U susret Prajdu: Nasilje nikada nije hrišćanski odgovor

Foto: Medija Centar

Smatram da ovaj tekst može poslužiti kao uvod u širu javnu raspravu u kojoj bi se razgovaralo o odnosu temama koje u našem društvu i dalje predstavljaju tabu. Uveren sam da se u našem društvu ovakva pitanja trebaju dublje analizirati uzimajući u obzir i uvažavajući različite stavove, mišljenja i interdisciplinarnost.

Svima je dobro poznato da se organizacije koje se bore za prava seksualnih manjina pripremaju za Paradu Ponosa, koja bi trebalo da se održi u periodu od 20. do 29. septembra u Beogradu. Nije do sada poznato da li će ova manifestacija imati i zvaničnu podršku vlasti, ali je sasvim izvesno da će ona proći u znaku velike medijske pažnje i verovatno incidenata koji mogu da poprime formu fizičkog nasilja.

Imajući u vidu najavljeni događaj i oprečne stavove koji se mogu čuti u našoj javnosti smatram da je veoma je važno zauzeti adekvatan i uravnotežen stav po pitanju odnosa hrišćana i osoba koje pripadaju seksualnim manjinama.

Pre svega, sagledavajući pitanje homoseksualnosti iz bogoslovske perspektive sasvim je jasno da svetopisamsko, pa samim tim i svetootačko - crkveno učenje karakterišu homoseksualno ponašanje, najblaže rečeno - kao nešto što je strano prirodnoj ljudskoj seksualnoj orijentaciji. Svetopisamski okviri jasno naglašavaju brak kao zajednicu muškarca i žene, te u delovima gde postoji izvesni erotski naboj, kao što je to slučaj sa Pesmom nad Pesmama, nedvosmisleno se ističe veza između suprotnih polova. Sa druge strane, na nekoliko mesta jasno i nedvosmisleno je izražen negativan stav prema homoseksualnom ponašanju. Starozavetna perspektiva eksplicitno zabranjuje istopolne odnose, slično je i sa Novim Zavetom (Rim 1:26-27; 1 Kor 6:9-10; 1 Tim 9-10) kod poslanica Sv. Apostola Pavla. No imajući u vidu da je Sv. Apostol Pavle bio konvertit iz Judaizma, jasnije je otkuda rigidan tonalitet iako to ne menja glavni erminevtički kontekst i zaključak da Novi Zavet ostaje na tragu Starozavetne percepcije ovog pitanja. Ovi stihovi su predmet različitih tumačenja zavisno od hermeneutičkog ključa iz kojeg se posmatraju. Tako na primer Boswell i Wink tumače ove stihove polazeći iz specifičnog konstruktivističkog okvira - homoseksualnosti kao savremenog socijalnog konstrukta - gde se ono shvata iz okvira moderne psihologije, medicine i savremenog kulturološkog shvatanja kako bi utvrdili tezu da se homoseksualno ponašanje osuđuje isključivo u slučaju kada ga čine heteroseksualne osobe. Mora se naglasiti i činjenica da erminevtički ključ koji polazi iz okvira savremene socijalne konstrucije zanemaruje činjenicu da kulturološki kontekst Rimskog carstva u kojem nastaju „sporni" novozavetni stihovi nije bio mnogo drugačiji u pogledu homoseksualnosti nego što je to danas slučaj. Praktikovati homoseksualnost u vreme novozavetnog Rima za opštu populaciju nije predstavljalo tabu, niti je umanjivalo muškost. Imajući to u vidu, konkretni stihovi Sv. Apostola Pavla ne mogu se tumačiti koristeći isključivo konstruktivistički erminevtički ključ budući da je Sv. Pavle svoj stav protiv homoseksualnog ponašanja jasno izrazio u kontekstu koji bi se mogao nazvati gay-friendly, što dovodi do zaključka da bi on i danas imao isto značenje.

Dakle, Svetopisamska perspektiva jasna je u vezi homoseksualnosti ali je još jasnija kada je u pitanju učenje o milosti i ljubavi. Ono što želim naglasiti jeste činjenica da Novi Zavetna samo četiri mesta govori o homoseksualnosti, dok neuporedivo više govori o ljubavi i načinu na koji se trebamo ophoditi prema našim bližnjima. Ljubav i milost su centralna tema Novozavetne poruke i Isusovih naracija. Ovo je veoma važno naglasiti u kontekstu prema kojem se vernici trebaju odnositi prema pripadnicima seksualnih manjina. Osnovna poruka jevanđelja jeste poruka mira i ljubavi, poruka brige za bližnjega svoga, a bližnjeg predstavlja svako ko je na neki način u potrebi. Bližnji je i onaj odbačeni, prezreni i napušteni, neko koga svakodnevno srećemo a okrećemo glavu kada ga vidimo. Bližnji je i onaj koji je neretko žrtva etiketiranja i osuđivanja.

Ako uzmemo hrišćanstvo kao primer onda dolazimo do ontološke odrednice ja - ti u kojoj iznad verskog identiteta uvek prvo vrednujemo osnovnu vrednost a to je ljudskost - ličnost kao osnovni identitet. Biti čovek iznad svega jeste kerigma - ona ogoljena Bultmanovska suština kada etički nus religije oslobodimo od svih faktora koji je politizuju i obesmišljavaju. Koje onda moj bližnji ako bi kao primer uzeli hrišćanstvo? Moj bližnji je drugi od mene bez obzira na svoj nacionalni, verski ili seksualni identitet. Moj bližnji je Emir koji leži na Srebreničkom mezarju. Moj bližnji je Stipe kome kosti leže na poljima Ovčare. Moj bližnji je Zoran ubijen u Bratuncu. Moj bližnji je Vehabija kojeg srećemo na Baš čaršiji. Moji bližnji su nestali i mučeni Srbi i Albanci na raspetom Kosovu. Moj bližnji su osobe drugačije seksualne orijentacije ili boje kože. Moji bližnji su svi oni marginalizovani, napaćeni i ostavljeni jer hrišćanstvo nije religija privilegovanih, bogatih i moćnih. Hrist nije umro sa moćnicima onoga vremena već sa prezrenima, a borba sa moćnicima ga je odvela na sramotu Krsta. Stoga postavimo iskreno pitanje pripadamo li religiji moćnika ili veri koja se protivi svakoj vrsti eksploatacije, politizacije i zloupotrebe? Može se to rezimirati i u rečima Pape Franje: "Ako je jedna osoba gay i traži Gospodai ima dobru volju, ko sam ja da joj sudim?"

Važno je napomenuti da u procesu izvršenja nasilja uvek postoje četiri osnovne kategorije: žrtva, počinilac, spasilac i posmatrač. Kao vernici ne možemo biti počinioci, a legat jevanđeoskog učenja nam ne dopušta da budemo posmatrači. Zato je neophodno u javnosti istaći da je hrišćanstvo pre svega religija mira i ljubavi koje je otvoreno za sve ljude. Ono ne sme odbacivati one koji su po svojoj seksualnoj orijentaciji drugačiji a žele biti blizu svoje hrišćanske braće. Imamo li pravo da takve osobe lišavamo hrišćanske ljubavi?

Nephodno je pre svega iz ovakve vizure posmatrati pitanje homoseksualnosti, dakle i same pripadnike LBGT populacije. Homofobija koja neretko eskalira mržnjom ne može biti hrišćanski odgovor na pitanje homoseksualnosti, niti može na bilo koji način doprineti tome da neko koje homoseksualne orijentacije promeni svoj stav.

Setimo se pokušaja da se održi parada u Moskvi za vreme Evrovizije. Policija je privela između 20 i 30 aktivista a gradonačelnik Moskve potrudio se da čitavoj priči da i diaboličan tonalitet kada je okarakterisao paradu kao „satanističku". Ako je dotični gradonačelnik stao u odbranu hrišćanskih stavova postavlja se pitanje da li je represija izraz hrišćanske ljubavi ili netrpeljivosti?

Mora biti sasvim jasno da ispravan hrišćanski stav prema homoseksualnosti isključuje svaku vrstu nasilja, mržnje, netrpeljivosti ili odbacivanja. Naprotiv, on mora biti prožet pre svega strpljenjem i jasnom porukom da osoba koja je drugačije seksualne orijentacije uvek može naći oslonac u okrilju svoje porodice i prijatelja, čak i onda kada oni ne smatraju njegovo homoseksualno ponašanje prihvatljivim.

Ovde dolazimo do momenta kada možemo zamisliti situaciju u kojoj je neko iz naše porodice homoseksualne orijentacije. Od tog momenta to više nije apstrakni karakter koji proizilazi iz negativnog stereotipa već nama veoma bliska osoba koja je po svome seksualnom opredeljenju drugačija od nas. Seksualni identitet nije jedini apsekt koji karakteriše čoveka, već je samo jedan od niza činilaca koji kreiraju socio-psihološki profil osobe.

Neophodno je šire sagledavati stvari kako bi izbegli odbacivanje i stigmatizaciju i nekritički usvajali ustaljene negativne stereotipe o homoseksualnosti. Zlatno pravilo glasi „Čini drugima ono što želiš da drugi čine tebi", iz čega proizilazi jasna konstatacija da one koji su drugačiji od nas posmatramo istim očima kakvim bi želeli da drugi vide nas.

Autor članka je doktor teoloških nauka, politički teolog, profesor teologije i direktor Centra za istraživanje religije, politike i društva.

Izvor: Religije, politika i pomirenje