Čitam poslednji roman Haleda Hoseinija „A planine odjeknuše". Čitam ga za jedno popodne. Da mi ne pobegnu likovi i njihove priče. Da zatvorim krug. Već poznati pitki stil, ovoga puta potpuno oslobođen avganistanskih političkih previranja, samo slike posledica istih. Literatura kakvu volim. Čiste emocije zapakovane u paralelne priče koje se prepliću na različitim lokacijama: Avganistan, Amerika, grčko ostrvo Tinos. A moglo bi i bilo gde drugde na planeti.
Uživam u književnoj i kulturnoj tradiciji tog dela sveta (uvodna priča o roditeljskoj dilemi i divu otmičaru je magična, kao i razasuti Rumijevi stihovi), ali i u priči o ženama koje padaju pod točkove istorije. Muškarci umiru u ratnim sukobima i kroje posleratna pravila, a žene kupe konce razrušenog sveta i ne daju mu da izumre. Paralelno ide i priča o neuništivosti roditeljsko/dečjih i bratsko/sestrinskih veza i ceni koju čovek plaća za sopstvene izbore i iskakanje iz zacrtanih pravila (npr. lik sebične i samodestruktivne avganistanske pesnikinje Nile je neobično uspeo). Uostalom, nijedan lik nije jednodimenzionalan, Hoseini ih pažljivo razvija i stavlja pred razna iskušenja, prati ih kroz dug vremenski period i pušta da se raduju, posrću, plaču i dižu se iznova...nema ničeg novog pod suncem, ali je radost prepoznavanja i saosećanja dovoljna katarza. Ozbiljni kritičari vole da potcenjuju ovu vrstu literature (siroti Toni Parsons izgibe na istom bojnom polju:) Stavljaju je negde malko iznad ljubavih romana, ali odsustvo patetike i emocionalno nijansiranje likova pronalazi put do srca čitalaca širom sveta, oba pola. To prosto nije zanemarljiv talenat i uspeh.
No, nikad vam ne bih pisala o ovoj knjizi da me skoro na samom kraju nije zatekla scena (iako tek treći plan osnovnog toka radnje) - ostarela, bolesna majka i njen sin (koji ceo život stavlja okean ili kontinent između njih da se zaštiti od njenog autoriteta) i sticajem okolnosti pridruženi član porodice - žena bez pola lica, sede i posmatraju pomračenje Sunca.
No, nikad vam ne bih pisala o ovoj knjizi da me skoro na samom kraju nije zatekla scena (iako tek treći plan osnovnog toka radnje) - ostarela, bolesna majka i njen sin (koji ceo život stavlja okean ili kontinent između njih da se zaštiti od njenog autoriteta) i sticajem okolnosti pridruženi član porodice - žena bez pola lica, sede i posmatraju pomračenje Sunca.
....teški flešbek. Avgust 1999. i najavljeno pomračenje Sunca. Sedmi sam mesec prve trudnoće i nalazim se kod tetke na selu. Vruće je, tetka mi daje njenu haljinu koju su ona i pokojni teča doneli iz Iraka. Obožavam je još od detinjstva. Sada glumi trudničku haljinu i kada stavim turban od peškira, izgledam kao persijska princeza (ili bar priželjkujem:) Samo pre četiri meseca smo sahranili moju majku, a njenu mlađu sestru, pod vazdušnom opasnošću od NATO bombardovanja. I to nam, dok igramo remi, stoji iznad glave kao nevidljivi kamen i pritiska nam razgovor i misli. Došla sam da joj pravim društvo i da ubijem malo beogradske vrućine, a upala u rupu još sporijeg vremena i još dublje nesreće. Jer niti ja mogu da utešim nju niti ona može da nađe prave reči za mene. Zato igramo remi u polumraku brižljivo navučenih zavesa i čekamo da prođe pomračenje sunca. Tetka je potpala pod RTS propagandu i ozbiljno shvatila da mora da me trudnu zaštiti od zlih kosmičkih zraka, kad već nije mogla da mi sačuva majku, nesuđenu babu mog nerođenog deteta, a njenu mlađu sestru o kojoj se ceo život brinula. Ja blago pizdim što ću da propustim tako redak prirodni fenomen, ali znam da ništa ne mogu da promenim. Ni majčin život, ni smrt, ni tetkinu tugu, a bogami ni kosmos. Jebi ga, jebi ga, jebi ga...handiram iz ruke i kažem - Dosta je bilo, daj one tvoje pljeskavice! Njima ni pomračenje Sunca ništa ne može!...
Zato, kada Haledov lik izgovori: Ja imam pedeset šest godina. Čitavog života sam čekao da čujem te reči. Je li sada prekasno za ovo? Za nas? Jesmo li mama i ja previše toga prokockali? Deo mene misli da je najbolje nastaviti kao pre, pretvarati se da ne znamo koliko nismo bili jedno za drugo. Tako je manje bolno. Možda bolje od ove zakasnele ponude. Ovog krhkog, drhtavog kratkog uvida u ono što je moglo biti između nas. Sve što će izazvati jeste kajanje, kažem sebi, a čemu kajanje? Ono ne vraća ništa. Ono što smo izgubili ne može se vratiti.
A ipak, kada mama kaže: „Markose, zar ovo nije divno?", ja kažem njoj: „Jeste, mama, divno je", i dok nešto počinje da se razlama i širi u meni, pružam ruku i uzimam maminu šaku.
...ja znam o čemu priča. I odjekujem.
____________________________________________________________________________________
apendiks:
...četiri godine kasnije sedimo moja čupava ćerkica i ja kod iste tetke na selu. Ovoga puta je tu i njena najmlađa sestra, njena ćerka i deca. Provodimo tri dana zajedno, klinci se kupaju u bazenčiću, mi divanimo na terasi. Tri generacije žena i jedan dečačić. Kao film Pedra Almodovara:) Leto je i sve ima privid normalnog života. U jednom trenutku krećem ka kupatilu i nalećem u dnevnoj sobi na najmlađu tetku kako užasnuto gleda u četku i opale pramenove kose u njoj. Dugo se držala hrabro i već je prošla jednu turu hemioterapije...ali ovo je neoboriv dokaz da je bolest tu i da neće otići bez teških posledica. Ima nečeg od ženske sujete u njenim suzama, jer uvek je bila dugokosa i doterana, lepa žena. Ali ima i neverice da je život baš toliki skot i da pored svih muka koje joj je naneo, eto mora još i ovo! Govorim neke utešne besmislice i okrećem stvari na šalu, kao i uvek.
I kao i uvek, uopšte nije smešno.
A onda čujem kako moja ćerkica kaćiperkica, na terasi, izgovara - Baš nam je lep ovde apartman, zar ne mama? Ali neću da ti ga platim, baba Miro! Neću nikad! Ni kad budem baba!
Hvatamo se za smeh kao za sigurnosni pojas i uokvirujemo sliku za srećan put i dugo sećanje.
Za zauvek.
I kao i uvek, uopšte nije smešno.
A onda čujem kako moja ćerkica kaćiperkica, na terasi, izgovara - Baš nam je lep ovde apartman, zar ne mama? Ali neću da ti ga platim, baba Miro! Neću nikad! Ni kad budem baba!
Hvatamo se za smeh kao za sigurnosni pojas i uokvirujemo sliku za srećan put i dugo sećanje.
Za zauvek.
Blogovi autora
- Brkaloza (243)
- Fusnota (463)
- Bombardovanje (511)
- Priča (148)
- Selidba (244)
- ŠtO hoće više ta Bocvena? (360)
- Neljubavni slučaj državne službenice (23)
- Metakritika* (178)
- Zadnjonepac (185)
- Ruminacije o predstojećoj katastrofi* (40)
- Život i smrt (82)
- Bračni sebičluk (134)
- Saveti za preživljavanje (110)
- Fanfiction (144)
- Školska 2015/2016. godina (182)
- Medijska pismenost na primeru Muamera Zukorlića (106)
- Nad knjigom* (69)
- Umeće raskida (331)
- Pisma iz Norveške (224)
- Peticija za očuvanje školskih biblioteka! (96)
Najnovije VIP blogeri
- Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini - Džez kao religija
Ivan Blagojevic - Diznijev svet
jinks - ovde je nigde dobro mesto ...
Đorđe Bobić - вабомамом спојке сунчане
Черевићан - Jolene
njanja_de.manccini
Najnovije blogeri
- ŽUTA OSA (8/24)
horheakimov - DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann - ŽUTA OSA (7/24)
horheakimov - Hronologija antipatriotizma...
Filip Mladenović
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Eksperimenti u blogovanju (4)
- Muzika (3)
- Hobi (2)
- Mediji (2)
- Zabava (2)
- Reč i slika (2)
- Literatura (1)
- Obaveštenja (1)
- Životni stil (1)
- Politika (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org