Dame i gospodo, Rain Dogs

Za grupu Rain Dogs - fantastični beogradski tribute to Tom Waits bend - znam već nekih 7-8 godina. Sada čujem da oni ovih dana slave desetogodišnjicu svog rada, tako da mogu slobodno da kažem da ih znam od početka njihovog rada.

Počelo je tako što sam na radiju Beograd 202 jedne subote slušao emisiju Deca XX Veka i - kao veliki i dugogodišnji fan Toma Waitsa - morao sam da se javim u emisiju i pohvalim njihov rad. Tada smo nešto malo porazgovarali na temu kako je teško skinuti ''taj Waitsov glas'' i kako je veliki izazov skidati njegovu muziku ... Na kraju kratkog razgovora sam na poklon dobio rezani CD sa snimcima sa njihovih nastupa. Mislim da taj CD više nije među živima, jer sam ga u sledećih par godina nosao po svim mogućim kućnim žurkama i pijankama.

Nažalost nikada nisam stigao da ugrabim priliku i pogledam ovaj bend uživo. No ostali su mi tokom godina negde u malom mozgu i isplivaše odatle jednog hladnog decembarskog dana kada sam čuo da dolaze u Pančevo da sviraju na promociji Waitsove biografije (iz pera Jay S. Jacobsa) Divlje godine (Dereta, 2013). Te subotnje večeri se u pančevačkom Domu omladine okupio lep skup ljudi (i mladih, i starih, i prastarih) koji su došli da proslave rođendan Toma Waitsa. Promocija je počela na vreme - mislim, sa samo 15 minuta zakašnjenja, taman da svi uzmu svoje piće i zauzmu mesto - i bila je veoma dobro zamišljena i organizovana. Koncert, promocija knjige i proslava rodjendana su bili jedna celina podeljena na tri dela. U prvom delu su se smenjivali razgovori o liku i delu Toma Waitsa i svirka, dok su druga dva dela bila poslvećena samo svirci. Konferansu je radio Vule Žurić a njegov sagovornik i čovek koji je najviše pričao o Waitsu je bio Dr. Nele Karajlić.

Nele je upoznao rad Toma Waitsa dok je sa nekim Slovencima sužio u JNA (negde oko 1981.). Prve pesme koje je čuo sa te neke kasete u kasarni su bile sa albuma Nighthawks at The Diner (odličan live album koji sjajno reprezentuje prvu - jazz/blues singer-songwriter - fazu u radu Toma Waitsa). Nakon ovog malog uvoda Rain Dogs izlaze na binu i za sam početak sviraju pesme Cemetery Polka i Jockey Full of Burbon. Bend inače čine Nenad Vasić (vokal), Aleksandar Stanković (bas), Branko Stanišić (klavijature i harmonika), Igor Damjanović (saksofon), Aleksandar Vujošević (bubanj), Nebojša Čavić (gitara) i Nikola Krstić (klavir, harmonika, udaraljke). Imali su i goste na nekim pesmama (violinistkinju i trubaôa). Nele se potom vratio priči istakavši značaj Waitsovih tekstova, uporedivši ga sa generalnim stanjem u muzičkom biznisu da pevači moraju da uklapaju svoj glas u muziku, prilagodivši sve tome da im glas bude samo još jedan instrument, bez uzimanja u obzir samog teksta, priče u pesmi. A kao što zna svaki Waitsov fan, priča je u njegovim pesmama takoreći jednako bitna kao i sama melodija. Melodiju ćeš zviždati šetajući ulicama, ali će te bluzerski, bitnički ili nadrealistički Waitsovi tekstovi o naličju američkog sna naterati da ga poštuješ kao autora fascinantne pronicljivosti i dubine. Rain Dogs se tu uključuju sa pesmama Blow Wind Blow i Waltzing Matilda.

Za kraj svoje priče o Tomu Waitsu, Nele se posvetio pravljenju paralele između dve vrste pevača. Jedna vrsta su, po Neletu, ''pevači dvorske lude'', koji se trude da vladaju binom, da skaču, divljaju i budu u centru pažnje, da pridobiju i zapale publiku. Tu je naveo primer Mika Džegera, ali i samog sebe kroz rad u Zabranjenom Pušenju. Druga vrsta pevača su ''pevači sveštenici'', oni koji na koncertima gledaju u pod i posvećeni su samoj pesmi ne obraćajući pažnju na publiku i dešavanja na bini. Tu je naveo primer Leonarda Koena ili Lou Reeda. Ovi pevači, iako ih publika obožava, su ravnodušni prema publici. Po Neletu, Tom Waits je jedan od retkih pevača koji u svojim nastupima uspešno pomiruje ova dva koncepta, ove dve vrste pevača. On se na koncertu posvećuje pesmi i priči, ali nikad ne ispušta iz vida publiku. Pridobija je najčešće svojim pričama između pesama, igrom i kretanjem po sceni - kao da je na pozorišnim daskama a ne na koncertu (pogledajte njegov film Big Time). Mada to i nije tako čudno, s obzirom da je Waits prilično uspešan i u glumačkom zanatu (pojavio se u petnaestak filmova) a radio je muziku i za nekoliko pozorišnih predstava. Nele se još osvrnuo i na anegdote sa John Lurijem i Robertom Benignijem i time je lepo završio svoju priču o Tomu Waitsu.

Konačno, pravi koncert grupe Rain Dogs je počeo. i to sa pesmom Rain Dogs, kako drugačije? Usledio je veoma zanimljiv i perfektno sproveden nastup sastavljen od sledećih pesama:  Back in the good old world, Little drop of poison, Downtown, In The Shade, Going Out West (probali su i verziju na srpskom), November, Semi-suite, Downtown train (najpoznatija pesma koju su odsvirali, publika je najbolje znala), Bad As Me, da bi se prvi deo koncerta završio pesmom Ice Cream Man (sa referencama na jednu scenu iz Jarmuschovog filma Down By Law). Posle polusatne pauze, bend ponovo izlazi na binu i svira pesme Chocolate Jesus (pevač baca čokoladne bananice u publiku, slično Tomu Waitsu koji je onomad bacao cigare), More Than Rain (konfete na sceni), Jesus is Gonna Be Here, Big Black Mariah, Alice, Lucinda, New Coat of Paint, Down Down Down, Ol 55 (veoma uspešno izvođenje poznate pesme), Chicago, zvanični deo nastupa su završili pesmom Walk away (veoma efektan kraj nastupa, jedan po jedan član benda silaze sa scene). Na bis su se vratili da bi odsvirali još par pesama, medju kojima i Telephone call from Istanbul.

Ja inače nemam previše simpatija prema tribute bendovima. Ima ih previše i sviraju posvuda a generalno ne doprinose ničemu i slušati ih je isto kao da slušate CD benda koji skidaju i onda čemu sve to ... Ali - i ovo je veliko ali - dva su razloga zašto treba pogledati Rain Dogse. Prvi je taj što nam - kako idu godine - postaje bolno jasno da Toma Waitsa u Srbiji najverovatnije nećemo gledati. A ako ga i budemo gledali, gledaćemo ga kao što smo videli Boba Dylana ili Leonarda Coena - u nekoj areni, sa nekoliko desetina metara razdaljine. Rain Dogs možete pogledati u Srbiji i to u opuštenoj klupskoj atmosferi, Drugi razlog je još bitniji, naime, Rain Dogs su jedna veoma posebna vrsta tribute benda. Oni zaista donose jedan novi kvalitet ovom konceptu rokerske svirke. Na primer, pevač Nenad Vasić je Waitsova slika i prilika, ima pojavu, oblači se slično, nosi šešir ... A tek glasčinu što ima! Zažmuriš i kao da slušaš samog Waitsa. kao da je on tu, pored tebe. Takodje, na bini Vasić pije (zapravo ''betonira'' rakiju i pivo) i puši jednu za drugom, baš kao Waits sedamdesetih, ali nasuprot svemu tome, on bez trunke umora ili nepreciznosti odradi skoro trosatni nastup. Basista Aleksandar Stanković je takođe impozantna i veoma energična pojava na bini, svira i bas gitaru i električni kontrabas. Dušu muzici ove grupe daje i Branko Stanišić, koji svira klavijature i harmoniku i koji kada uzme harmoniku u ruke na momente izgleda kao Waits na omotu ploče Franks Wild Years. Gitarista Nebojša Čavić je takođe imao veoma tešku ulogu - da uđe u duh i stil Waitsovog gitariste Marka Ribota, ali se ipak sasvim lepo snašao. Da ne dužim priču, i svi ostali članovi benda (kao i oba gosta) su bili na visini zadatka i bilo je milina slušati i gledati ih ove lepe decembarske večeri u Pančevu.

Ako vam se ukaže prilika - a volite Waitsa, jazz, blues, pozorište, film, nadrealizam ... - obavezno pogledajte Rain Dogse.