Čovekoljublje "Nebeskog naroda"

Ovaj malen narod, poznat je po mnogo čemu, u istoriji najviše po svojoj žrtvi koju je dao u borbi za slobodu. Međutim, danas je malo ostalo od tog "čojstva i junaštva" o kome nam govore epovi. Slika današnje Srbije više odgovara nekom ekspresionističkom umetničkom pesimizmu poput Munchovog "Vriska", nego romantičnoj slici koju nalazimo kod raznih savremenih mitologa našeg naciona. Ratovi devedesetih godina ostavili za sobom ekonomsku, kulturnu i moralnu pustoš, potpunu devalvaciju vrednosti, lažne uzore i uvek prisutnu frojdovsku kolektivnu iluziju o narodu žrtvi pokušavajući tako da za stanje u kome se nalazimo uvek okrivimo nekog drugog. Sada je aktuelno kritikovati najezdu fašističkih aspiracija kod naših suseda a zaboravljamo pritom da se isti nagomilava u našoj avliji.

Aktuelna tema oko agonije azilanata nažalost još uvek nije dobila svoj epilog. Pre svega zbog činjenice da su i država i humanost u ovom slučaju zakazali. Na prvom mestu, zakazalo je to čuveno čojstvo i junaštvo, ta sveprisutna floskula kojom često volimo da se pohvalimo, taj karakterni kvalitet kojeg smo vremenom izgubili. Ljudi koji su izgubili bukvalno sve u svojim ratom opustošenim zemljama, uputili su se u nepoznato kako bi pronašli smisao i novi početak. Sticajem okolnosti, našli su se u zemlji koja je i sama prethodnih godina primila mnogo svojih sunarodnika koji su doživeli istu sudbinu. Imajući u vidu da smo primili toliko izbeglica u poslednje dve decenije, reklo bi se da će srpski narod imati mnogo više razumevanja za ljude koji su preživeli najmanje isti užaš kao i njihovi sunarodnici. Nažalost, realnost nas je demantovala i pokazala nimalo humanu sliku o meštanima čiji su gradovi trebali da posluže kao privremeni dom ovim napaćenim ljudima.

Bilo je tu svega, rasizma, netrpeljivosti, mržnje, zavereničke paranoje, ordinarne ljudske gluposti ali čojstva i razumevanja najmanje. Državni aparat se pokazao nespremnim za toliki priliv azilanata ali još manje spremnim da reaguje protiv netrpeljivosti kojeg su sistemski (raznim protestima i akcijama) pokazali meštani sela. Ugađajući tako njihovoj ksenofobičnosti, vlasti su ih selile iz jednog u drugi grad. Najnovije rešenje podrazumeva "preseljenje" u područje Sanžaka. Interesantno je da azilante preseljavaju u predele većinski naseljene muslimanima jer možda su razmišljali po logici "njihovi će ih primiti". Šta god da je istina, spekulativna je ali ipak intrigantna odluka vlasti, dok situacija na terenu pokazuje nivo tolerancije kod naroda koji sebe naziva hrišćanskim. "Njihovi" ih jesu primili, a šta smo uradili mi kao hrišćani, a pre svega kao ljudi ostaje za neku drugu priču o čojstvu i junaštvu.

Moram priznati da sam iznenađen što je povodom celokupne situacije izostala reakcija Crkvava i verskih zajednica, tim pre što je karitativna delatnost jedna od osnovnih kojima se verske zajednice bave. Navešću samo jedan primer da je u Grčkoj Pravoslavna crkva reagovala i osudila način na koji su se Grčke vlasti odnosile prema azilantima. Najveća zapovest glasi "Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe...". Bližnji je svako ko je u potrebi, bez obzira na veru, pol ili naciju. Nažalost, na toj zapovesti smo u ovom slučaju kolektivno pali. A šta na sve to kaže Hristos, čijim se epitetom kao narod volimo kititi? Vratimo se na početak teksta i razmislimo o tome kada sledeći put nego gladan, bos i napaćen bude došao u naše selo ili grad.