Fudbal - uputstvo za upotrebu ( 2 )

Živeti u Srbiji i raditi u fudbalu, smatra se jednom od nesrećnijih igara sudbine. Nešto kao roditi se kao prase u Šumadiji; pre ili kasnije te pojedu. Bude nekad intresantno: čovek upozna ljude kakve nije ni sanjao da postoje, "navijači" prekidaju treninge i utakmice, novinari su uvek spremni da ti prirede "toplog zeca", igrači razapeti između obećavanih aviona-kamiona i realnosti, obrazovni nivo veoma nizak , a očekivanja uvek u nesrazmeri sa kvalitetom i mogućnostima.

Sa udobne vremensko-prostorne distance posmatram komplikovana dešavanja i još komplikovanija nedešavanja ( zakulisne radnje ) u srpskom fudbalu i pokušavam da dokučim koji su razlozi, odnosno uzroci. Na prvi pogled, sve imamo; talenat, takmičarski duh, predispozicije, a i ekonomske prilike nam idu na ruku, jer gladan stomak ne zna za prepreke. Na drugi pogled, nemamo ništa.
Ali na pamet mi ne pada da se dublje bavim analizom aktuelnih strahota; ostaću na davno zaboravljenoj i manje popularnoj temi, samoj prirodi igre. Ako se usput osvrnem na neki aktuelni događaj, to je zbog psihoze u kojoj i sam živim i nad kojom nemam punu kontrolu. Psihoza ide uz rad u fudbalu kao smrad uz svinju, gde god da si.

U prvom delu sam pomenuo nešto malo istorijskih podataka i osnovne odlike igre, a sada ću se baviti konkretnim aspektima i za početak, eto nas na polju fizičke pripreme; večitog izgovora slabih trenera i večitog uzroka slabih novinara.

Mi koji se bavimo ovim problemima, u neku ruku se možemo porediti sa lekarima. I mi i oni se trudimo da utičemo na ljudski organizam. Razlika je u tome što lekari bolestan organizam, svojim metodama i sredstvima, pokušavaju da vrate u zdravo stanje, dok mi zdrav i normalan organizam, svojim metodama i sredstvima, pokušavamo da podignemo na neprirodno visok nivo, neophodan za takmičenje. Ako ulaziš u lavlji kavez, nije dovoljno samo da budeš lud, već i da budeš jači, brži i izdržljiviji od lava, ukoliko želiš da ga pobediš ili bar preživiš. Poređenje nije nimalo nategnuto, jer današnji vrhunski sportisti se lakše mogu porediti sa zverima, nego sa normalnim ljudima. Mi smo dakle tu da ih u to stanje dovedemo, a ono što nam je ponuđeno od alata su obične vežbe. Ništa više. Visprenije kolege se snalaze na daleko komotinji način. Pozajme od lekara njihova sredstva, pojačaju doze nekoliko desetina, pa i stotina puta i reše problem izokola. Jeste da je zabranjeno sve dok te ne uhvate, ali ne mora mnogo da se razbija glava kako pripremiti, odnosno oporaviti sportistu na konzervan način.
Najkraće rečeno, ono što je osnova svakog sportskog treninga je prilagođavanje organizma opterećenju kome je podvrgnut. I to je sve. Izazovemo stres dajući im da rade nešto što do tada, ili na način na koji to do tada nisu, sačekamo da nastupi adaptacija, zatim im ponovo damo još veći stres i tako redom. Na žalost, nije nimalo jednostavno odrediti koliki će biti taj stres i kada ćemo ga ponoviti. Nije jednostavno jer stres, odnosno vežba, mora da bude ispravno dozirana i specifična, odnosno primerena sportu, svojstvu ili određenoj tehnici. Naravno, mora da bude primerena i kapacitetu sportiste da podnese taj stres, inače se sve svodi na vojnički drill gde vlada prirodna selekcija-opstaju najjači, a ne selekcija na osnovu talenta, umešnosti, inteligencije itd.

Svako svojstvo ima svoja pravila za izbor vežbe ili kako mi to volimo da kažemo, "trenažnog sredstva". Brzina se ne može tretirati na isti način kao izdržljivost, niti određeni tipovi eksplozivne snage kao pokretljivost. Čak su i kontradiktorni: podizanje jednog utiče na smanjenje drugog, ali ne i obrnuto. Šut u fudbalu se trenira na sasvim drugačiji način nego skok u vis, iako i jedna i druga tehnika imaju mnoge zajedničke osobine. Malo nam komplikuje život i to da, na primer, adaptacija na trening izdržljivosti menja neka biohemijska svojstva mišića, te mu sposobnost da ispoljava silu, odnosno snagu velikom brzinom značajno umanjuje i obrnuto. To je posebno važno za nas koji smo u sportovima gde je izdržljivost nužan, ali ne i dovoljan uslov da bi bili vrhunski. Isto važi i za brzinu. Dva nužna, ali kontradiktorna uslova. Kao da budeš istovremeno i visok i nizak. I čupav i ćelav.
Pored brzine i nekoliko tipova izdržljivosti, tu su još i najmanje 4 tipa snage, pa "jačina" - kod nas nepotpuno definisani prevod pojma "strenght", a tu je i sila ( force ) od koje svašta zavisi, ali koja se može izmeriti samo u izometrijskim uslovima ( dakle bez pokreta: još jedan paradoks - sporta bez pokreta nema ). Tu je, zatim, hitrina ( quickness ) koja je opet različita od brzine ( velocity ), preciznost, gipkost itd. Ako postoji sport koji je sva ova svojstva objedinio i proglasio svako za veoma važno, onda je to fudbal. Dakle, nikako nije dovoljno nabaviti neki od priručnika "Human kineticsa" ( po mogućstvu sa što više slika ) i izaći pred sportiste. Nije dovoljno, ali nije ni retko.

Da bi se razumeo bilo koji sport, pa i fudbal. Potrebno je razumeti na koji način uopšte funkcioniše naše telo, bavili se sportom ili ne. Kada to razumemo, razumećemo lakše i ostalo. Energetika ili stvaranje enegrije za rad je osnova gotovo svakog sporta.

Bog nam je dao samo jedno gorivo na koje radimo, samo jedan biološki iskoristljivi izvor energije: Adenozintrifosfat ili ATP. Naši mišići i organi ništa drugo ne prepoznaju, niti mogu da koriste. Nasuprot tome, imamo mehanizme da ga neprekidno stvaramo. Tačnije tri mehanizma koja se, u zavisnosti da li je kiseonik uključen u proces ili ne, nazivaju aerobnim ili anaerobnim. Vezati pojmove za kiseonik bilo je malo nespretno, ali razumljivo, jer je kiseonik jedina supstanca koju možemo da unosimo iz spoljne sredine tokom trajanja rada. Nespretno, jer u većini procesa ni ne učestvuje. Meni mnogo bliža i preciznija podela procesa resinteze ATPa je na: fosfagenski, glikolitički i oksidativni. Šta god da radimo, trčimo sprint, maraton ili samo šetamo gradom, uvek nailazimo na istu regulaciju energogeneze. Uvek na isti način. Uvek istim redom.

Fosfagenski sistem nam omogućava da na najbrži način dobijemo novi i radom potrošeni ATP te je stoga odgovoran za kratke i veoma intenzivne aktivnosti. Aktivan je i na početku svakog rada, bez obzira na intenzitet, pre svega zbog inertnosti, odnosno lenjosti organizma da odmah uključi oksidativni, daleko ekonomičniji, sistem, Rezerve kreatin fosfata, jedinjenja koje učestvuje fosfagenskom sistemu, su relativno male i na ovaj način možemo obezbediti energiju za svega nekoliko sekundi rada u maksimalnom intenzitetu.
Zamislimo na trenutak početak fudbalske utakmice i igrača koji krene da "radi" maksimalnim intenizitetom. Izdržaće ne duže od 5-6 sekundi. Onda će morati da stane i sačeka barem 1 minut da bi mo se ATP vratio na 70% od normalnih vrednosti, a čitavih 5 min da se vrati na 95%. Ukoliko ipak, iz inata ili neke druge nevolje, nastavi sa radom, suočiće se sa velikim padom intenziteta ( čega smo svesni ) i uključenja drugog procesa sa dobijanje novih molekula ATPa ( čega nismo svesni ).

Drugi sistem energogeneze - glikolitički sistem, koristi mišićni glikogen, ugljene hidrate ili glukozu iz krvi da bi se stvorio novi ATP. Mišići traže, organizam stvara, a mi se mučimo. Glavna odlika ovog procesa je patnja. Lice se grči, borimo se za vazduh i istrajavamo samo zahvaljujući volji ili takmičarskom duhu.. Pošto nam bog nije ugradio auspuh, metaboliti koji su nusprodukt glikolize, se talože u mišićima ometajući njegov dalji rad. Oni koji su pri pomenu metabolita pomislili na mlečnu kiselinu, pomislili su pogrešno, jer ni jedna kiselina ne može opstati u pretežno neutralnom okruženju kakvo je u mišiću ( pH 7 ). U pitanju su u stvari soli mlečne kiseline - laktati i njihova uloga je, po zvaničnoj nauci, da usporava, odnosno ometa mišićni rad. U nezvaničnoj, laktati su "nevino optuženi", jer ne samo da nisu štetni, već umnogome učestvuju u stvaranju nove energije, ali to je već druga priča. Nakon samo 2 minuta, suočavamo se ponovo sa, ili padanjem na nos, ili smanjenjem intenziteta.

Nastupa treći sistem resinteze ili oksidativni, koji nije ništa drugo, nego druga faza prethodnog procesa - glikolize. Ta druga faza se još zove i "krebsov ciklus" i mnogi će se verovatno setiti nekih davnih lekcija iz biologije. Tek sada se uključuje kiseonik iako smo sve vreme disali, doduše sve brže i brže, ali nismo mi krivi što smo tako sklepani, da ono čega imamo najviše, možemo da koristimo samo pod određenim uslovima: ako je rad umeren i ako traje dovoljno dugo. Ukoliko nam nije svega dosta i već nismo odustali, slede dobre i loše vesti. Dobre, jer ovako možemo satima da funkcionišemo, loše, jer intenzitet više nije ni nalik onom sprintu sa početka. Sada već ličimo na pravog džogera koji u znoju lica svog sanja o skidanju masnih naslaga sa svog trbuha. Ali utakmica traje i možda baš u tom trenutku pored vas protrčava protivnički igrač i daje gol, ali vi ste nesposobni da se pomerite dovoljno brzo, jer su potrošene sve rezerve "brzih" energenata. Srećna okolnost je da se treningom može veoma efikasno uticati na podizanje efikasnosti svakog od pomenutih sistema, odložiti zamor, podići intenzitet, pobediti protivnika.

Ova priča, na ma koliko elementarnom nivou bila, govori o složenosti problema treninga vrhunskog sportiste, što savremeni fudbal zahteva. Utakmica traje 90 minuta ili 2 x45. Dakle 45 minuta neprekidnog rada što ukazuje na dominantni oksidativni sistem obezbeđivanja energije. Za to vreme, igrač pređe 10-14km. Polovina od svih kretanja otpada na hodanje, dok u sprintu igrač napravi od 500-1000m. Naravno, sprintevi su presudni, jer se nakon njih obično prima ili daje gol. Na jednoj utakmici igrač prosečno napravi oko160 sprinteva, od toga više od 80% na distancama od 1 do 10m, što ukazuje na važnost fosfagenskog sistema. Veliki obim kretanja se odvija u zoni visokog intetziteta i ekipe čiji igrači su u stanju da duže izdrže u visokom ritmu, odnosno koji imaju efikasniji glikolitički sistem, dominiraju na terenu i na obično pobeđuju. Od efikasnosti oksidativnog sistema zavisi brzina oporavka tokom same utakmice, ali i između utakmica, što je takođe izuzetno značajno. Vrhunske evropske ekipe igraju svaki treći dan, prosečno oko 70 utakmica po sezoni i napori su izuzetno veliki.
Neverovatno, ni jednom nisam pomenuo loptu. Neverovatno,ali samo za laike, jer od 90 i nešto minuta, koliko traje utakmica, igrač bude u kontaktu sa loptom jedva 2 minuta, a i kada ima loptu, potrebno je što brže proslediti je saigračima. Postoji izuzetak; ukoliko se ne zoveš Leo Mesi. U jednom istraživanju, pokazano je da je ono što izdvaja vrhunske ekipe od prosečnih i slabih, upravo kretanje bez lopte i to u fazi napada. Ipak, veština sa loptom je glavna odlika fudbalske igre, ali time se bave treneri drugog profila i tokom odrastanja. U momentu ulaska u veliki klub, veština se podrazumeva, a ostalo se stiče.
U sledećoj priči, biće reči o tome na koji način se u vrhunskim klubovima radi, tj koja se oprema koristi u cilju testiranja, praćenja i analize trenažnog procesa ali i utakmica. Kako se, na precizan način, podižu određene sposobnosti, kako se održavaju na visokom nivou mesecima, kako se prati oporavak , kako se dozira, kako se dijagnostikuje pad određenih svojstava; kako se uopšte planira rad.

( nastaviće se )