Crtice iz zemlje Fekalije

Svi su ljudi jednaki pred zakonom. Jel' tako? NIJE! Ja, ti, ona, on, mi, vi, one, oni, ako nismo a nismo članovi vladajućih stranaka, ministri, savetnici, direktori, članovi kriminalnih udruga uspreženih s prethodnima i policijom, nismo jednaki pred zakonom u odnosu na NJIH. Jel' sam ja to pronašao rupu na saksiji?

Bravi smo mi! Stoka jedna grdna! Nesolidarni do jaaaaaakog bola! Mrzitelji, pakosnici i zlobnici! Među sobom. A oko nas? Divljaju i zajebavaju se polupismeni i nepismeni moroni, kroje nam svaki sekund života! Pojedinac, individum, sam ne može ni prstom da makne! Odnosno, može ali ko to vidi. I ako vidi, moroni ga pljunu, razbiju od batina ili ubiju a ogrooooomna većina njemu sličnih, sagne glavu, zabije se u mišju rupu.

Jao momak što si šaramantan, obraća mi se Cigančica sa musavim detencetom uvijenim u neki prljav džemper, ne starija od petnaest godina. Kosa joj slama plave boje, cicana haljina tri broja veća isto kao i ofucane cipele, daj neki dinar da kupim mleko za dete. U džepu imam kintu samo za hleb! Kažem joj, ne veruje mi. Prvo, hvala ti za ono momak a drugo, dođe mi da sednem s tobom i da zajedno radimo posao, nastavljam. Češe se po glavi, a jel' me ti to zajebavaš? Ne bre, ubeđen sam da bih za mesec dana prošenja zaradio pet puta više nego što mi je penzija. Gleda me pravo u oči, ja smrtno ozbiljan, Bi ja, baš si šaramantan iako si mator, al ne smem od gazdu, to mi stric, stalno nas obilazi i gleda izdaljinu da ne smuvamo nešto.

Nosim dve kese, u jednoj mleko, Šveps tonik i kisela voda, u drugoj lepinja, paradajz i šaka banana. Vidim parkiran auto i iza njega vozilo policije. Panduri izveli dva momka, bliži meni vadi iz torbice stvari i ređa ih po krovu automobila. Nadgleda ga mlad policajac, obojica su mladi, zavrnutih rukava od košulje. S druge strane, na kolovozu, policajac, isto zavrnuti rukavi košulje, Rejbanke podignute iznad čela, traži od drugog momka, proćelavog, da učini isto. Ne zastajem, nastavljam da hodam. Onda čujem dranje: Oćeš da te vežem i strpam u kola, začepi i radi šta ti kažem! Zastanem, zastane još nekoliko žena i muškaraca, neka deca se zainteresovana približe. Ne igra mečka, marš odavde! Ljudi se počeše udaljavati, klinci samo do daljine koja omogućava bežanje. Vratim se nekoliko koraka i: Zar to mora tako, na taj način...Ti matori prdonjo gledaj svoja posla! Možda i jesam matori prdonja ali vi ste jedan nevaspitani skot, odgovorim mu. Oćeš da ti dođem tamo pa... Spustim kese na travu: Dođite! Krenu nekoliko koraka ka meni a onda se okrenu: Ma jebi se bre!

Godinama, prošle godine nisam, pecam na Savi. Imam ono što se kaže moje mesto, preko puta splava kafea koji je dovoljno udaljen da mogu da zabacim svoj šestometarac. U Julu počeo da odlazim, posolim mesto, što bi rekao moj pokojni drugar Zdenko, loptama izgnječenog hleba, sačekam malo, zapalim cigaretu, odredim dubinu i počnem da zabacujem. Vlasnika kafea znam godinama, hiljadu puta sam mu davao peševe kao mamac za smuđa, donosio mi produženi s mlekom ili ja išao po njega, nije bilo neko prijateljstvo ali sasvim normalan odnos. Pre desetak dana ja opet na mesto, za godinu dana koliko me nije bilo, vidim promene, nije više ošišan na ćelavo i u gaćama/bermudama, go do pojasa, ima frizuru, belu košulju na cvetiće i dugačke lanene pantalone. Sedi za stolom, ne obazire se na posetioce, ima konobara, puši i pije pivo. Krenulo mu, pomislim. Kažem: Zdravo, klimne mi glavom. Batalim ga, prestanem da mislim o njemu i dam se na posao. Riba ne radi, otišla u dubinu, Sava opala do neprepoznatljivosti. Nema veze, mislim, lepo je meni i samo da sedim pored vode, Sidarta bre! U jednom zabacivanju udica mi se zakači za neku sajlu na splavu. Zovnem ga, metar je daleko od nje, Budi ljubazan i otkači...Kidaj, odgovara mi ne okrećući glavu! Jebote, ni trunku nervoze, pogođenosti ne osetim, nasmejem se, uspnem se na kej, preko mostića pređem na splav, otkačim udicu i vratim se. Oguglao, šta li je već?