Sećarnik: Pučke igre

Bane je bio spavalica i često se dešavalo da mu osećaj odgovornosti  prevagne nad potrebom za snom tek na poslednji, drhtavi cing budilnika ali ovog puta zvonjava nije prestajala. Posegao je rukom da ugasi mrski zvuk ali bez uspeha. Otvorio je oči i pogledao, sat je pokazivao da nema još ni šest. Još jedan sat sna, pomislio je ali se zvuk zvona širio kućom i dalje, besno i nestrpljivo. Zatim se oglasilo novo zvonjenje, ritmično, sa kratkim prekidima. Minut kasnije majka mu je uletela u sobu, bez kucanja, u šlafroku i sa papilotnama na glavi, potpuno nečuveno, i  paničnim glasom uzviknula: „ Ustaj, Bane! Puč!’’

U trpezariji je zatekao ujka-Milana kako sedi u fotelji u uniformi i kolenima pridržava sablju. Tetka-Ruža je stajala pored telefona, otud ono ritmično zvonjenje, i klimala glavom dok je slušala nepoznatog sagovornika. Rozina je već unosila kafu koju je pristavila čim je čula ono besno i nestrpljivo zvonjenje jer ovo je bila kuća u kojoj se znao red. Sa radija se čula himna, pa, malo posle, Oj Srbijo, mila mati,  a onda, redom,  rodoljubive pesme. Tetka-Ruža je vratila slušalicu na mesto, pazeći da se gajtan ne uplete, i sasvim smireno rekla: „Evo, Mici javila gospodja K........ , ona što joj muž radi u Generalštabu, da je oborena Vlada, da je Simović formirao novu i da su Kralja proglasili za punoletnog tako da više nema ni Namesništva. Sad će na radiju da pročitaju proglas, ako već nisu. Sve su uradili noćas, u pet već bilo sve gotovo’’. 

’’Eh, što ti je radio-Mileva’’, rekao je ujka-Milan, uzimajući šoljicu kafe pri čemu mu je sablja skliznula niz noge, ’’ sve sazna! Sve se ovo gombalo juče, razvlačili su Pavla celog dana a on, siroma’, trese se od Nemaca još od pada Francuske, a zna da protiv njih nema ni skim ni ščim. I još ga je Patrijarh, juče, ubedjivao da je Crkva protiv Pakta, to ga je, valjda, prelomilo, seo u voz i krenuo, sinoć, samo ni on ne zna na koju stranu. Neka internacija mu ne gine. A i narodu ne gine da gine. Sad nema nazad. Ej, Boro,Boro...’’

’’Šta, Boro, Boro?”, pitala ga je najmladja sestra zveckajući papilotnama.

’’Simović je samo lutka, iza puča stoji general Bora Mirković a iza njega Intelidžent servis, eto, taj Bora’’, odgovorio je Milan.

„Nikad se Srbi neće naučiti pameti, k`o ono četrnaeste...“, rekla je tetka-Ruža ali Bane nije čuo ostatak njene govorancije jer je znao da sledi temeljna analiza uticaja Tajnih službi na društvena zbivanja, od Trojanskog rata pa naovamo, i nije hteo da po stoti put čuje kako je Paris bio  Artemidin agent a Lepa Jelena samo orudje za izazivanje rata čiji će ishod biti izgradnja  hramova boginje lepote na drugoj strani mora. Znao je da će priča da se završi večnim trvenjem oko uloge Gavrila Principa u izbijanju Velikog rata, čim je pomenuta četrnaesta, i zato je mudro otišao da se sprema za odlazak na posao.

Obično bi se popeo Čuburskom, prošao pored Kalenića guvna pa se sreo sa Radom kod Vukovog spomenika i onda, zajedno, u Banku. Sada je Vuk dobio društvo, neki čovek mu se jednom rukom držao za skute a drugom, stisnutom u pesnicu, mahao iznad stotinak glava privučenih njegovim vatrenim govorom pa je Bane  zaobišao gužvu i krenuo Radi u susret. Na pola puta je sreo Žiku, užurbanog i znojavog.

’’Gde juriš tako?’’, pitao je Bane brata, bez pozdrava.

’’Ma pusti’’, odgovorio je Žika hvatajući dah, ’’ demonstracije već dva sata a nas ni od korova. Meni javio jedan drug, samo onako, bez direktive, ja odjurim kod Tebe na telefon, da zovem vezu, da čujem uputstva, a onaj me još izgrdi što ga budim tako rano! Član Komiteta, bre, a nema pojma. Onda me tetka izgrdi što se mešam u politiku pa će da me u’apse, a majka me već izgrdila što jurim iz kuće bez doručka’’.

’’Pa jes’, obe su u pravu, moja majka generalno a Tvoja parcijalno’’, nasmeja se Bane. ’’I, šta ćeš sad, da agituješ za rat ili za pakt, kad nemaš direktivu?“ Ta parola Bolje rat nego pakt ušla mu je u uši jer je onaj govornik kod Vukovog spomenika njom završavao svaku rečenicu.

``Koliko vidim, narod je protiv pakta pa ćemo i mi tako’’.

’’Samo malo sačekaj sa agitacijom, Moskva ima pakt sa Nemcima, nemoj da se istrčavaš. Bolje idi kući pa lepo doručkuj, ima da Te pohvale i tetka i majka. Ugledaj se na taj Tvoj Komitet, i on lepo doručkuje i čeka direktivu’’, rekao je Bane ali nije nastavio da pecka brata jer je video kako Rada izlazi iz kuće i požurio joj u susret, povukavši Žiku za sobom.

Rada nije znala za puč i izašla je iz kuće ne obraćajući pažnju  na prolaznike koji su se skupljali preko puta, na ćošku Sredačke, oko jednog čoveka koji je mahao zastavom i vikao Živeo Kralj! koliko ga grlo nosi ali nedovoljno glasno da bi ga Rada čula jer je ulica bila široka a i tramvaji su pravili buku izlazeći iz depoa. Ugledala je Baneta i Žiku kako joj prilaze i prvi put od kad je upoznala Baneta, u njenim očima, kad bi ga ugledala, nije zaiskrila radost nego je vrcala zebnja. Osetila je nešto, iako su se sreli samo stotinak metara pre nego što su se inače sretali, iako joj je prilazio sa osmehom, osetila je to nešto, jer oni su se razumeli bez reči, osetila je to nešto kao nešto što menja život. I ništa nije vredelo što joj je Bane ležerno opisivao šta se desilo, osećala je da i on oseća to nešto, i sad su bili dvostruko vezani, jer to nešto je bio strah.

Žurno su krenuli niz Aleksandrovu, ostavljajući Žiku kod Vuka da viče Bolje rat nego pakt, a i direktiva je već bila tu, neki dugonja sa kačketom na glavi je u ime Komunističke partije pozivao na otpor fašizmu, nimalo ne zazirući od policije koja bi ga u nekoj drugoj prilici već skleptala. Sa stepeništa ispred Pravnog fakulteta, onog na kome su se prvi put sreli, sredovečni brka sa vojničkom šajkačom na glavi i ordenjem na grudima naizmenično je uzvikivao Živeo Kralj ! i Bolje grob nego rob!  a masa je odvraćala sa Živeoooo!  Bilo je i automobila i motocikala koji su prolazili sa razvijenim zastavama, neke od njih su bile i crvene, ali najviše trobojki.

Uleteli su u Banku pre osam a većina službenika je već bila tu, čak i oni koji su inače uletali na posao zaduvani i crveni, u poslednjem trenutku. Naravno da od nekog posla nije bilo ništa jer su se svi bavili najnovijim dogadjajima, sve dok, negde oko deset, kroz kancelarije nije prošao neki od Guvernerovih pomoćnika i suvim glasom objavio da, bez obzira šta se dešava, Narodna banka radi kao i ranije. ’’Vlade dolaze i prolaze, Narodna banka uvek ostaje’’, rekao je, i to je stvari dovelo u red.

Sledećih dana, lagano, buka je počela da jenjava. Još nekoliko dana  se čulo Nije znala ni zemlja ni trava, šta sve može uniforma plava, pa se i to izgubilo, uporedo sa porukama nove vlasti Berlinu da je puč samo unutrašnja stvar i da Pakt ostaje na snazi. Ona zebnja koju je Rada osetila prvog dana širila se gradom kao vinska fleka na belom stolnjaku a buntovni duh se topio kao Sneško Belić u rano proleće. Kafane su bile pune ali nekako tihe, ni traga od uobičajene živosti; novine su počeli da kupuju i oni koji do tada nisu ali su ih čitali samo do treće strane; u svakoj crkvi tas je bivao sve puniji.

Ujka-Milan nije dreždao u crkvi, Politiku je, kao i ranije, čitao do kraja ali ga je kafana u Ratničkom domu nervirala pa više nije ni odlazio; sve sama natmurena i obešena lica, gundjao je. Još prvog dana, pravo iz Olgine kuće, otišao je u Generalštab i tražio da iz rezerve predje u aktivnu službu a oni ga poslali kući da čeka. Ipak im se javljao svakog dana , u uniformi i blistavim čizmama koje je Liza glancala tri puta dnevno,u nadi da ga neće zaobići tiha mobilizacija koja je bila u toku i koja je, po njegovom mišljenju, išla traljavo. Dok je on šetao u uniformi, Miomir, pitomac Vojne akademije po izričitoj Kraljevoj želji, nije smeo da pokaže svoju; pitomcima je naredjeno da u grad izlaze u civilu, da previše uniformi na ulicama ne draže Nemce; Mima je bio nesrećan jer su devojke tako rado gledale buduće generale sa svim onim zlatnim širitima. Pera je i dalje išao u školu i u povratku, kao i ranije, svraćao u pekaru da mu daju  gemište, hleb umočen u mast i strizice pečenja, i da račun upišu na stalni kućni konto. Žika se stalno negde vrzmao ali neznano gde. Tetka-Ruža je, kao i ranije, terala devojčice u Prvoj ženskoj da nabrajaju deklinacije. Gospodja-Olga je, kao i ranije, držala dijetu ali je postila strože nego prethodnih šest nedelja, jer ovo je bila Velika nedelja.

Rada i Bane nisu postili ali su, kad je poslužitelj, na Veliki četvrtak u jedanaest sati provozao kroz kancelarije kolica sa sendvičima, kao i ranije ustali sa svojih stolica i našli se u hodniku, pored prozora koji je gledao ka Tašmajdanu; medjutim, park nije izgledao kao ranije.

Izmedju drveća su primetili neko novo rastinje,  tanke topovske cevi uperene u sivo nebo.