Summa cum laude (1)

"Stravičan zločin dogodio se u Vestroudu, malom planinskom mestu u Severnoj Dakoti. Sa pravnog stanovišta sve je bilo jasno- osumnjičeni su priznali svoje delo, materijalni dokazi su bili neoborivi, a istraga je vršena po zakonskoj proceduri. Ipak, federalni tužilac SAD nije podigao optužnicu, suđenje nikad nije održano, a FBI je stavio embargo na sve informacije u vezi sa tim slučajem! Desetak godina kasnije jedan pisac traga za uzrocima zločina do tada nezabeleženog u istoriji američkog pravosuđa. Dolazi do neverovatnih dokaza i saznanja koja bi mogla uneti kopernikanski obrt u neke od temeljnih postulata fizike, filozofije i religije. U raspletu dostojnim velikih majstora žanra, pisac je ponudio rešenje velike enigme. Međutim, pažljivijim čitanjem otkrivaju se i drugi slojevi romana o kojima će mnogi razmišljati i kad sklopi korice ove  čudesne knjige." (Narodna knjiga - alfa, Beograd, 2007)

 

  Moja prva, zasad i jedina, knjiga objavljena je pre tri godine. Ne mogu da kažem da je bila bestseler, ali je obezbedila meni i Džejn  pristojan život i što je najvažnije, omogućila je da naš pametni sin Majkl, upiše Prinston. Od jedne knjige dosta. Gotovo dve godine radim na novoj knjizi. Koncept je isti – prikupljam materijale o nerazjašnjnim zločinima, sortiram ih, odbacujem nepouzdane ili manje interesantne slučajeve, a onda odabrane brusim do konačne književne forme – novele. Dosta sam uradio, ali nisam zadovoljan. Nije ni moj izdavač. 

              -Kao što ovim slučjevima nedostaju ključni dokazi da bi bili rešeni, tako tvom rukopisu nedostaje krunski slučaj, da bi postao knjiga- rekao mi je danas Dejvid Parker, vlasnik i direktor izdavačke kuće «DP MEDIA», vraćajući mi rukopis. To sam i sam znao,  zato sam od njegove sekretarice pokupio hrpu pisama koja su za mene stigla, nadajući se da će mi bar jedno od njih ukazati na trag neke velike enigme. Naime, u pogovoru prve knjige uputio sam poziv svojim čitaocima da me obaveste o ubistvima, otmicama, oružanim pljačkama, velikim krađama i prevarama koje nisu imale sudski epilog i da tako postanu saradnici u pisanju mojih narednih knjiga. Nisam naveo moju pravu adresu iz istih, verujem razumljivih razloga, zbog kojih je i moja prva knjiga objavljena pod pseudonimom.

              Čitanje pisama  nije baš lak posao, pogotovo ukoliko su pisana nečitkim rukopisom, a takvih je obično najviše. Kad sam uspeo da dešifrujrm prvo pismo shvatio sam da gospođa Kler Penington, veruje da su njenog muža Donalda oteli vanzemaljci radi njihovih eksperimentima, jer ni jedan muž na svetu ne bi napustio ženu kao što je ona. Na kraju svog pisma Kler mi predlaže da istražim nestanak njenog muža, u čemu će mi ona svesrdno pomagati, da o tom slučaju napišem knjigu, a honorar da podelimo.  Drugo pismo je bila pozivnica. Agencija za astrologiju i spirtizam iz Lujzijane, pozivaju me da izveštavam američku i svetsku javnost sa velike seanse na kojoj će biti prizvani duhovi svih pokojnih predsednika SAD. Dnevni red je dostavljen u prilogu pisma, a iz njega se moglo videti da će toj sesiji predsedavati Abraham Linkoln lično, odnosno njegov duh lično. Akreditiv ekskluzivnog izveštača sa tog velikog skupa bi me koštao samo hiljdu dolara. Najviše pisama je pristiglo iz američkih zatvora. Sva su bila slična i veoma opširna. U njima osuđenici tvrde da su nevini i svi odreda znaju ko je počinio zločine za koje su oni osuđeni.

Jedno jedino pismo je bilo vrlo kratko. U njemu je pisalo: «Gospodine O Konor, čekam Vas do kraja septembra radi razgovora». Pismo je poslao izvesni DžejmsTofler, a pečat na omotu je bio iz grada Velve, Severna Dakota. Nije bilo telefonskog broja, a adresa je bila gotovo nečitka, pa sam zaključio da je reč o još jednom osuđeniku. Svrstao sam ga u kategoriju «Zatvorenici» i odložio u arhivu pored kategorije «Vanzemaljci». U mojoj arhivi su te dve grupe bile najbrojnije.

        Sledećih nekoliko dana prelistavao sam stara izdanja većih njujorških listova. Toliki zločini u kriminalističkim rubrikama i procesi u sudskim hronikama, a nigde ničeg inspirativnog. Vratio sam se ponovo svojoj arhivi i još jednom pregledao sva pisma. Izdvojio sam Toflerovo pismo i uzeo telefonski imenik. U Velvi nije bilo zatvora, a pod slovom T sam pronašao samo jednog Toflera sa imenom Džejms.

                -Dobar dan, molim vas gospodina Džejmsa Toflera-.

                -Dobar dan, a ko traži Džejmsa?- pitao je ženski glas.

                -Oprostite, ja sam Patrik O Konor i zovem iz Njujorka-.

                -Džejms, za tebe je. Požuri, gospodin zove iz Njujorka- čulo se sa za druge strane žice, a zatim snažan muški glas:

                -Da?-

                -Gospodine Tofler, ovde Patrik O Konor. Zovem povodom vašeg pisma.-

                -A da, svakako. Ja sam ga uputio.-

                -U njemu ste bili vrlo kratki. Da li mi možete reći o čemu se radi?-

                -Žao mi je gospodine O Konor, ali o tome ne možemo telefonom.-

                 -Recite mi bar šta bi bila tema ili problem o kome želite da razgovaramo.-

                 -Nije reč o bilo kakvom ličnom problemu, a tema svakao pripada oblasti o kojoj vi pišete-.              

                   -Ali gospodine Tofler, Severna Dakota nije baš blizu Njujorka, pa sam hteo...-

                  -Nije baš ni tako daleko. U svakom slučaju ja vas čekam do kraja septembra, a na vama je da odlučite- bio je ljubazan, ali neumoljiv Džejms Tofler.

                  Moj stari bjuik nije baš spreman za duga krstarenja, Džejn ne voli moja putovanja, ali nisam imao izbora. 

..................

Napomena: Roman je u odnosu na štampano izdanje skraćen i donekle prilagođen formi bloga.