Biciklom oko sveta -- Skok do Bangkoka (Tajland)

Ideja

Već više od mesec dana pokušavam da nađem pouzdan odgovor na pitanje gde se u Kambodži izdaje takozvana 'obična' viza koja se može produžavati neograničeno. Ali jedino što uspevam da saznam je da se kupuje na aerodromu u Pnom Penu i na glavnim kopnenim prelazima – a na kojim tačno, nigde ne piše (ili ja to ne umem da nađem). I dok tako bezuspešno pretražujem internet, šaljem mejlove Ministarstvu spoljnih poslova Kambodže, turističkim agencijama koje navodno mogu sve ako im se plati, vreme mi neumoljivo ističe. Uskoro ću morati da izađem iz zemlje i ponovo uđem u nju ako želim da ovde ostanem. Ukoliko ne budem dobila 'običnu' vizu, moraću da ponovo kupim turističku. A ona se može produžiti samo jednom, na mesec dana, što košta skoro šezdeset dolara – dok se za šest meseci 'obične' vize plaća sto šezdeset. S potonjom bih, osim novca, uštedela i stranice u pasošu, čiji se broj smanjio na samo pet.

Ideju da letim do Tajlanda i nazad i tako rešim problem, dao mi je Francuz Antuan. Azijska lowcost kompanija ima letove za pedesetak dolara a najbitnije je što mi je to jedini siguran, a ujedno i najbrži, način da dođem u posed željenog tipa vize. Kako mi to i samoj nije palo na pamet?!

Plan

To što nameravam da uradim zove se visa-run i u današnjem svetu je uobičajen način na koji uglavnom emigranti i ilegalno zaposleni obnavljaju svoje vize i ne kršeći vizna pravila ostaju da žive u zemljama u koje su emigrirali. Postoje brojne agencije koje organizuju kompletan aranžman: vi im date pasoš a oni u vaše ime izvade vizu za zemlju u koju ćete prebeći nakratko, organizuju prevoz, hotel, ugovaranje nove vize za zemlju u koju se vraćate - ukoliko se ona ne kupuje na granici - i povratak. Jeste da košta, ali vreme je novac, a sve veći broj agencija koje nude ovu uslugu jasno pokazuje šta od toga dvoga ljudima više nedostaje.

Kod mene je uglavnom obrnuto – vremena imam više nego novca – pa zato sve sama organizujem.

Kratko se dvoumim oko ideje da istog dana kada doputujem u Bangkok letim nazad, ne zdržavajući se u tajlandskoj prestonici. Kasnije ove godine, kada budem završila s pisanjem knjige, voziću na Tajlandu i tom prilikom posetiću naravno i Bangkok. No taj plan je prilično naporan, jer se autobusom putuje deset sati i trebalo bi da se sa stanice odmah prebacim na aerodrom i da na vreme stignem na let za Pnom Pen ili da prespavam u čekaonici do sutrašjeg. Ne zvuči mi baš najprivlačnije ako nije neophodno.

A nije. Iako sam još uvek uverena da ću nastaviti s pisanjem knjige čim se budem vratila, dva-tri dana pauze neće mi škoditi. Naprotiv, mogu samo da mi pomognu da se odmorim i onda s novom snagom ponovo uhvatim u koštac sa, čini mi se, nepreglednom građom.

Tako na kraju odlučujem da odvojim pet dana – dva za put tamo i natrag i tri za boravak u Bangkoku. Barem ću malo iskoristiti tajlandsku vizu i lakše prežaliti pedeset dolara koliko sam je platila.

Deca?

Preko foruma Kluba Putnika Srbije imam poziv za smeštaj kod Vojislava, koji u Bangkoku radi kao fotograf. Volela bih da sretnem zemljaka, ali moje pravilo na ovoj turi je da uvek, kada mogu, odsedam kod lokalaca. To je najbolji način da se upozna način života u drugoj kulturi i da se iz prve ruke dobiju odgovori na mnoge nedoumice u vezi sa običajima ili razlikama koji deluju nerazumljivo.

Zato pretaražujem listu Topli tuš za besplatni smeštaj biciklista na putovanjima i šaljem upit članu s imenom Supaporn. Uverena sam da je reč o biciklisti, muškarcu, a iz teksta na njegovom profilu saznajem da radi u školi. U napomeni piše da su dobrodošli svi putnici kojima ne smetaju deca.

Preispitujem se o tom pitanju. Volim klince i oni vole mene – kako me opaze, tako se zaleću prema meni da me pozdrave, da mi nešto kažu a vrlo često bi i da me dotaknu, zagrle. I nije to samo kad me vide na biciklu, kad mora da im ličim na putujući cirkus. To se dešava i na ulici, kada se maskiram u običnog, sasvim normalnog prolaznika, i u svim zemljama, a ne samo ovde, gde je beli čovek još uvek objekat znatiželjnog piljenja i nekontrolisanog otvaranja usta koje se opisuje kao 'pala vilica'. Tajnu dečijeg oduševljenja mnome mogu da objasnim samo njihovim darom da prepoznaju srodnu dušu -- nekog ko je izrastao veliki a zaostao na njihovom emotivnom nivou.

Nesumnjivo, i ja volim njih, ali moj odnos prema njima zavisi od raznih okolnosti. Ako sam, recimo, umorna nakon pedalanja na kraju dana, ne prija mi čopor malih drekavaca koji se kao po pravilu uvek odnekud stvore oko mog šatora. U ostalim situacijama, klinci su mi često podnošljivije društvo od mnogih mojih ispisnika. Pa pošto ću u Bangkok otići na 'visokoj nozi' – prevozom a imaću i smeštaj u sobi i moći da se odmorim od puta – Supapornovi đaci ne bi trebalo da mi budu naporni.

'Veze' i nastranosti

Tokom puta, prilikom tri ili četiri presedanja, brojnih pauza i prelaska granice, upoznajem svih deset putnika, koliko nas je krenulo iz Kepa-Kampota. Među njima je i par Francuz-Kambodžanka, što je ovde česta kombinacija. Mnoge ovdašnje žene i devojke su u vezama ili brakovima sa strancima. Mnoge su, takođe, 'u pratnji' turista, koji su po pravilu stari, dok su one po pravilu veoma mlade. Ružno mi je kad vidim ovo potonje i čini mi se da mi je ovde još ružnije nego negde u Srbiji ili pak bogatijim delovima sveta.

Siromaštvo Indokinjana nama je teško zamislivo sve dok se sa njim ne suočimo uživo. Nakon tog uvida u život u sojenicama od bambusa u kojima ima mesta tek koliko da se svi ukućani poslažu na pod poput sardina, u 'meni' na kome su poljski pacovi ili tarantule ili ostale živuljke koje su besplatno dostupne po obodima džungle, u zarade koje su ispod dva dolara dnevno, u život bez struje i protočne vode, uz neasfaltirane puteve s kojih se prašina taloži u plućima tokom suve sezone a kojima se tokom monsuna prolazi kao uvaljan u blato – nakon uvida u takav život kojim živi najveći procenat ovdašnjeg stanovništva, moj želudac se bolno grči kada vidim starog i zadriglog (najčešća kombinacija) belog čoveka sa sasvim mladom lokalnom devojkom. Njeno društvo košta svega par dolara dnevno.

Statistika kaže da se na Tajlandu svaki peti stanovnik bavi nekim vidom prostitucije. Ne znam da li postoje podaci za ostale zemlje Jugoistočne Azije, ali sudeći po onome što vidim otkad sam u ovom delu sveta, mislim da je taj podatak manje-više svuda sličan.

A tu su i pedofilija i trgovina ljudima. Mnoge nevladine organizacije i državne institucije pokušavaju da se bore protiv ovog zla. Na poleđini gotovo svakog flajera za posetu bilo kojoj turističkoj atrakciji u Kambodži odštampani su telefoni i kontakti za slučaj da turista primeti nešto sumnjivo u svom okruženju. Sa brojnih bilborda i postera na banderama upućuju se isti ti pozivi. U svim štampanim vodičima masnim slovima skreće se pažnja na rasprostranjenost tih zala u ovim zemljama.

Ne znam da li ima efekta. Ali često osetim kako mrzim belog čoveka.

Prvi utisak

Znajući da u Bangkok stižem iza ponoći, planirala sam da tu noć odsednem u nekom jeftinom hostelu a da se sutradan uputum u Supapornov kraj grada. Ma koliko neko bio gostoljubiv, ne čini mi se pristojnim doći mu na vrata u dva ujutru.

Tako pratim nekoliko bekpekera s kojima sedam u taksi do Kaosan ulice – gde su koncentrisani jeftini hosteli. Kao i svuda u Indokini, unapred se pogađamo sa taksistom oko cene a onda se vozimo oko pola sata u automobilu nepoznate mi marke koji samo što se ne raspadne. Ovakav krš teško bi se našao i na beogradskim ulicama. Iako nisam često sedala u kola i autobuse, primetila sam da Indokinjani neizostavno zatrpavaju komandne table svojih četvorotočkaša ukrasnim zavesama sa trakama i uzicama, kitnjastim mušemama, religijskim figurama, mirišljavim štapićima, venčićima od cveća, sušenim i svežim voćem. Nalazim da postoji veza između 'slaganja' neverovatnog broja lokalaca u kamione, pikapove, prikolice kojekakvih prevoznih sredstava, sa fascinantnom veštinom da sve svoje ukrase smeste na minimalnoj površini komadnih tabli tih istih vozila.

Već je skoro dva iza ponoći a na gradskim ulicama još uvek je živo i prometno. Kada ovaj grad spava? Ako uopšte spava?

Čini se ogromnim. Bulevari su široki, ulice osvetljene što lampama što bleštavim svetlećim reklamama, mnoge radnje su otvorene, ljudi šetaju kao u ranim večernjim satima. Ulećemo i u nekoliko uskih grla, iz kojih se izvlačimo nakon veštog manevrisanja našeg vozača. Ovde se – što sam prvo uočila nakon prelaska granice – vozi levom stranom pa mi se zbog nenaviknutosti na to sve čini pomalo zbrkanim.

A i umorna sam. Jedva dočekam da se sručim u krevet u sobi veličine kutije šibica koja košta deset dolara – što je ovde veoma povoljna cena.

Engleski

Ujutru, pre odjavljivaja, krečem u potragu za internetom. Obećala sam Supapornu da ću mu se javiti kada budem krenula u njegov deo grada, a i ponovo sam postala ovisnik o internetu tokom jednomesečnog boravka na jednom mestu, u sobi sa stalno dostupnom bežičnom konekcijom. Još je rano i na terasama brojnih hostela i restorana nema mnogo gostiju. Ulazim na prvi balkon gde vidim da piše „WiFi“ i besposlene konobarice pitam da li mogu da popijem kafu i koristim internet. Jedva da natucaju neku reč engleskog. Nekoliko njih odmahuje rukom odrično.

Ponavljam pitanje, uverena da me nisu dobro razumele. Prošla sam kroz više od dvadeset pet zemalja, od kojih je većina azijskih, i svuda se podrazumevalo da uz porudžbinu u kafeu ili restoranu gost može da koristi internet.

Opet odmahivanje rukom i glasan smeh. Pozivaju neku devojku koja bi trebalo da mi objasni na nešto boljem engleskom.

Pitam i nju ponovo. „Ne“, odgovara mi, „internet morate da platite“.

Začuđena sam. „Nema veze što ću doručkovati u vašem restoranu?“, pitam.

Na to devojka samo odmahne rukom i grubim glasom mi kaže: „Idi! Izlazi odavde!“

U neverici sam. U Idokini su podizanje glasa i ovakav odnos ravni gubitku časti onoga ko se tako ponaša.

„Zašto ste tako neljubazni?“, pitam je povlačeći se ka izlazu.

„Vi ste smešni i glupi“, odgovori mi ona a njene koleginice počnu da se glasno smeju.

Au! Ovako nešto još nisam doživela. Sigurna sam da je nesporazum i sigurna sam da nije svesna težine reči: „You're funny and stupid“.

U sledećem restoranu konobarica mi uverljivo potvrdi da imaju WiFi i da je besplatan ako budem naručila doručak i kafu. Sedam. Otvaram moj kompjuter. Dok se sistem podigne, stiže kafa. Sad će i doručak. Pitam za naziv provajdera i šifru. Umesto odgovora – odrično odmahivanje rukom. Pod uticajem maločašnjeg proterivanja, strpljivo čekam da ode i vrati se s mojim doručkom, kako je ne bih zasula pitanjima i opet doživela da mi kažu kako sam smešna i glupa. Devojka se vraća i ja je pozivam da sa liste provajdera na mom kompjuteru odabere pravi. Ali ona opet odmahuje rukom i sad poziva koleginicu.

Potonja govori engleski i ljubazno mi objašnjava da oni nemaju internet. Izvinjava se jer njena koleginica ne zna engleski. „Ali zašto je klimala potvrdno kada sam je pitala?“ – zaustim da kažem, pa se suzdržim. S tim sam se srela već nebrojeno puta u Indokini – uvek i na sve što ne razumeju, lokalci će klimati potvrdno ili odrično, zavisno od trenutnog nahođenja. I to će raditi toliko ubedljivo i srdačno kao da im je sve jasno ali, nažalost, ne mogu da vam pomognu. Ko mi je kriv što sam očekivala da osoblje ugostiteljskih objekata u glavnoj turističkoj ulici u Bangkoku, koji je već decenijama prestonica turizma u ovom delu sveta, razumeju makar osnovni engleski.

Na kraju, tek u trećem kafeu, gde ispijam kafu, zaista imaju bežični internet koji je uračunat u cenu porudžbine.

Šetnja centrom

Čula sam se sa Supapornom preko Skajpa. Ima ženski glas pa zaključujem da je najverovatnije reč o nekom veoma mladom feminziranom čoveku. Objasnio mi je kako da stignem do kuće u kojoj ću biti smeštena, odnosno škole u kojoj radi – što je u istoj ulici. Nije daleko, možda pola sata peške odavde.

Put me vodi pored verovatno najvećeg bankoškog parka koji se nalazi naspram Velike palate. Po obodima zelene površine, duž trotoara širokih nekoliko metara kampuje na stotine ljudi. Na prvi pogled scena deluje kao da je u toku neki višednevni koncert, ali na zelenoj površini nema nikakve bine, pa odbacujem tu ideju. A i publika je malo netipična za koncertnu – mahom kampuju porodice, sredovečni roditelji sa odraslom decom. Iako ih ima nekoliko stotina, sve deluje veoma čisto i uređeno: imaju struju, ventilatore, pokretne kupaonice, toalete, a vidim i javnu kuhinju u kojoj se upravo služi doručak. O čemu je ovde reč?

Niko ne govori engleski pa ću tek u susretu sa Supapornom saznati da su to demonstranti, radnici iz unutrašnjosti koji štrajkuju. I pomisliću kako su u kraljevini čak i štrajkovi na kraljevskom nivou.

Gradovi na obalama

Prvi grad na mom putovanju u kojem se veliki deo saobraćaja odvija ferijima bio je turski Izmir. Privlačnost koju prema njemu osećam i danas najvećim delom pripisujem upravo tome što je morski zaliv ispresecan brojnim plovnim linijama. Osim što se feri-prevozom rasterećuju gradske ulice, i što je jeftiniji i više ekološki od čevorotočkaša, takav vid transporta pruža mogućnost da se uživa u pogledu na delove grada koji se nalaze uz obalu.

To je još izraženije ovde, na glavnoj bankoškoj reci Čao Praja. Feriji plove duž njenih obala i po pola sara pre nego što je preseku popreko do svoje stanice na suprotnoj strani. Radujem se i osećam uzbuđenje najsličnije onome kada sam kao tinejdžerka sama ili s drugaricom odlazila 'u grad', da ga upoznam. Sve mi je novo i sve primećujem: nezainteresovane ljude koji u hladovini čekaju svoju boju ferija (jer po tome se razlikuju linije), pomoćnika kapetana koji najpre prodorno zazviždi sa palube, što je znak da će feri pristati, te skoči na dok držeći konop čiji je jedan kraj privezan za plovilo a drugi vešto i brzo obmota oko bitve na molu; ulazak putnika, prste koji sad odvezuju konop, te drugi prodoran zvižduk kao znak da feri kreće i skok na palubu.

Feriji su različitih veličina, oblika i boja. Imaju plastična sedišta i klupe, držače na krovu, sigurnosne ograde ili samo šipke. Uglavnom su puni putnika ali nema gužvi, jer ih ima mnogo, dolaze i odlaze na nekoliko minuta, pa reka liči na kakav vodeni autoput.

Prislanjam se uz ogradu i razrogačenih očiju gutam slike koje se smenjuju: ustalasanu vodu, čamce s kojima se mimoilazimo, drvene oronule kućice sa dokovima stisnute uz nove staklo-čelik poslovne višespratnice, skupe hotele sa vrtovima na terasama s pogledom na reku ili zgrade sa luksuznim apartmanima za izdavanje, krovove budističkih hramova i stupe, smeće koje pluta uz obalu. Kontrasti. Tako tipično azijski.

Ja sam žensko!

Moj domaćin je zapravo žensko. Nisam to odmah shvatila ni kada smo se srele.

Najpre sam našla adresu na kojoj Supaporn živi. Tamo me je sačekao njen prijatelj, koji me je motorom dovezao do Supavan škole. Uveo me je u direktorsku kancelariju, jednu neveliku, dobro rashlađenu prostoriju u kojoj su sedele dve žene, a odatle me je potom poveo u malo dvorište jer je Supaporn htela da me pozdravi. Kako se u engleskom ne razlikuje rod zamenica, to sam pomislila da me je ipak pozdravila neka koleginica mog domaćina, žena od svojih šezdeset i malo više godina nimalo nalik na cikloputnicu, dok je Supaporn morao da bude na nastavi. Malo me je zbunilo što je želela da ručamo zajedno nakon što se smestim i istuširam, ali sam to pripisala tajlanđanskoj gostoljubivosti o kojoj sam dosta slušala i čitala.

Čak mi je i odgovaralo što je moj domaćin bio zauzet, jer me je čovek iz školskog obezbeđenja odveo odmah do kuće gde ću biti smeštena, možda tri stotine metara dalje od školskih kapija.

Kroz gražu smo ušli unutra i popeli se na sprat, gde se nalazi drvena kuća od možda četrdeset metara kvadratnh, sa svih strana okružena širokom terasom koja je pokrivena krovom.

Unutra je samo jedna prostorija a u njoj široki krevet, ventilator, kupatilo; na terasi su kuhinjski sto i stolice, te mali rešo i kuvalo za kafu.

Detalje, poput brojnih rezbarija u lažnim prozorima, uočiću nešto kasnije, a Supaporn će mi otrkiti da je kuća stara dvesta godina. Izgrađena je u tradicionalnom tajlandskom stilu i danas ima ogromnu vrednost. Ali ona ne namerava da je proda mada je nedavno počela sa njenim renoviranjem.

Kada se nakon dva sata ponovo sretnem sa Supaporn, najzad shvatam da je ona moja domaćica. A onda počinjem da se smejem jer mi otkriva kako je i ona za mene mislila da sam muško dok me nije videla. Nikada joj ne bi palo na pamet da žena pedala sama. Fotografija koju imam na mom profilu je pak veoma mala (a nije umela da je uveliča) tako da je sve vreme verovala da će ugostiti muškarca.

Pričam joj o identičnoj zabuni s moje strane, dok mi se u sećanje stalno vraća ona scena iz kultnog filma Davitelj protiv Davitelja, u kojoj Rodoljub na naređenje inspektora Strahinjića sve vreme ponavlja: „Ja sam žensko! Ja sam žensko!“

Supaporn i Supavan

Osim što je žensko, moja domaćica je i vlasnica velike privatne škole Supavan, gde je i direktorka. Školu je podigao i osnovao njen otac, a od njih troje braće i sestara, njoj je zapalo da je vodi. Kao i da brine o porodičnom biznisu – o manjem lancu radnji mešovitom robom po Bangkoku. Uz sve to, Supaporn se stara i o staroj majci, koja ima osamdeset šest godina. Svoju porodicu nema a čini mi se indiskretnim da je pitam zašto je nikada nije pravila.

No zato pokušavam da doznam otkuda ona na listi Topli tuš za smeštaj putnika na biciklima kada sama nikad nije putovala biciklom. Otkriva mi da je pre nekoliko godina ugostila nekoliko cikloputnika koje je upoznala u Bangkoku preko prijatelja. Zajednici Topli tuš pridružila se nedavno, iz želje da pomogne ljudima koji putuju na dva točka, i za nepuna dva meseca kroz njenu kuću prošlo je četrnaestoro putnika na biciklima. Udivljena sam.

Sve što Supaporn traži od putnika koje ugosti je da odvoje malo vremena i posete njenu školu, da je obiđu sa učenicima-vodičima i možda prisustvuju nekom času na kojem će deci pričati o svojim doživljajima.

Da li sam raspoložena da im se sutra ujutru pridužim na doručku u menzi?, pita me.

Naravno! Biće mi zadovoljstvo.

Sutradan saznajem da je to zapravo prvi školski dan na Tajlandu. Deca su došla u narodnim nošnjama dok običnim danima nose unifrome: bele košulje i plave pantalone ili suknje.

Nije bilo nikakve priredbe, ali postrojeni u vrstama, đaci su prvo pozdravili himnu Tajlanda, pa himnu Supavan škole, a onda su odslušali budističku molitvu. Supaporn im je poželela dobrodošlicu, posebno najmlađima, deci koja će od danas pohađati Supaporn vrtić, koji je sastavni deo škole. A onda je predstavila mene i dala mi mikrofon da ih u nekoliko rečenica pozdravim.

Potom su me tri mala vodiča provela kroz školu, ogromno zdanje koje čine tri zgrade.

Još za doručkom, Supaporn mi je otkrila da je jedna od njenih velikih ljubavi umetnost. Pokazala mi je fotografije akvarela koje je radila, a potom, obilazeći njenu školu, bilo je nemoguće da ne uočim koliko ima izloženih crteža i likovnih radova po panoima i zidovima, dok su vitrine prepune najlepših dečijih primenjenih rukotvorina. Đaci njene škole pobeđuju na mnogim domaćim a i na internacionalnim likovnim takmičenjima.

Nije me začudilo – to je još samo jedan dokaz kako profesori i uprava obrazovnih ustanova utiču na podsticanje i razvoj dečijih talenata.

Umetničke duše

Supapornina ljubav prema umetnosti ne završava se kod slikarstva. Popodne drugog dana uspeva da odvoji nekoliko sati i da me odvede u umetnički deo grada na bankonškom kanalu. Njime plove čamci puni truista, koji ne prestaju da škljocaju svojim fotoaparatima. Zabavno mi je što jednu od 'must see' turističkih atrakcija Bangkoka mogu da doživim iz drugačije perspektive – sa obale, tačnije, sa drvenih terasa i dokova kuća duž kanala.

Prolazak njima neuporediv je sa bilo kojim drugim isksutvom. Stotine drvenih terasa koje se nadovezuju jedna na drugu, praveći kilometarsku stazu koja škripi, ugiba se, talasa, s koje se klizi prema reci zbog erozije tla ili se penje sa nivoa na nivo – po jedan stepenik na svaka dva-tri metra -- a stalno ostajući na istoj visini u odnosu na vodu. Krovovi su nekada toliko niski da moram da se saginjem pa imam osećaj kako se provlačim, iako su terase prilično široke. Obale su povezane drvenim mostovima koji se u niskim lukovima izdižu nad kanalom. Mnoge terase prelaze u dokove, a one koje nemaju otvoren izlaz na reku obično su pretvorene u male vrtove.

Tako je barem s ove strane kojom Supaporn i ja žurimo do Art kuće, na lutkarsku predstavu u dva. Svakoga dana, u prostoru koji je nešto između ateljea, prodavnice umetničkog pribora, izložbenog i prodajnog salona, alternativnog kafea i mini-teatra – odigrava se predstava sa tradicionalnim tajlandskim lutkama.

Usput, dok smo se vozile najpre autobusom pa tuk-tukom, Supaporn mi je ukratko objasnila da postoje tri tipa tajlandskog lutkarskog pozorišta: khon, lakhon i likei. Prvi tip je najsofisticiraniji jer prikazuje samo ramakijanu (tajlandsku verziju indijskog speva Ramajana); drugi prikazuje sve klasične tajlandske dramske tekstove; dok poslednji predstavlja obične drame. No nazanimljivije od svega je da manipulacija jednom lutkom zahteva sinhronizovane napore čak tri lutkara.

A onda – razčarenje. Predstava je otkazana zbog neodložnih obaveza jednog od njih. Za sutra sam planirala obilazak Velike palate i neću imati vremena da ovde dođem ponovo. Ssasvim je izvesno ću se vratiti u Bangkok, ali da li ću tada stići da obiđem i ovo pozorište? Jedno od pravila koja sam naučila tokom putovanja je da druge prilike uglavnom nema.

Biti beo i debeo

Radoznalo posmatram ovdašnje stanovnike, prvenstveno žene, o čijoj lepoti sam se naslušala mnogih hvalospeva. Ali jedva uspevam da nađem nekoliko njih za koje bih mogla da kažem da su privlačne. Laošanke i Kambodžanke čine mi se neuporedivo lepšima.

Uz to, iznenađena sam koliko devojaka – i ne samo njih, već i mladića, i dece, i odraslih ljudi – ima probleme sa kožom i debljinom. Sitne crvene bubuljice po licima i vratovima koje već prepoznajem kao alergijsku reakciju na prejake sunčeve zrake, jer ista boljka muči i mene otkako sam u ovom delu sveta. Ali dok se moje ospe povuku preko noći ili za dan-dva neizlaganja direktnom Suncu, dotle su njihove, očigledno, postale trajne. Viđala sam to i u drugim delovima Indokine, ali ne u ovolikoj meri. Jedan od razloga može biti i taj što su tamo ljudi doslovno zabrađeni – u košuljama s dugim rukavima i dugim pantalonama ili suknjama, sa šeširima širokih oboda koji imaju zaštitu za vrat i lice, ostavljajući propreze samo za oči.

(Trebalo mi je vremena dok nisam otkrila da to rade ne zbog zašite od Sunca, već zbog toga što je ideal biti što belji, što deblji i sa što dužim noktima što su neoborivi dokazi da si postao gospodin koji ne mora da radi i boravi na Suncu.)

Ne znam da li u Bangkoku to ne praktikuju zbog mode, ali posledice su očigledne. Kao što su sasvim uočljive i posledice neprilagođene ishrane – mesa u slatkastim sosevima koje se jede već za doručak, kolača i slatkiša, te prezaslađenih napitaka. Toliko debelih ljudi nisam videla ni u jednoj zemlji do sada.

Novac u rukama

Sticajem okolnosti, upoznajem nakratko i lice poslovnog Bangkoka. U Sukhumvit ulici, poslovnom i bogataškom središtu ovog osmomilionskog grada, treba da se sretnem sa izvesnim Frankom, prijateljem moje virtuelne prijateljice iz Zapadne Evrope.

Nju sam upoznala preko mog bloga i već dva puta me je spasla iz ozbiljnih materijalnih problema u koje sam upadala tokom putovanja. Iako je i sama veliki putnik, nikada nije bila u Kini a jedna od velikih želja joj je da poseti Muzej terakota vojnika. Znajući to, kada sam bila tamo u oktobru prošle godine, kupila sam joj mali dar: devet ukrasnih figurica terakota ratnika. Sumnjičava kada je reč o slanju poštom s jednog na drugi kraj sveta, nosila sam ih više od pola godine u bisagama. Znala sam da u Bangkoku živi njen prijatelj koji često leti u Evropu, te smo se dogovorile da poklon ostavim njemu.

I sad, radi toga, krećem u drugi deo Bangkoka. Najpre osam od devet stanica ferijem koliko ih ukupno ima, potom menjam dve linije metroa i za nepunih sat vremena prelazim skoro dvadeset kilometara od Supapornine kuće do Frankove kancelarije. Ili je reč o hotelu? Nisam sigurna jer se na broju koji mi je dao nalazi superfensi hotel sa pet zvezdica.

Pogledam svoj odraz u glanc čistom zatamljenom staklu prizemlja – izbledela majica, sumnjivo čiste bermude, papuče, a oko glave povezana marama sa zastavama sveta, koju sam kupila juče. Ličim na putnika koji nikad ne odseda u ovako skupim hotelima. Ali se onda prisetim da sam belkinja, što je u Indokini dovoljna propusnica za sve, makar se radilo i o najvećoj iščašenosti. Jedna od velikih istina koju sam otkrila otkada sam u Aziji je da svuda vlada prikriveni rasizam.

I uskoro, Frenk se pojavljuje. Ovlašni pogled dovoljan mi je da shvatim kako njegova košulja, pantalone i cipele vrede više od svega što ja imam u svojim bisagama, uključujući i moj bicikl (sa sve skupim sedištem Brooks i neprobušivim gumama Šshwable Marthon Plus). Kasnije ću od prijateljice saznati da se on bavi investiranjem novca aizijskih bogataša.

Ljubazan je, naravno, s manirima kao da je rastao na britanskom dvoru. Kratko popričamo o mojim daljim planovima, predam mu kutiju oblepljenu providnom lepljivom trakom kako se ne bi raspala, a koja nakon šest meseci u bisagama izgleda kao da je pokupljena iz nekog ovdašnjeg kontejnera, te se raziđemo.

Čudno je kako me je moja avantura povezala i sa nekim ljudima u čiji svet teško da bih drugačije ikad privirila.

Velika palata - ulaz

Jedno od 'must see' mesta u Bangkoku, makar u njemu ostajali samo dan, svakako je Velika palata. Reč je o ogromnom zdanju na površini većoj od dvesta hiljada kvadratnih metara, koje nije samo kraljevska rezidencija već i mesto mnogih vladinih institucija kao i hrama SmaragdnogBude. Sagrađeno je krajem osamnaestog veka, kada je tadašnji kralj Rama I odlučio da preseli rezidenciju sa zapadne obale reke Čao Praj na istočnu. Već tada je ustanovljeno da će se unutar visokih belih zidina smestiti sve najvažnije administrativne službe Kraljevine Tajland.

Velika palata se otvara za posetioce u devet. Već od osam, ispred ulaza se tiska stotine ljudi. Autobusi sa turistima – najviše ima Kineza i Južnokorejaca – istovaruju putnike na drugoj strani širokog bulevara, tačno tamo gde kampuju demonstranti. Obično u istim majicama na kojima su reklame turističke agencije koja organizuje putovanje i sa identičnim kačketima, Kinezi i Korejci slepo prate svog vodiča koji maše zastavicom visoko iznad glava turista. I galame neopisivo. (Čak se i Kambodžani, koji su takođe veoma bučni, redovno žale na galamu posetilaca iz pomenutih zemalja.)

Za ulazak u Veliku palatu treba platiti petsto tajlandskih bahta što iznosi oko trienaest evra. Na ulazu se osim ulaznica kontroliše i primerenost garderobe – ne može se ući u majicama bez rukava i kratkim pantalonama, a Supaporn mi je rekla da su do nedavno bile zabranjene i papuče s otvorenim prstima i petama. Redari su neumoljivi – prisustvujem sceni u kojoj zaključuju da tri četvrti duge helanke jedne Azijatkinje, koje ostavljaju otkrivenih nekoliko centimetara njenih nožnih članaka, nisu odgovarajuće za kraljevsko mesto. Upućuju je u garderobu gde se po ceni od nekoliko dolara može iznajmiti primerena odeća u svim veličinama. Vidim mnoge zapadnjake kako izlaze odande unifromisani u duge šalvare i T-majice.

Velika palata – organizacija

Žurim da uđem pre nego što se desetine turističkih grupa uspešno okupe i pohrle na drugu a potom i treću kontrolnu kapiju. Ne volim gužve, ne volim organizovane posete i ne volim kad na fotografijama imam toliko ljudi da se ono što sam snimala nalazi u desetom planu. No čini se da je na ovom mestu sve to neminovno.

Posebno kad nakon uspešnog i prilično brzog ulaska, već kod prve stupe moje baterije na fotoaparatu iscure. Agr! Kako nisam mislila na to! Nemam rezervne a kako sad da izađem i da se vratim a da ne platim ponovo?

Ali, u upravi ovog mesta mislili su na sve. Tako s olakšanjem otkrivam da moja molećivo-tužna grimasa koju sam složila vraćajući se do jedne redarke uopšte nije neophodna. Već na pola rečenice u kojoj sam nameravala da joj obajsnim kako su mi iscurele baterije a nemam rezervne a tek sam ušla a prevalila sam..., ona me je prekinu.

„Dajte mi vašu levu ruku“, reče ljubazno ali zapovedno.

Vidim sebe u stavu ogromnog znaka pitanja dok joj poslušno (ne pitati ništa suvišno da opet ne bih ispala smešna i glupa!) pružam moju levu šapu.

Ogromnim pravougaonim pečatom kojim poništava karte, ona krenu ka mojoj nadlanici i – tap – žigosa me.

A?

Potom me uputi u jednu od brojnih radnji koje se nalaze između dve kontrolne kapije. Za svaki slučaj, kupim osam rezervnih baterija i vratim se nazad. Neće valjda tražiti da mi pljucne na ruku kako bi obrisala onaj pečat?

Neće. Moraću to ipak sama da uradim.

Velika palata – utisci

Iako znam da je Kraljevska palata u Pnom Penu koju sam posetila pre mesec dana zapravo građena po uzoru na ovu veliku bangkošku, nekako mi se ta prva više dopala. Moji razlozi su prozaični, ali se ispostavilo da su bili presudni. Reč je zapravo o samo jednom razlogu – o prevelikoj gužvi.

Ne postoji mogućnost da ovo mesto obiđete a da se stalno ne probijate kroz žive zidove turista. Da se ne saplićete o noge onih koji su posedali da se odmore. Da vam nečiji nos ili ruka ili kišobran ne hrupe u svaki kadar. U svakom trenutku, bilo da napolju prži Sunce ili se provalila monsunska oluja ili je prijatno zimsko vreme, u Velikoj palati ima previše posetilaca.

Ne znam zašto uprava ovog mesta ne ograniči broj poseta sinhronizujući redarske službe na ulazu i izlazu. Nije teško proračunati koliko prosečno treba vremena za obilazak i koliko minimalno treba kvadratnih metara čistog prostora da bi posetilac mogao da makar dobaci pogledom do građevina u prečniku od pedeset metara oko sebe, pa onda, shodno tim proračunima, propuštati turiste u grupama.

Ovako, sve čega se sećam je – da skoro ništa nisam dobro videla. A kad nakon obilaska nekog tako važnog mesta morate da odete na internet i potražite profesionalne fotografije napravljene za štampane vodiče kako biste videli gde ste to zapravo bili i kako to tamo u stvari izgleda, nužno se upitate u čemu je smisao takvih turističkih poseta.

Fotografije su ovde i ovde.

.

.