PRELISTAVANJE OKTOBRA

               Ko nije imao preča posla od gledanja u krošnje drveća mogao je da primeti da lišće kestena žuti sa posebnim stilom i elegancijom. S početka njegovi zeleni dlanovi dobiju tek zlatasti obrub koji se lagano i neumutno širi kako jesen postaje starija i nepobitnija.
               A na ovu činjenicu se tako dobro nadovezuje tvrdnja koju sam čula od nekog ko se u takve stvari veoma dobro razabira, jer to ide sa godinama u kojima je sve jasno i razumljivo i stoga mi nije palo teško da u nju poverujem: jedna od lepših jesenjih zabava jeste ići lagano pustom ulicom ovlaš osvetljenom škrtim kasnopopodnevnim suncem pikajući sasvim neobavezno glatko kestenje i puštajući misli da lebde negde na samoj na ivici tišine.
               Na to se odmah nadovezije i sasvim poseban slučaj olistale patike, koja se vratila iz šetnje sa krhkom biljčicom zadenutom između gume i platna negde u nivou domalog nožnog prsta. Podrazumeva se, ova neobična pojava morala je biti ovekovečena.
               Naravno, pošto se već u priču o kotrljanju kestenja po asfaltu kradomice ušunjalo i veče, šteta bi bilo ne pomenuti koliko je dragocen i magičan trenutak u kome neusredsređen pogled u magnovenju uhvati buđenje uličnih svetiljki, njihovu početnu zbunjenost, sanjivost, predomišljanje čak da li bi da se upale ili ne ( Mogla bih da se zakunem da se maličak i protežu dok tako neodlučno trepću. ), a onda, konačno, bljesak u punom sjaju i lagano meškoljenje tanušnih izmaglica u nestabilnim krugovima svetlosti.
               Gde je veče, tu je i noć, neizostavno. Ulica spava uredno stavivši svoju lakat krivinu pod glavu, kad bum-bum-tras budi je nešto što joj se onako usnuloj lako može učiniti kao najezda pomahnitalih Limenih Drvoseča. Trenutak sluđenosti, panike... Šta to kog vraga...? Ah, to đubretari imaju problem sa iznenada bandoglavim kontejnerom. Čvrsto je zagrlio đubretarski kamion i ne želi ni pod udarcima da se odvoji od njega. ( Raznih ljubavi ima, ali je uvek lepo znati da su prave i beskompromisne još uvek na ceni. )
               Ulicom, našom, idu gradski i prigradski autobusi. E, iz jednog takvog je viđena jedna ženska osoba respektabilnih godina kako bere klasje trava boje zrelog crnog vina ispred jedne napuštene kuće u kojoj u stalnoj borbi za prevlast obitavaju mačke lutalice, pacovi vrhčiodnih okica i duhovi odavno raseljenih stanara. Onaj ko je to video znao je da ta žena voli travke ( A naročito jednu, koja je nedavno svoje korenje presadila u drugi sokak po svojoj meri. ) i da se već unapred raduje što će ih nedeljama gledati kako se kočopere na njenoj polici za snove na najuočljivijem mestu. Žena pak, koja je koračala trotoarom ka beračici, bila je sasvim očigledno ubeđena da narečena nije baš sasvim svoja i to je jasno pokazala pogledom kojim ju je nepristojno dugo fiksirala.
               Prigradski autobusi ne idu auto-putem. Ali zato idu automobili. U njima se katkad vozi i neka koja neprestano zvera oko sebe. Ono što nije morala da vidi su dve mlade lisice pregažene dok su ko zna kojim poslom pretrčavale kolovoz. Gde im je tada bila mama? Kako se meri lisičija patnja za ubijenim mladuncima?
               Da bi se uspostavila preko potrebna ravnoteža nakon jedne ovako tužne slike, nije zgoreg pomenuti da su krletke za ptice od kovanog gvožđa, elegantno izvedene i lepe onoliko koliko kavezi svake vrste uopšte mogu biti, sve vreme držale svoja dobro podmazana vratašca širom otvorena, što je bilo veliko olakšanje.
               Uz to, vreme je intenzivno mirisalo na tamjaniku a prostor je mestimično poprimao neku pitomu i mutnu ćilibarsku boju tog gotovo zaboravljenog grožđa.
               Upravo tada je bio trenutak da odnekle iskrsne i jedna lepa, gotovo zaboravljena reč. Dubrava. Pitomo, gusto, razbarušeno, olistalo. Kroz ruke granja obluci zvezda, recimo. Miris truleži i vlage. Trenutak razočaranja u kome se ispostavi da nije ubrana blagva, već muhara. I onaj sledeći u kome se ustanovi da je ova druga u stvari zbilja izuzetno lepa i raskošna pečurka.
               Bivalo je i kišnih dana. U jednom takvom, Sava i nebo nad njom su se nadmetali ko će da postigne veći stepen bezbojnosti. Reci je poenta izmicala: nastavljala je da teče i to joj je davalo privid živahnosti. Dočim, nebo je bilo nezainteresovano, nepomično i hladno.
               Tu negde nastupa tenutak za crtež. Crno na sivom. Tanušno drvo sa tek par grana sramežljivo ustremljenih ka oblacima. Na jednoj od njih pokisla ptica. Čuči. Čeka? Šta?
               A vetar sivilo ne razgrće. Naprotiv, samo ga gomila u povesma čiji se okrajci cepaju kovitlajući se po strništima i ostaju da landaraju na njivama poput pokislih zastava neke poražene vojske. Opet, taj isti vetar uspeva da protne svoj dah kroz zimogrožljive, drhturave krošnje i naličja listova počinju da se belasaju i vrtlože poput srebrnih ribljih trbuha i pejzaž iznenada oživljava i počinje da pliva pogledom kao opčinjavajući kaleidoskop belog na sivom.
               Ispod strehe se, okačeno o drvene lotre, danima provetrava nečije stajaće odelo. Ko zna zbog čega, to mi uliva izvesnu dozu nelagode.
               Onako, uzgred, vidokrugom mi je prošao čovek koji je hodao poput trudnice u poodmakloj trudnoći. Nešto tu nije štimalo, ali me je mrzelo da dokučim šta. U svakom slučaju, očekivala sam da će svakoga trena da podboči krsta rukom, da bi slika bila potpuna. Nije to učinio.
               Naravno, kuhinja je danima mirisala na ajvar i sok od paradajza i pekmez od šipuraka, ali to je nešto što se podrazumeva. U svakom slučaju, kada se tegle i flaše jednom poslažu u pravilne redove po policama, zadovoljstvo postaje daleko veće od umora.
               Već sam pomenula dokolicu. Upražnjavajući je čovek lako može da izvede zaključak da se neke tvrdokrile bube ponašaju kao mala deca. O čemu je reč? Ako se jedan takav insekt poplaši iznenadnim paljenjem svetla u prostoriji, pobeći će u prvo slobodno ćoše i tamo se sasvim umiriti verovatno čvrsto, a potpuno neumesno, misleći da je postao nevidljiv. A to me podseća na dobro poznati i često prepričavani slučaj Velikog Deteta kada je bio mali i na isti način se zavlačio po ćoškovima sve pitajući: - Ja sam gde sam?
               Po tim istim ćoškovima se uobičajeno skuplja paučina. Tu se uklapa jedna kratka pričica o pauku koji je hodao nad vodom jedne poslovično raspevane fontane dok ga je posmatrao par time potpuno fasciniranih nebeskoplavih očiju. Tanušna nit se nije videla, srebrna i prozirna nad srebrom i prozirnošću vode, te je pauk izgledao kao da upražnjava malo čudo levitacije.
               Ni baštenski patuljak nije ostao sasvim ravnodušan, iako nije imao priliku da gleda tankokrakog ekvilibristu. Naprotiv. Stajao je u samom centru gotovo savršeno okrugle cvetne leje opervaže belo obojenim kamenčićima kontrolišući sve njene poluprečnike držeći im repove u čvrsto stisnutoj šaci i blago im se smešeći da bi ih ukrotio i odgovorio od nepodopština kojima su oni inače skloni s vremena na vreme ako ih se pažljivo ne nadgleda. Izgledalo je kao da čeka da ljudi shvate koliko je važno primetiti mali crveni auto oslikan krupnim belim radama parkiran pred kapijom.
               Delovalo mi je da je uporan čekač.