TO

Pre par meseci Jelena Krajšić je objavila tekst ne potpisavši me pritom.
Poštovala je moju anonimnost, a ja sam verovala da je jedini razlog taj, što nisam želela da skrećem pažnju na sebe.

Već pola sata zurim u prazno, u pokušaju da shvatim blanko ekran, pravdajući to nesuvislim mislima, nedovoljno dobro sročenim rečenicama, željom da sve što imam, kažem hladnokrvno i bez emotivnog uplitanja, jer to, zapravo i nije moja priča.

A negde iza, sve vreme vrebaju nelagoda i stid, za koje sam, do ovog trenutka verovala da su daleko izvan mog života. Sprečavaju me da pišem. Vraćaju u udobnost anonimnosti. Tu si siguran.

Prst je sâm, gotovo automatski, nekoliko puta preleteo preko backspace strelice na tastaturi, u nameri da me sačuva, protiveći se ovom naletu patetike koji me odjednom zaposeo i trubeći mi o perverziji razotkrivanja - slovni reality show, još samo da ponesu kokice!

Moja obeleženost nije vidljiva. Prva stvar koju naučite je - kako to da sakrijete. TO nema jasno definisanu formu; deo je vas i menja se, po potrebi. TO nauči da hoda sa vama, da govori sa vama, da sluša sa vama.
Da ćuti sa vama.

Pušta da vodite glavnu reč, čisto da vas prevari, pa da poverujete da mu ističe rok trajanja.

TO se hrani anonimnošću. O takvim ljudima slušate, neke od njih i poznajete, neki su vam možda i ispričali svoju priču. Ali, to što su je rekli vama, ne izvlači ih iz anonimnosti.
Neki od njih svakodnevno prolaze pored vas.
Neki su deca.

Za neke se, oni iza vrata od preko puta, prave da nisu čuli kad plaču. Nekad, kad vam se pogledi sretnu, malo spuste glavu, ili se to samo čini da je tako. Nekad mislite da i oni imaju svoje TO i bude vam žao.

TO vas sprečava da ustanete, kažete svoje ime i priznate krivicu nekog drugog. Stalno podmeće, zamenjuje teze, ali vam sasvim jasno stavlja do znanja da želi da vas zaštiti. Od svih. I od vas samih.
Naročito od vas samih.

TO želi da naučite da mrzite.
Uživa kada vas drugi žale. Hoće da ostanete nemoćni i jadni. Hrani se vašim strahom.
A vas kljuka besom, precizno doziranim.

U meni, osim mog drugara TO, čučim i JA. Rvemo se svaki dan. Za sada sam u blagoj prednosti...bežim mu čitavu večnost, jer ne mrzim.
Pokušavam da razumem.

Osnovne karakteristike nasilnika su: pokazivanje fizičke nadmoći, vređanje žrtve, psihička tortura i pretnja da će biti ugrožen život žrtve ili dece, kajanje nakon izvršenog nasilja i obećanje da se nasilje neće ponoviti.

Profil žrtve nasilja se može odrediti tek kada ona počinje da gubi samopouzdanje i svoj identitet.

Mislite o tome.
Dok posmatrate ljude oko sebe.

Dok razmišljate o društvu u kome živimo, uzmite u obzir i perspektivu nasilja - upravo ovog koje ostaje (i opstaje) iza paravana sitnih porodičnih tragedija. Uzmite u obzir i činjenicu da sistematsko nasilje uvodi kao normativ svoja pravila igre i obrasce ponašanja, a da gubitnici nisu samo oni iza zatvorenih vrata.

Jer, koliko god anonimni bili u činu, ti ljudi ne ostaju iza zatvorenih vrata.

Medju nama su.
Svakodnevno.

Gordana Mitić:

„Ono je prisutno u svim kategorijama stanovništva. I kod onih koji su vrlo socijalno funkcionalni, kada je reč o zlostavljačima, i vrlo poštovani u društvu i svojim socijalnim sredinama - najčešće se ni ne zna da oni zlostavljaju nekoga u svojim porodicama. To je jedan problem koji je vrlo skriven, nasilnici van porodice prikrivaju tu svoju aktivnost, dok je žrtva, s druge strane, zbog nedostatka samopoštovanja i stida koji oseća često nespremna da to prizna drugima i da potraži pomoć."

Istraživanje Viktimološkog društva Srbije koje je rađeno u Srbiji, Mađarskoj, Makedoniji i Bugarskoj pokazalo je da je u svim bivšim komunističkim društvima, koja se danas nalaze u tranziciji, došlo do retradicionalizacije rodnih uloga, što je uzrokovalo veću izloženost žena nasilju. Statistike takođe potvrđuju da najmanju stopu porodičnog nasilja beleže one zemlje u kojima su muškarci i žene ekonomski i socijalno izjednačeni - kao što je to slučaj sa skandinavskim zemljama .( link )

Vesna Nikolić-Ristanović:

Nasilje u porodici nije opasno samo za direktnu žrtvu. Istraživanja pokazuju da su deca, iako posmatrači, takođe izuzetno pogođena nasiljem. Dokazano je da postoji izuzetno jaka korelacija između posmatranja nasilja i kasnije nasilničkog ponašanja u porodici, kao i šire, kroz razne oblike delinkvencije. Nasilje stvara nasilje. To je začarani krug. Ne može se govoriti o suzbijanju nasilja u društvu druge vrste ako se najpre ne krene od sprečavanja nasilja u porodici.

Ali, pre svega ostalog, mi imamo problem sa statistikom o mnogo čemu a pogotovo o kriminalitetu. Jako je, pri tome, teško doći do pouzdane statistike o nasilju u porodicama jer se ono mnogo ređe prijavljuje nego drugi oblici nasilja, i to svuda u svetu. Da bi se ta crna brojka premostila, u svetu je tokom šezdesetih godina prošlog veka uvedena praksa paralelnog praćenja podataka o svim oblicima kriminaliteta za koje je karakterističan visok nivo neprijavljenih slučajeva. Država na jednoj strani registruje slučajeve koji se prijavljuju policiji ili dospevaju do suda, a na drugoj strani se redovno rade ankete sa građanima gde se oni pitaju da li su bili žrtve nekog oblika kriminaliteta, i kakvog. Tako se dobila izuzetno važna dopuna zvaničnoj statistici. Jako je važno da država podrži kontinuirano istraživanje u ovoj oblasti.

Šta preporučujete, koje su to mere koje treba preduzeti i kakva prezentacija problema bi mogla da izazove veću senzibilizaciju društva?

Mislim da bi pomoglo navođenje vrlo kontretnih iskustava, a i prikazivanje nasilja na kompleksniji način od navođenja povreda takođe bi doprinelo tome da se problem ozbiljnije shvati. Nasilje u porodici uvek pogađa mnogo ljudi i najčešće se prenosi generacijama, i upravo to i treba pokazati. Kod nas se, nažalost, o tome mnogo priča u brojkama, ili se iznose priče žrtava koje se svode na senzacionalizam: on me je prebio, uradio mi ovo i ono. Ne daje se slika tog odnosa, i ono što je naročito važno, ne vidi se nasilnik. Mediji su fokusirani na žrtve i to je dobro, ali nije dovoljno i ne doprinosi pravom uvidu u problem.

_______________________________________________________________________________

Profil političkog ekstremiste:

Žarko Trebješanin

Ličnosti koje su nesigurne, nezadovoljne svojim životom, imaju izrazito osećanje manje vrednosti i nizak prag tolerancije, pune su potisnutog besa, te na najmanju uvredu reaguju prekomernom agresijom. Ekstremne političke stranke zadovoljavaju ovu čovekovu potrebu za agresivnošću i destruktivnošću. One smišljeno, planski podstiču kod ljudi javljanje agresivnosti, pojačavaju je i usmeravaju u željenom pravcu, kako bi se ova potreba zadovoljila na društveno prihvatljiv način. Za ekstremiste je tipičan fenomen pomeranja agresivnosti (sa pravog ali nedostupnog izvora frustracije, na zamenski, društveno dopušteni objekt) i traženje "žrtvenog jarca" (neka nezaštićena grupa).
...

Čoveku frustriranom, bez vlastitog identiteta, nesigurnom u svoju vrednost, koji je preplavljen "strahom od slobode", smatra Sartr (1992), nedostaje neko ko je njemu podređen, slab i nezaštićen i na kome može nekažnjeno da iskali svoju agresivnost i bes. Antisemiti je životno potreban "neprijatelj" koga sa strašću želi da proganja, maltretira i, najzad, uništi. Antisemiti potreban je Jevrejin i da ne postoji on bi ga izmislio, zaključuje čuveni francuski filozof.
...

Submisivnost, obožavanje vođe, slepo pokoravanje autoritetu.

Osobina autoritarne submisivnosti predstavlja možda najbitniju odliku autoritarne ličnosti po svim istraživačima, od Adorna do Altmajera. Osoba sklona nekom vidu političkog ekstremizma, odlikuje se visokim stepenom bespogovornog podređivanja etabliranom, legitimnom i moćnom autoritetu, prema kojem ima nekritički, servilan odnos. Za takvu ličnost je karaktreristično da svet i međuljudske odnose opaža u ključu dominantan-podređen, a da za najveću vrlinu smatra slepu poslušnost autoritetu.

Pojedinac koji se utopio u neku antidemokratsku grupu, automatski je svoj lični suverenitet preneo na snažnog, energičnog vođu, kome je od tada slepo poslušan. Voljeni i obožavani Vođa dobija atribute božanstva, a značaj individue u grupi bledi i nestaje. Istina, dublja psihološka analiza pokazuje da se iza svesnog idolopoklonstva i ljubavi prema Vođi skriva potisnuta mržnja (koja postaje manifestna kada ovaj padne sa svog uzvišenog položaja).

Kompleks više vrednosti (potisnuto osećanje manje vrednosti), arogancija i prezir prema pripadnicima «nižih» grupa.

Pripadnici ekstremnih političkih pokreta i stranaka imaju osećanje izuzetnosti i nadmoći jer pripadaju izabranoj, povlašćenoj socijalnoj grupi (naciji, veri, partiji, klasi, rasi) koja se bori za jedan uzvišeni, plemeniti cilj koji će ljudima doneti «sreću», «slobodu», «spasenje». Istovremeno, oni osećaju prezir ili mržnju prema svima koji nisu «izabrani», koji nisu deo elite čovečanstva.

Psihološke analize, međutim, pokazuju da se iza prividnog osećanja nadmoći, ispoljenog kompleksa više vrednosti i grupnog narcizma, skriva duboko potisnuto osećanje manje vrednosti, nesigurnosti i anksioznosti. Njihova nadmenost, osećanje duhovne superiornosti i arogancija zataškavaju osećanje ličnog neuspeha i inferiornosti. Prema tome, uskogruda netolerancija, nije izraz njihove snage, već je, naprotiv, izraz duhovne nemoći, osećanja neadekvatnosti, nesigurnosti i lične inferiornosti.

Kome nije dosadilo:

Pogled iznutra

2007. Beogradski centar za ljudska prava - Nasilje nad decom

2007. Beogradski centar za ljudska prava - Izveštaji o položaju žena u Srbiji
Obrazac ponašanja

2006. UNICEF: stanje dece u Srbiji

2008. Zatvoreni krug nasilja

2005. Na malo zvono zvonite na veliku uzbunu

2004. Nasilje radja nasilje

Protiv nasilja?

2006. Studija generalnog sekretara ujedinjenih nacija

Incest trauma centar – seksualno zlostavljanje

Nasilje nad ženama – making it possible

Kobajagi politika i kobajagi društvo - volja za mržnju