KAZNA ZA KRŠENJE ZAKONA - NEŠTO SASVIM (NE)NORMALNO?

Autor: Rodoljub Šabić

Ministar privrede je juče obavestio javnost da nijedno od 153 preduzeća u restruktuiranju, 615 neprivatizovanih i 35 republičkih javnih preduzeća nije na zahtev Ministarstvu privrede u ostavljenom roku dostavilo sve podatke (o imovini kojom raspolažu, obavezama i potraživanjima, kupcima i dobavljačima i sl.) potrebne za njihovu „ličnu kartu"!

Ministar je ovo (ne)postupanje s pravom ocenio kao nedopustivo, i najavio da će podatke čekati još nekoliko dana, a da će potom uslediti kazne.

Potpuna je koincidencija, sticaj okolnosti, da se istog dana i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti obratio javnosti saopštenjem u kome je pored ostalog izneo da u 186 slučajeva državna i javna preduzeća na raznim nivoima nisu informacije učinile dostupnim ni nakon naloga poverenika iako su po zakonu rešenja poverenika za njih obavezujuća.

Taj broj u odnosu na ukupan broj predmeta kod poverenika (više hiljada), izgleda zanemarljiv, ali nije tako. Na uskraćene informacije, javnost, odnosno građani, imaju nesporno pravo, a osim toga iza njih bi se mogle „kriti" i stvari koje su veoma interesantne pogotovo u antikorupcijskom kontekstu. U istom kontekstu je posebno zabrinjavajuće da velika preduzeća poput „Telekoma", „Srbijagasa", „Železnica Srbije", „PTT Srbija" i sl. imaju veliki broj neizvršenih rešenja.

Na traženje građana, novinara, medija, Saveta za borbu protiv korupcije ili drugih po čijim žalbama je doneo pomenuta rešenja, poverenik je u skladu sa zakonom, izricao kazne - penale zbog neizvršenja rešenja. Poverenik može izreći dve ili više kazni u ukupnom iznosu od 200.000 dinara. I to je sve. I to daje neke, ali skromne efekte. Istog dana sam npr. potpisao drugo rešenje o kažnjavanju „Galenika" a.d. jer i nakon što je platila prvu kaznu nije tražiocu stavila na raspolaganje informacije o donacijama i sponzorstvima. (A važi za „javnu tajnu" da je preduzeće za čije ogromne dugove je garanciju preuzela država, dakle u krajnjoj liniji građani, istovremeno veliki sponzor, da sponzoriše čak i profesionalne fudbalske klubove sa stotinama hiljada evra.)

Penali koje poverenik izriče po zakonu se odnose na nosioca obaveza, dakle pravna lica, preduzeća, a ne na odgovorna fizička lica, rukovodioca. A za neizvršavanje obaveza odgovorna su, jasno, upravo konkretna fizička lica, rukovodioci. I neprihvatljivo je, čak i cinično, da javnim novcem plaćaju kazne zbog kršenja zakona i neizvršavanja obaveza i istrajavaju u tome, računajući na to da se ništa lično ne rizikuje. Ali takva „računica" je, nažalost, sasvim realna.

Realna, jer na šta već godinama upozoravam i Vladu i Skupštinu, mehanizmi koji bi trebali da obezbede sprovođenje zakona, a koji nisu u rukama poverenika, nažalost ne funkcionišu. Po slovu zakona Vlada je dužna da u slučaju potrebe prinudnim putem obezbedi izvršenje rešenja, ali ona to godinama, od početka primene zakona, ne čini. Još gore je to što ne funkcioniše ni mehanizam odgovornosti za kršenje zakona. Nadležno ministarstvo u toku 2011. i 2012. nije zbog kršenja zakona (počinjeno je hiljade prekršaja) pokrenulo nijedan prekršajni postupak protiv odgovornih lica!

Zbog kratkih rokova zastarelosti, svi ti prekršaji su već zastareli. A ipak, nedavno, u postupku usvajanja Zakona o prekršajima, Vlada nije prihvatila amandman kojim je traženo da se ovi rokovi produže. A Predlog izmena i dopuna Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koji je predviđao oštrije kazne i mogućnost da i poverenik može pokrenuti prekršajni postupak, povukla je iz skupštinske procedure.

Najava ministra privrede da će zbog uskraćivanja traženih informacija uslediti kazne, uz uslov da bude i potvrđena, dobra je stvar. Za svaku podršku.

Prosto prva, nužna pretpostavka uvođenja makar i minimalnog reda je to da sankcije za neizvršavanje zakonskih obaveza postanu redovna, sasvim normalna stvar. Ali, naravno, ne samo obaveza prema Vladi i ministrima, već, i to pre svega prema građanima i javnosti.