije. Duga polovina ima – zimske vrtove. Oni koje žive ispod prve polovine imaju začepljene odvode borovim iglicama i ostalim žitaricama, a oni ispod zimskih vrtova obično dobijaju gratis bazen u formi poplave.

Elem, dođe domar i sve nam objasni: komšinica, zimski vrt al nema frke, sve će ona to preko stručne firme, profesionalni radnici, em će da nam renovira neke cevke i munje koje vode po tom ravnom krovu zgrade, to bi inače mi svi morali da plaćamo, al eto ona će tako da nam se oduži za razumevanje...gledasmo u domara, gledasmo u plafon, malo i u parket, i potpisasmo...ajd, šta ćeš da joj radiš, neka ga pravi kud već bez njega ne može. Komšije smo, nije red da joj život zagorčavamo. Potpisaše i ostali.

Nismo ni okom trepnuli, a lift se pretvorio u imitaciju karantina. Nevidljivi majstori su ga oblepili najlonima, prilepili trake, stiropore...voziš se i samo čekaš da unutra utrči marsovac sa špricem za dinosauruse i pelcuje te na silu u ime naroda. Onda su se pojavili i majstori. Zbog čega smo zaboravili kako lift uopšte i izgleda. Cela vertikala ulaza nam našeg se bacila na klipsanje peške. Uzbrdo i nizbrdo. »Dobar dan« smo prestali da govorimo pri susretima, prosto ometao nas je minus u kondiciji, a kad se čovek bori za dah malo snage ostaje za bontonske stereotipe. Pozdravljanje smo odrađivali očajničkim odmahivanjem glavama. Jer pod nogama su nam škripali šut i pesak, a gore na vrhu zgrade se već danima dešavala propast sveta. Majstori koje smo viđali kako se u našem liftu vozaju bez prestanka s pivom, bez piva, sa nekim čudesima od mašina i alatki, su vredno, raketama zemlja-zgrada i ostalim atomskim naoružanjem, rušili i bušili takvom silinom da je naša masovna evakuacija bila samo pitanje trenutka. Nisu se obazirali ni na petke ni na svetke. Veranje po stepenicama je, uprkos tešenju da je to zdravije za naše organizme, postalo sve teže. Nezgodno je hodati kad gaziš po rođenim podočnjacima...

Drugi početak: Danima već greje zvezda, milosti nema. Trava se naokolo pretvorila u žutu prašinu, drveće počelo da vrši striptiz i odbacuje lišće kamarama, sve duvka i na škrge pokušava da diše kobajagi. A, oni gore vrte, buše, ruše, ne staju...Kad smo već počeli da dobijamo reš koricu u božjoj rerni, neko gore se smilovao i meterolozi najaviše kišu. I to jaku, nacrtanu kao kapi na noćnom ulošku. Lepo nam svanulo...

...a onda nam je prokapalo. Njen zimski vrt. S obzirom da mi već neko vreme živimo kao Tatari, strateški razbacani oko Alpa, brigu o poplavi vodi Mali Sin i daljinski me izveštava pomoću napredaka mobilne telefonije i internetnih spektakala. Koliko vidim, ugasili smo. A, ugasila je i komšinica ispod nas. Curi po vertikali, ne žali. Majstori nisu zaštitili one izbušene kratere. Nisu znali da će kiša. Naravno, zato što se ti kvantni fizičari i filozofi ne bave prozaičnim stvarima kao što je praćenje medija. Onda je komšinica ispod nas otišla gore. I dovukla za vrat onu odozgo. Sudija je, verujem da je i svoj radni čekić ponela. Bonton je podvio pipke i pobegao iz našeg ulaza. Sudeći prema stanju stvari koje se pogoršava iz trena u tren, jer kiša pada kao za opkladu, dobićemo gore pomenuti bazen. Komšinica ispod može da se prekvalifikuje u uzgajivača pirinča. Ili lotosa. Ljubiteljka zimskih vrtova će očito imati troškove ravne izgradnji Zimskog dvorca.

»...a šef majstora je krenuo ka nama, jedino što neće skoro stići, jer je u svoj benzinski auto sipao dizel...«

Da l bi nekad, ikad, bilo kad, samo malo, malčice, mrvicu, moglo da nam bude dosadno?..