nije svaka crna ruka ni pčelica ni muška kravica

svako ima svoju gradaciju ludila. najviša pozitivna lestvica moje skale zove se otprilike "a onda je zvezda dala gol". to je obično najava za totalni raspad sistema, prekid filma, bandži skok uvis i u stranu, uron u drugu stranu... sinoć je otprilike bilo tako ali je zvezdin gol pao u nekom evropskom kupu, finalu, poslednjoj sekundi produžetka, sa 40 metara... i trajao je 2 sata. a to je ublažen opis. od prve sekunde, do poslednjeg ojojojoa, grotlo, vrelina, vulkan. atmosfera severa starog vremena, pre đurđevdana i ostalih pravoslavno srpskih levo desnih skretanja iz doba šipki. kad nisi mogao ni da se onesvestiš u gužvi kako treba jer se nije imalo gde pasti. prostor u kome niži od 170 nisu morali da paze da li će biti izgaženi jer ih je gomila u stalnom evrigou nosila levo desno kao po talasima. bez trunke svežeg vazduha kroz ogromni oblak dima od baklji, cigareta, života. znam da je organizacija bila očajna, znam da prostor "ima dušu" ali da nema nikakvu infrastrukturu. znam da se mikseta nije pronašla do kraja svirke, znam da je prodat pionir a spakovan u halu sportova ali... ako mislite da sam sinoć bio na koncertu manu čaa grešite. nisam. nisam bio. ja sam tamo ostao.