Jedino što imamo (ili o vrednostima)

26. avgusta 1789 godine doneta je u Francuskoj Deklaracija o pravima čoveka i građanina, a 159 godina kasnije 10.12.1948 doneta je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima.

Još 27 godina kasnije donet je 1975 u Helsinkiju akt sa čuvenom "trećom korpom" o ljudskim pravima

 Francuska deklaracija o pravima čoveka i građanina

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima  

Francuska Deklaracija o pravima čoveka i gradjanina iz 1789. godine

Član. 1.
Ljudi se rađaju i ostaju slobodni i ravnopravni. Društvene razlike mogu biti zasnovane samo na zajedničkoj koristi.
.
Član. 2.
Cilj svakog političkog udruživanja je očuvanje prirodnih i večitih prava čoveka. Ta prava su: sloboda, vlasništvo i otpor ugnjetavanju.
.
Član. 3.
Svaki suverenitet u suštini počiva na narodu. Nijedno telo, nijedan pojedinac ne mogu sprovoditi vlast koja ne potiče iz naroda.
.
Član. 4.
Sloboda se sastoji u tome da svako može činiti ono što nije na štetu drugima.
Tako, izvršavanje prirodnih prava svakog čoveka ima jedinu granicu u uživanju svih prava drugih pripadnika društva; te granice mogu biti utvrđene samo zakonom.
.
Član. 5.
Zakon sme zabranjivati samo delovanja škodljiva za društvo.
.
Član. 6.
Zakon je izraz opšte volje. Svi građani imaju pravo lično ili po svojim predstavnicima učestvovati u njegovom stvaranju. On treba biti isti za sve, bilo da štiti ili da kažnjava. Budući da su svi građani pred zakonom jednaki, svi imaju jednaka prava na sve počasti, mesta i javne službe, prema svojim sposobnostima, i bez drugih razlika osim onih što proizilaze iz njihovih vrlina i njihove nadarenosti.
.
Član. 7.
Niko ne može biti optužen, uhapšen ili pritvoren osim u slučajevima koje određuje zakon i na zakonom predviđen način. Oni koji potiču, požuruju, izvršavaju ili čine da drugi izvršavaju samovoljne odluke, moraju biti kažnjeni; ali svaki građanin pozvan ili predan sudu na osnovi zakona treba se tome pokoriti, a pružanje otpora tome je kažnjivo.
.
Član. 8.
Zakon sme ustanoviti samo kazne tačne i očito potrebne i niko ne može biti kažnjen osim po zakonu ustanovljenom i objavljenom prije počinjenog prestupa i legalno primenjenom.
.
Član. 9.
Svaki čovek smatra se nedužnim sve dok nije proglašen krivim. Ako je pritvor nužan, zakon mora garantovati zaštitu njegove ličnosti.
.
Član. 10.
Niko ne može biti pozvan na odgovornost zbog mišljenja, pa i religioznoga, ukoliko njegovo iskazivanje ne ometa javni red utvrđen zakonom.
.
Član. 11.
Slobodno iznošenje misli i mišljenja je jedno od najdragocenijih prava čoveka; svaki građanin može govoriti, pisati i štampati slobodno osim ako te slobode ne zloupotrebljava u slučajevima utvrđenim zakonom.
.
Član. 12.
Garancija prava čoveka i građanina zahteva javnu silu: ta sila je dakle stvorena za boljitak svih, a ne za posebnu korist onih kojima je poverena.
.
Član. 13.
Za održavanje javne sile i trošak uprave potreban je javni opšti porez; on treba biti jednako raspoređen na sve građane, vodeći računa o njihovim mogućnostima.
.
Član.14.
Svi građani imaju pravo ustanoviti, sami ili preko svojih predstavnika, nužnost javnog doprinosa, slobodno nadzirati njegovu primenu, te odrediti njegovu količinu, stopu, uterivanje i trajanje.
.
Član. 15.
Društvo ima pravo od svakog javnog službenika tražiti izveštaj o njegovom poslovanju.
.
Član. 16.
Nijedno društvo u kojem obaveza prava i deobe vlasti nije određena, nije Ustavno Društvo.
.
Član. 17.
Vlasništvo je nepovredivo i sveto pravo i niko ga ne može biti lišen osim u slučaju zakonom predviđene i očite javne nužde, uz uslov pravedne i predviđene odštete.

**************************************************

UNIVERZALNA DEKLARACIJA O LJUDSKIM PRAVIMA*

UVOD
Pošto je priznavanje urođenog dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava svih članova ljudske porodice temelj slobode, pravde i mira u svetu;
pošto je nepoštovanje i preziranje ljudskih prava vodilo varvarskim postupcima, koji su vređali savest čovečanstva, i pošto je stvaranje sveta u kojem će ljudska bića uživati slobodu govora i ubeđenja i biti slobodna od straha i nestašice proglašeno kao najviša težnja svakog čoveka;
pošto je bitno da ljudska prava budu zaštićena pravnim poretkom kako čovek ne bi bio primoran da kao krajnjem izlazu pribegne pobuni protiv tiranije i ugnjetavanja;
pošto je bitno da se podstiče razvoj prijateljskih odnosa među narodima;
pošto su narodi Ujedinjenih nacija u Povelji ponovo proglasili svoju veru u osnovna ljudska prava, u dostojanstvo i vrednost čovekove ličnosti i ravnopravnost muškaraca i žena i pošto su odlučili da podstiču društveni napredak i poboljšaju uslove života u većoj slobodi;
pošto su se države članice obavezale da u saradnji s Ujedinjenim nacijama obezbede opšte poštovanje i primenu ljudskih prava i osnovnih sloboda;
pošto je opšte shvatanje ovih prava i sloboda od najveće važnosti za puno ostvarenje ove obaveze;
Generalna Skupština proglašava ovu

Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima

kao zajednički standard koji treba da postignu svi narodi i sve nacije da bi svaki pojedinac i svaki organ društva, imajući ovu Deklaraciju stalno na umu, težio da učenjem i vaspitavanjem doprinese poštovanju ovih prava i sloboda i da postupnim unutrašnjim i međunarodnim merama obezbedi njihovo opšte i stvarno priznanje i poštovanje kako među narodima samih država članica, tako i među narodima onih teritorija koje su pod njihovom upravom.

Član 1.
Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva.
Član 2.
* Usvojena i proglašena rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 217 (III) od 10. decembra 1948. godine: 48 država je glasalo za, nijedna protiv, dok je 8 bilo suzdržano (uključujući Jugoslaviju, Saudijsku Arabiju, Južnu Afriku i SSSR).
Svakom pripadaju sva prava i slobode proglašene u ovoj Deklaraciji bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugih okolnosti. Dalje, neće se praviti nikakva razlika na osnovu političkog, pravnog ili međunarodnog statusa zemlje ili teritorije kojoj neko lice pripada, bilo da je ona nezavisna, pod starateljstvom, nesamoupravna, ili da joj je suverenost na ma koji drugi način ograničena.
Član 3.
Svako ima pravo na život, slobodu i bezbednost ličnosti.
Član 4.
Niko se ne sme držati u ropstvu ili potčinjenosti: ropstvo i trgovina robljem zabranjeni su u svim oblicima.
Član 5.
Niko se ne sme podvrgnuti mučenju ili svirepom, nečovečnom ili ponižavajućem postupku ili kažnjavanju.
Član 6.
Svako ima pravo da svuda bude priznat kao pravni subjekt.
Član 7.
Svi su pred zakonom jednaki i imaju pravo bez ikakve razlike na podjednaku zaštitu zakona. Svi imaju pravo na jednaku zaštitu protiv bilo kakve diskriminacije kojom se krši ova Deklaracija i protiv svakog podsticanja na ovakvu diskriminaciju.
Član 8.
Svako ima pravo na delotvorni pravni lek pred nadležnim nacionalnim sudovima protiv dela kojima se krše osnovna prava koja su mu priznata ustavom ili zakonima.
Član 9.
Niko ne sme biti proizvoljno uhapšen, pritvoren, niti proteran.
Član 10.
Svako ima potpuno jednako pravo na pravično javno suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom koji će odlučiti o njegovim pravima i obavezama, i o osnovanosti svake krivične optužbe protiv njega.
Član 11.
1. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da se smatra nevinim dok se na osnovu zakona krivica ne dokaže na javnom pretresu na kojem su mu obezbeđena sva jamstva potrebna za njegovu odbranu.
2. Niko se ne sme osuditi za dela ili propuštanja koja nisu predstavljala krivično delo po unutrašnjem ili međunarodnom pravu u vreme kada su izvršena. Isto tako ne sme se izricati teža kazna od one koja se mogla primeniti u vreme kada je krivično delo izvršeno.
Član 12.
Niko se ne sme izložiti proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled. Svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada.
Član 13.
1. Svako ima pravo na slobodu kretanja i izbora stanovanja u granicama pojedine države.
2. Svako ima pravo da napusti svaku zemlju, uključujući svoju vlastitu, i da se vrati u svoju zemlju.
Član 14.
1. Svako ima pravo da traži i uživa u drugim zemljama azil od proganjanja.
2. Na ovo pravo se ne može pozvati u slučaju gonjenja koje se istinski odnosi na krivična dela nepolitičke prirode ili na postupke protivne ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija.
Član 15.
1. Svako ima pravo na državljanstvo.
2. Niko ne sme samovoljno biti lišen svog državljanstva niti prava da promeni državljanstvo.
Član 16.
1. Punoletni muškarci i žene, bez ikakvih ograničenja u pogledu rase, državljanstva ili veroispovesti, imaju pravo da sklope brak i da zasnuju porodicu. Oni su ravnopravni prilikom sklapanja braka, za vreme njegovog trajanja i prilikom njegovog razvoda.
2. Brak se može sklopiti samo uz slobodan i potpun pristanak lica koja stupaju u brak.
3. Porodica je prirodna i osnovna ćelija društva i ima pravo na zaštitu države i društva.
Član 17.
1. Svako ima pravo da poseduje imovinu, sam i u zajednici s drugima.
2. Niko ne sme biti samovoljno lišen svoje imovine.
Član 18.
Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; ovo pravo uključuje slobodu promene veroispovesti ili uverenja i slobodu da čovek sam ili u zajednici s drugima, javno ili privatno, manifestuje svoju veru ili uverenje podučavanjem, običajima, molitvom i obredom.
Član 19.
Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice.
Član 20.
1. Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja.
2. Niko se ne može primorati da pripada nekom udruženju.
Član 21.
1. Svako ima pravo da učestvuje u upravljanju javnim poslovima svoje zemlje, neposredno ili preko slobodno izabranih predstavnika.
2. Svako ima pravo da na ravnopravnoj osnovi stupa u javnu službu u svojoj zemlji.
3. Volja naroda je osnova državne vlasti: ova volja treba da se izražava na povremenim i slobodnim izborima, koji će se sprovoditi opštim i jednakim pravom glasa, tajnim glasanjem ili odgovarajućim postupkom kojim se obezbeđuje sloboda glasanja.
Član 22.
Svako, kao član društva, ima pravo na socijalno osiguranje i pravo da ostvaruje privredna, društvena i kulturna prava neophodna za svoje dostojanstvo i za slobodan razvoj svoje ličnosti, uz pomoć države i putem međunarodne saradnje, a u skladu sa organizacijom i sredstvima svake države.
Član 23.
1. Svako ima pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada i na zaštitu od nezaposlenosti.
2. Svako, bez ikakve razlike, ima pravo na jednaku platu za jednaki rad.
3. Svako ko radi ima pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu koja njemu i njegovoj porodici obezbeđuje egzistenciju koja odgovara ljudskom dostojanstvu i koja će, ako bude potrebno, biti upotpunjena drugim sredstvima socijalne zaštite.
4. Svako ima pravo da osniva sindikat i učlanjuje se u njega radi zaštite svojih interesa..
Član 24.
Svako ima pravo na odmor i razonodu, uključujući razumno ograničenje radnog vremena i povremeno plaćeni odmor.
Član 25.
1. Svako ima pravo na standard života koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje, njegovo i njegove porodice, uključujući hranu, odeću, stan i lekarsku negu i potrebne socijalne službe, kao i pravo na osiguranje u slučaju nezaposlenosti, bolesti, onesposobljenja,
udovištva, starosti ili drugih slučajeva gubljenja sredstava za izdržavanje usled okolnosti nezavisnih od njegove volje.
2. Majke i deca imaju pravo na naročito staranje i pomoć. Sva deca, rođena u braku ili van njega, uživaju jednaku socijalnu zaštitu.
Član 26.
1. Svako ima pravo na obrazovanje. Obrazovanje treba da bude besplatno bar u osnovnim i nižim školama. Osnovno obrazovanje je obavezno. Tehničko i stručno obrazovanje treba da bude svima podjednako dostupno na osnovu njihove sposobnosti.
2. Obrazovanje treba da bude usmereno ka punom razvitku ljudske ličnosti i učvršćivanju poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ono treba da unapređuje razumevanje, trpeljivost i prijateljstvo među svim narodima, rasnim i verskim grupama, kao i delatnost Ujedinjenih nacija za održanje mira.
3. Roditelji imaju prvenstveno pravo da biraju vrstu obrazovanja za svoju decu.
Član 27.
1. Svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice, da uživa u umetnosti i da učestvuje u naučnom napretku i u dobrobiti koja otuda proističe.
2. Svako ima pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz svakog naučnog, književnog ili umetničkog dela čiji je on tvorac.
Član 28.
Svako ima pravo na društveni i međunarodni poredak u kojem prava i slobode objavljeni u ovoj Deklaraciji mogu biti potpuno ostvareni.
Član 29.
1. Svako ima obaveze prema zajednici u kojoj je jedino moguć slobodan i pun razvitak njegove ličnosti.
2. U vršenju svojih prava i sloboda svako se može podvrgnuti samo onim ograničenjima koja su predviđena zakonom isključivo u cilju obezbeđenja potrebnog priznanja i poštovanja prava i sloboda drugih, kao i zadovoljenja pravičnih zahteva morala, javnog poretka i opšteg blagostanja u demokratskom društvu.
3. Ova prava i slobode se ni u kom slučaju ne mogu ostvarivati protivno ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija.
Član 30.
Nijedna odredba ove Deklaracije ne može se tumačiti kao pravo za ma koju državu, grupu ili lice da obavlja bilo koju delatnost ili da vrši bilo kakvu radnju usmerenu na rušenje prava i sloboda koji su u njoj sadržani. 

************************************************

Iskustvo me je naučilo da preveliki broj ljudi koji bi trebalo da znaju sve o sadržaju citiranih deklaracija ili ne znaju ili znaju - ali slabo mare (ili ne mare uopšte, kao "ma koja prava?!, ma koje deklaracije?! ma, beži!" ).

Još veći broj ljudi je spreman da se ruga citiranjima odredbi iz ovih tekstova ili da spremno objašnjava da se sve te odredbe i onako - nigde ne primenjuju, da je sve to "šarena laža i zamazivanje očiju".

Jer - znaju oni "kako u stvari te stvari stoje". (Jes', pajz' da ne znaju)

Iskustvo me je takođe naučilo da, bez obzira što se ima stav da su ovi tekstovi već tako "bez veze" i što se "ne primenjuju", niko neće da podrži UKIDANJE citiranih tekstova, brisanje svih tih reči  koje su prečesto stavljane uz opasku "to ničemu ne služi".

Kad ih pitam da li znaju da su iste ove odredbe, ili direktno ili po sadržaju i smislu direktno unete u Ustave i zakonodavstva većine savremenih država, obično kažu "i to je samo 'nako".

Kad ponovim predlog da se onda sve to ukine, kažu mi da je - svejedno. Pa ako je svejedno - što bi zadržavali sve te vrednosti onda?! 

Jer - nije svejedno.

I našla sam jedan sjajan, smešan grafik koji možda najbolje objašnjava kako se mi ljudi ponašamo kad nešto želimo, kad nešto imamo i kad nešto - izgubimo:

U dva kratka dokumenta koje deli 159 godina, zapisane su sve vrednosti našeg, modernog doba.

U sukobu sa ljudskim karakterima, u sukobu sa voljom za nekontrolisanu moć kod ljudi, u sukobu sa neutaživom  voljom za "vladanjem" ljudi jednih NAD drugima, za novcem, za stvarima i raznim drugim dobrima, u sukobu sa hiljadugodišnjim "pravom jačeg", u sukobu ili naspram svih "običajnih" i raznih drugih (ne)zapisanih prava, ova dva kratka dokumenta, ma koliko krhka, neobavezujuća i "skorašnja" bila u odnosu na sve druge regulacije po kojima su se ljudi vladali - ipak oblikuju našu, modernu civlizaciju, i onaj prvi iz 1789 i ovaj drugi iz 1948.

I niko još nije smislio ništa bolje da bi se regulisalo - ljudovanje među ljudima.

Jer ljudi, na sreću ili na žalost, ne umeju "spontano" da ljuduju, to je stvar koja se ili učenjem manje-više dobrovoljno prihvata ili, češće, raznim  regulacijama nameće kao - obaveza. Za koju se onda odmah smišljaju razni načini kako da se takva obaveza izbegne, zanemari, zaobiđe, ne primeni, a da se na rečima ipak ostaje čvrsto privržen zapisanom u regulacijama.

Zato ih valja ponekad ponovo iščitavati.