Bre!

Ima jedna scena u prvoj epizodi naveliko reklamirane američke serije Firma (The Company), ne bih o seriji već samo o toj sceni, parafraziraću razgovor najslobodnije moguće! Mlada glumica šetajući pored vode (jezero, reka...?) dolazi do takođe mladog glumca, jednog od glavnih likova, koji sedi naslonjen na drvo i puši i kaže: Mrzim Leto! Kako neko može da mrzi Leto, zašto?, pita glumac. Zato što traje kratko, odgovara glumica. Moj čovek, žena, osoba...bravo, glasno uzviknem!

Kratko kume...mnooooogo kratko! Kratko, baš kratko! Mesec dana! Mesec dana idem bosonog u gaćama, boksericama i kupaćim, s obnaženim mi torzom. Po naseljenim mestima zvanim gradovi i gradići, nevoljno na noge navlačim japanke, oblačim bermuda pantalone i na torzo nabacujem najtanju majcu koju imam! Da mi neko ne bi prebacio da preterujem, ‘ajd, možda mesec i petnaest, dvadeset dana a bivalo je poslednjih godina i manje! Sećanje mi dostiže istorijskih bar šezdesettri, četiri godine i u tom periodu kada bejah dečkić ja, dešavalo se da Leto potraje i čitavih tri, čak tri i po meseca! To su bili dani! Pedesetih i šezdesetih godina se i u školi učilo da zbog rotacije zemlje oko Sunca, eliptične putanje i udaljenosti od Sunca, na zemlji imamo četiri godišnja doba. I bilo tako! Bilo, sad se pripoveda. Po visibabama, jagorčevini i kukureku si znao da je Zima u procesu odumiranja i da se ubrzano približava Proleće. Ubrzo smo skidali dugačke i oblačili kratke pantalone. Ne bi prošlo mnogo, stizalo je Leto sa svojim vrućinama i užarenom sunčevom loptom. Po ceo bogovetni dan smo bili napolju, ubrzo bi izbledela razlika u boji kože između nas i ortaka nam i školskih drugova iz ciganske populacije. Jednom reči, uživancija!

Ovih godina, poslednjih petnaestak, dvadesetak, imamo samo dva godišnja doba, Zimu i Leto. Prelaz između njih je kao nožem da presečeš! Ne gledam TV pa samim tim ni vremensku prognozu. Kao juče sam lanzao pored Save bos u bermudama go do pojasa, sutra isto tako odeven/neodeven izađem iz stambene mi zgrade a ono duva severac, rominja kiša a temperatura pala za dvadesetak stepeni u bunar! Nastavim ja gde sam pošao, mislim trenutno je to, sunce samo što nije ogrejalo i smrznem se k'o qurac u zamrzivaču! Počnem na sebe da navlačim prvo tanke a onda sve deblje džempere, sputavam čarapama stopala, noću se pokrivam frotirom i dva ćebeta i 'ladno mi bre! Sunce i kad uspe da se probije na kratko, već je ono nisko puzeće, zimsko. Ne greje, ne miluje me, sa žaljenjem se opraštamo! A u kući, stanu, ateljeu, hladnije nego vani, navlačim vunene čarape dok nešto radim i sedim. Ej bre, četvrtog septembra u podne kad sam se rodio, bilo je 38 stepeni u plusu!

Neću da lažem, u ranom detinjstvu mi, upražnjavao sam tz zimske radosti, ono, grudvanje, sankanje... ali to bilo iz krajnje neobaveštenosti, šta zna dete šta je 300 kila ili kud svi Turci tu i mali Mujo. Prvo Leto koje odista pamtim, bosonogo gacanje po prašini, kupanje u rekama, potocima i jezerima, zauvek je pretumbalo sve u meni i Leto je postalo moje jedino godišnje doba! Da imam para/novaca, kako ono kažu: A odakle mi, otpeljao bih se u žarko ekvatorijalni pojas, jal se pridružio sestrama i braći Tuarezima i landarao s njima po peščanim dinama na pristojnoj pustinjskoj temperaturi od pedesetak stepeni u plusu. Pošto je situacija A odakle mi, prinuđen sam da i dalje trpim Zimu koja se, apcigujući u sebe Proleće i Jesen, protegla k'o gladna godina, ostavljajući Letu dvadestak, najviše mesec dana! Eskimi su mala deca sa svojim anoracima spram količine odeće, vunene dabome, koju Zimi navlačim na svoje letnje opredeljeno telo! I opet mi ‘ladno! Ladno kume, mnoooogo ladno!

Već u Maju počnem da kukam kako će Leto proći kao stranski simplon ili onaj japanski što šiba 5000km na sat! Začuđenici, ima i takvih, me naivno pitaju: Što kukaš kad još nije počelo Leto? Zima nam je na pragu, odgovaram, Leto je postalo kratko i dragoceno kao Koh - I - Noor!

S poštovanjem se odnosim prema zimoljupcima a kako bih drugačije kad malo, malo, promovišem sopstveni stav: Živele razlike. Al' da me lapotuješ ne mogu da razumem, naprosto mi ne ulazi u glavu da neko (pol je irelevantan!) može da voli Zimu, smrzavanje, padanje po zaleđenim trotoarima, gacanje, do kolena mokrih nogu, po beogradskoj i inoj bljuzgavici! Da me izvinu zimoljupci, to je meni devijantno, iako, ponavljam, poštujem njihovo opredelenje. Pre minut, dva, tražeći određene fotke na FB, naletim na podatak: U Hrvatskoj i Sloveniji pao sneg! Temperatura pala na 4 stepena...talas hladnoće će stići i do nas... Šta stići, stigao je već! Spremio se ja da starici majci odnesem u šerpici punjene paprike koje sam danas kuvao za ručak, kad ljusnu kišurina kao da su se svi monsuni onako zajednički dogovorili da baš nad Beogradom prospu svu količinu vodurine koju su inače planirali za šestomesečni period! Ja već obukao pantalone, starke na stopala, crnu majcu kratkih rukava i ‘ajd da ponesem duks za svaki slučaj. Izađem iz tramvaja kod Hajata a seveozapadna vetruština raspomamljena, piči li piči! ‘Ladno bre do bola! Probija do koske! A Leto kalendarski još nije finišalo. Radmili upaljen televizor a znajući sve već stotinama puta ispričane priče, uletim u vremensku prognozu: Grmljavine, pljuskovi, temperatura u padu, pojačan severozapadni vetar...pa pička mu materina, uz sva sranja koja mi se svakotrenutno događaju, i vreme, da ne kažem Leto, me izneverava!

Dajem oglas: Menjam sve buduće Zime za jedno duuuuuuuugo toplo Leto, ako treba ja ću da igram Ben Kvika!