Summa cum laude (20)

Već nakon površnog listanja moju je pažnju privukla jedna kratka informacija. Dana 21. juna 1963. godine federalni zatvor Alkatraz je, nakon dvadeset i devet godina, prestao sa radom. Tog jutra sa stenovitog ostrva u zalivu San Franciska, poslednja grupa od 126 zatvrenika je specijalnim vozom transportovana u zatvor Sing-Sing, okrug Vestčester, država Njujork. U toj grupi su bili zatvorenici osuđeni na doživotnu robiju ili smrtnu kaznu pljačkaši, višestruke i masovne ubice. U jednom od uskih kanjona Kolorada, specijalnoj kompoziciji je tačno u ponoć priređena zaseda tako što su eksplozivom urušene okolne stene. Borba napadača, čiji je cilj bio oslobođenje zločinaca iz voza i policije trajala je dva sata, a završena je dolaskom helikopterske jedinice specijalnih snaga. Može se zamisliti kakva je napetost vladala i koju vrstu misli su imali putnici specijalnog voza dok je borba trajala. Tačka sukoba je tačno u sredini pretpostavljenog lučnog pojasa, a vreme sukoba se poklapa sa vremenom zločina u Vestroudu.

 

              Priroda i lokacija izvora zračenja gotovo da je u celini potvrđivala moje početne hipoteze.

              Sastavio sam kratak izveštaj za Nila Džonsona, zamenika državnog tužioca, uz njega priložio sve matematičke proračune, a u zaključku naveo sledeće: Energija, ekstremno agresivnog naboja, isijavana moždanim talasima 126 zatvorenika iz uskog kanjona u Koloradu transponovana je kvantno-gravitacionim tuneliranjem u jonosferu i nakon refleksije, kroz istovetan tunel, pogodila levkastu lokaciju Vestroud. Kod dela stanovnika koji su bili u REM fazi sna, kada je mozak najprijemčiviji na zračenje, došlo je do proboja ćelijskih membrana u sivoj kori mozga. Moždani talasi ubica i zločinaca su dekodirani, a informacije koje su nosili izazvale su snažan nagon za ubijanjem, a zatim i prisilno ponašanje u skladu sa tim nagonom. Tek probuđeni i nesvesni svojih postupaka, normalni i zdravi ljudi su počeli da ubijaju svoje najmilije.

              Pukovnik Kuper, koji je pročitao izveštaj, objasnio mi je da pravila nalažu da sa izveštajem upozna nadležne, jer je rađen na osnovu podataka vojno-obaveštajnih agencija. Nedugo zatim pozvan sam na razgovor kod jednog visokog funkcionera Pentagona.

             U kabinetu veličine teniskog igrališta prosedi gospodin je bio veoma gostoljubiv.

             -Gospodine Foster, može li se teorija iz vašeg izveštaja dokazati?- upitao je nakon srdačnog rukovanja.

             -Verujem da može, angažovanjem jakog interdisciplinarnog tima naučnika u okviru šireg naučnog projekta i uz značajna financijska sredstva- odgovorio sam.

             -Gospodine Foster predlažem vam da sami odaberete tim i da rukovodite tim projektom, a za financijska sredstva ne brinite.-

             Bio sam zatečen munjevitom reakcijom Pentagona i nisam odmah odgovorio.        

              -Svakako, biće vam potrebno vreme da razmislite- samo je rekao sedi gospodin i naš kratki sastanak je bio završen. 

              Vratio sam se u Boston. Rut i naše društvo su već otputovali na zapadnu obalu. Znao sam da će se moj dotadašnji život izmeniti ukoliko prihvatim predlog Pentagona, ali znao sam i da sam na tragu novih, možda velikih otkrića. Strast za istraživanjem je bila veća od moje ljubavi prema Rut. Doneo sam odluku i to pogrešnu.  Kad god sam kasnije razmišljajao o tome šta sam učinio Rut, devojci koja me je iskreno volela, setio bi se Tesle. On je govorio da naučnik ne sme trošiti svoju energiju na žene, brak i decu, jer pravi naučnik svu svoju životnu snagu mora da usmeri na istraživanja i nova otkrića. Tesla je bio vrlo privlačan muškarac, mnoge su ga žene volele, ali njegova misija na ovozemaljskom svetu su bila pronalasci. Živeo je samo za nauku. -Kad je mogao Tesla, moraš i ti- govorio sam sebi i nadao se da će mi Rut oprostiti i razumeti moje snažne naučne motive. Nikad je više nisam video, ali nadam se da je između nauke i ljubavi izabrala ljubav,da je našla pravog životnog saputnika i da živi u sretnom braku sa mnogo dece.  

             U Pentagonu sam narednih dana potpisao ugovor u kome mi je dodeljen nivo G18, najviši koji može dobiti civil u Armiji SAD.

             Naučni projekat, koji sam trebao da zasnujem, unapred je  proglašen značajnim za nacionalnu bezbednost i označen je  komplikovanom šifrom, ali svi smo ga od početka zvali «Tunel».

             Pre početka rada na projektu otputovao sam u Beograd, gde je u jednom muzeju arhivirana celokupna Teslina lična i naučna zaostavština. Ambasador SAD u Beogradu pomogao je da dobijem na uvid dnevnik Teslinih istraživanja u Kolorado Springsu. Shvatio sam da je Tesla, svojim genijalnim umom, još krajem devetnaestog veka otkrio ili naslutio više nego svi fizičatri posle njega zajedno.

           Tokom prve godine istraživanja, po mojim projektima, urađena je istraživačko-eksperimentalna stanica u planinama okruga Igl, severozapadno od Pajks Pika i Kolorado Springsa. Geološka i tektonska struktura planinskih kanjona tog područja stvara efekat višestrukog faradejevog kaveza, tako da se elektromagnetni talasi, bez gubitaka, usmeravaju ka jonosferi. To je svakako znao i Tesla. U prvoj fazi istraživanja ponovio sam deo njegovih eksperimenata i došao do gotovo identičnih zaključaka: U prirodi postoje nauci nepoznata  zračenja ne-hercijanskim talasima, odnosno utiruća zračenja brža od svetlosti.  U mom projektu nazvao sam ih T-talasima. Naredni eksperimenti su pokazali da se jedan deo spektra T-talasa,  kvantnom teleportacijom čestica, prenosi kroz kvantno-gravitacione tunele do jonosfere bez ikakvih energetskih gubitaka ili vremenskog zaostajanja.

              Čovekova svest ima dublje kvantno poreklo i neodvojiva je od  moždanih talasa. Moždani talasi imaju više funkcija: distribucija informacija po celoj moždanoj kori, memorisanje podataka i emocionalno bojenje informacija. Od ranije je poznato da viši frekventni nivoi moždanih talasa obuhvataju svesna čovekova stanja, a niži nesvesna. Moji saradnici i ja otkrili smo još dva dela spektra moždanih talasa, ultraniskofrekventni nivo koji obuhvata prelazna stanja svesti, kao što je REM faza sna i deo spektra znatno iznad ultravisokofrekventnog nivo sa svim karakteristikama T-talasa.

              Saznanja do koji smo došli otvorila su prostor za vrlo smele hipoteze. Bili smo pred vratima velikih, neslućenih naučnih otkrića.

              Na osnovu rezultata naših istraživanja, u prve tri godine rada, sa dosta osnove se moglo pretpostaviti da se jednim delom spektra moždanih talasa, kvanto-gravitacionom teleportacijom, čovekove misli permanentno prenose u jonosferu. Svaki čovek, od postanka vrste, tokom celog života svojim mislima perforira deo nekog od slojeva jonosfere, ostavljajući svoj lični misaoni pečat. Povratni uticaj tragova prethodnih generacuja iz jonosfere na živuće pripadnike vrste, ostvaruje se otvaranjem Ajnštajn-Rozenovih prostorno-vremenskih tunela u prelaznim stanjima svesti, pre svega tokom REM faze sna. Šumanova rezonanca jonosfere poklapa se sa ultraniskofrekventnim delom spektra moždanih talasa, što olakšava dalekodometne interakcije mozga i jonosfere. Jonosfera, kodirana specifičnim pečatom pretodnih pripadnika vrste tako postajekolektivno nesvesno, o kome je govorio Jung, odnosno ogromna memorija, kao što je govorio Tesla, a koju nove jedinke neprekidno osvežavaju.

             Jung je tačno zaključio da sadržaji kolektivnog nesvesnog nisu proizvod zaboravljanja, inhibicije i potiskivanja. Tačan je i njegov zaključak da ti sadržaji odražavaju arhetipske i filogenetske procese svih jedinki i rasa. Izvor kolektivnog nesvesnog i za Junga i za savremenu nauku je genetski determinisano nasleđe naših predaka. Time se DNK kodu pripisuje gotovo božanska moć, što je prilično neutemeljeno. U svetlu naših novih saznanja, izvori transindividualnog nesvesnog jesu tragovi misaonih procesa svih prethodnih generacija od postanka ljudske vrste utisnuti i kodirani u slojevima jonosfere.              

              Potvrda validnosti naše teorije, ne samo da bi dovela do kopernikanskog obrta u fizici, već i u filozofiji, religiji i drugim temeljnim postulatima zapadne civilizacije.

              Primera radi, jedno od ključnih filozofskih  pitanja o poreklu dobra i zla, na koje nauka nije ponudila prihvatljive odgovore od antike do danas, u kontekstu naše teorije bilo je jednostavno objasniti. Konflikti, među ljudima, posebno veliki ratni sukobi, modeluju i transponuju zle i agresivne misli i ostavljaju specifičan kod u jonosferi. Varijabilnost slojeva jonosfere uslovljava vremensku i prostornu dislociranost, pa povratni uticaj tako negativnog naboja, vremenski skokovito, pogađa nove generacije neovisno od lokacije prethodnih ratova. Zbog toga iskonske religijske tradicije istovremenih kolektivnih molitvi hrišćana, a pogotovo jutarnjih i večernjih klanjanja miliona muslimana, treba shvatiti, ne samo kao svesno obraćanje Bogu za svoje dobro, već i kao nesvesni uticaj na bolji život potomaka.

              Tokom četvte godine istraživanja, kada nam je ostalo još samo nekoliko meseci rada do konačne eksperimentalne potvrde osnovnih hipoteza, došlo je do neočekivanih problema. Iz Pentagona je izričito zahtevano da naša istraživanja usmerimo ka pragmatičnoj strani projekta «Tunel». U Pentagonu je tada vladala velika nervoza zbog niskog morala jedinca u Vijetnamu i znatnih gubitaka.

             Jedan segment projekta «Tunel» odnosio se na mogućnost dirigovanog transponovanja moždanih T-talasa u cilju pacifikacije neprijatelja ili podizanja borbenosti valstitih jedinica. Bio sam primoran da sa saradnicima hitno otpočnem rad na tom podprojektu. Za manje od godinu dana uspeli smo da otkrijrmo i da sintetički modelujemo deo T-talasa moždanog spektra i da ih, uz pomoć složenih sistema predajnika, direktno usmeravamo na manje grupe ispitanika. Naređeno nam je da rezultate tog dela istraživanja, eksperimentom «in vivo», proverimo u Vijetnamu. 

              Krajem februara 1968. godine upućeni smo u Južni Vijetnam  u jednu bazu naših snaga u oblasti Kuang Ngaj. Za eksperiment je odabran 1.vod, čete C, Udarne grupe Barker. Ta jedinica je bila neuspešna i već duže vreme izložena stalnim gubicima, a borbeni moral vojnika je bio na vrlo niskom nivou. Cilj eksperimenta  je bio da se vojnici izlože direktnoj emisiji T-talasa, bez posredovanja jonizovanog medijuma Hevizajdovog sloja, te da se nakon uvođenja u borbu, prati njihova agresivnost. Nakon iscrpljujućeg marša i obilnog obeda, vojnicima su u velikom zatamnjenom šatoru prikazivani filmovi, a kada je većina zaspala, izložio sam ih kratkotrajnoj emisij T-talasa. Usledila je borbena uzbuna i 1.vod je dobio svoj borbeni zadatak. Vodio ih je njihov komandir poručnik Viljem Keli, koji je također bio izložen zračenju. Komandir čete, kapetan Medina i komandant Udarne grupe potpukovnik Barker, nisu ništa znali o eksperimentu. Jedinicu smo pratili ja i pukovnik Kuper, koji je bio koordinator eksperimenta i čiji je zadatak bio da oceni borbenu efikasnost jedininice.

             Taj 16.mart 1968.godine ostaće do kraja života urezan u moje pamćenje, a događaji  kojima sam bio svedok, moja večna noćna mora. Prvi vod čete C upao je u selo Mi Laj u kome je bilo više od pet stotina nenaoružanih staraca, žena i dece. Nemoćni civili su prikupljani u grupe od 20 do 40, a zatim ubijani vatrom iz streljačkog oružja. Ubijanje je dugo trajalo. Američki  vojnici, sinovi poštenih farmera sa Srednjg zapada, sistematski su ubijali nedužne i nemoćne žene, decu i starce, uživajući u tom krvavom piru. Zanemeli od užasa, pukovnik Kuper i ja pokušali smo da ih sprečimo. Jedan bledi mladić, sa oznakama kaplara, ispalio je ne trepnuvši rafal u pukovnika Kupera i mene, a zatim nastavio da ubija žene i decu.  Aleks je ostao na mestu mrtav, a ja sam sa prostrelnim ranama grudi ostavljen da iskrvarim. Tako i bilo da Mi Laj toga dana nije nadleteo izviđački helikopter, kojim je pilotirao poručnik Hju Tompson.

             Osvestio sam se tek nakon operacije u sanitetskoj bazi u Sajgonu. Tamo sam upoznao Toma Špenglera, nešto mlađeg i znatno težeg ranjenika od mene. Zajedno smo evakuisani iz Sajgona i lečeni u istoj sobi u vojnoj bolnici u Vašingtonu. Za razliku od mene,Tom je čitavo vreme  bio potpuno miran, iako svestan skore i gotovo neizbežne smrti. Pričao je da potiče iz zajednice amiša, koja stotinama godina izdvojeno i mirno živi u Srebrnoj Dolini u Pensilvaniji. Sa napunjenih šesnaest godina mladi amiši prolaze  «rumsprig», tradicionalni običaj, tokom koga provode jedno vreme u velikom gradu da bi upoznali savremen način života, a zatim odlučuju dali će se vratiti u svoju zajednicu. Tom je iskoristio svoje pravo iz «rumspriga», napustio zajednicu amiša iz Srebrne doline, odvojio se od  porodice i ostao da živi u Čikagu.Tako je dospeo u Vijetnam.

             -Pogrešio sam prijatelju moj u mukama- govorio mi je kad god bi bio pri svesti, - i Bog me je zbog toga kaznio.  Svoje grehe ispaštat ću u paklu, ali te molim, ako ja umrem a ti preživiš, da nađeš mog oca i majku, da im kažeš da sam se pokajao i da se mole za moju grešnu dušu.-

              Činio sam sve da mu olakšam muke. Sećajući se gotovo zaboravljenih molitvi iz detinjstva molio sam Boga za njegov život. Mislio sam da će moj greh biti bar nešto manji ako Tom preživi. Jer, moj greh je bio ogroman. Ja sam pred Bogom i samim sobom bio kriv za smrt više stotina nevine dece, žena i nemoćnih staraca. Ubili smo ih ja i moja nauka, a ne Kelijevi vojnici.         

            Tom je umro, a ja sam iste noći pobegao iz bolnice. Ni sam ne zanam kako sam dospeo u Pensilvaniju i kako sam našao te stare dobre ljude Emila i Gizelu, oca i majku Toma Špenglera. 

             -Vaš sin Tom je umro, ali se na samrti gorko kajao što je napustio veru,vas i zajednicu. Preklinjao vas je da mu oprostite i da se molite za njegovu grešnu dušu.- Toliko sam uspeo da im kažem i odmah potom se onesvestio od iscrpljenosti. Rane su mi ponovo krvarile.

              Lekovite trave, molitve i ljubav Emila i Gizele Špengler i svih amiša iz Srebrne Doline učinele su da se brzo oporavim. 

              Bilo je vreme žetve i ja sam pomagao Emilu. Pomagao sam mu i kad je došla setva. Rođen sam na farmi i želja mojih pokojnih roditelja je bila da postanem farmer. Nisam poštovao njihovu želju. Kao i Tom za vreme svog «rumspriga» i ja sam napustio svoje roditelje i našu farmu. Posvetio sam svoj um i život nauci. Rezultati mog naučnog rada ocenjivani su uvek sa «summa cum laude», ali ja nikad nisam sebi postavio pitanje: Kuda nas nauka može odvesti? 

              U Mi Laju sam to shvatio.      

 

             -Našem bratu Emilu Bog je uzeo jednog sina, a poslao drugog. Putevi Božji su čudnovati. Zato poštujmo volju Njegovu i prihvatimo novog sina Emilovog kao da je rođen među nama. Neka se zove Tomas,  rekao je paroh na Božić u svojoj propovedi.

 

              Tako sam postao amiš i daleko od nauke našao svoj mir.

 

                                                             K R A J