TOPLI ZEC

Brisačima sam ih skidao sa kola. Jedan je izleteo čim se rampa podigla da sam jedva zakočio da ga ne pregazim. Otvorio sam prozor i čuo hor disonantih glasova kako neverovatnom brzinom izgovara meni sasvim nerazumljive reči. Znam da su to pitanja i znam o čemu bi mogla da budu, ali ni jedno jasno ne razaznajem, niti prepoznajem njihove izvore. Nekoliko blještavih farova na kamerama upereno mi je direktno u lice te ga zaklanjam dlanom u kome mi je telefon iz koga se čuje glas moje supruge koja čuje galamu, ali ne zna o čemu se radi.

"Izvinite, pričam sa ženom, a i nemam ništa da izjavim."

Buka se samo povećala, tela su mi još više pritisla automobil, jedan fotoreporter je čak seo na haubu u rafalno škljocao u mom pravcu.

"Nemam ništa da izjavim, pitajte trenera. Evo ga odmah iza mene."

Ne vredi. Mikrofoni na kojima prepoznajem logoe radio-stanica su u kolima i skoro me udaraju po licu, jer se njihovi vlasnici laktaju ko će zauzeti bolji položaj. Prozor više ne mogu da zatvorim.
Graja pitanja se pojačava.

Upravo smo bili da se pozdravimo sa igračima. Prilično emotivan čin. Primetili smo i kod sebe i kod igrača, fizioterapeuta, ekonoma, doktora, crvenilo i iskre u očima. Živeli smo zajedno tih šest meseci. Tako to ide u ovom poslu. Kažu da se treneri dele na one koji su otpušteni i na one koji čekaju da budu otpušteni. Unutar "cirkusa" vlada potpuno razumevanje pa oni sa kojima smo do juče bili u ljubavi ili ratu, sada nas čvrsto grle i upućuju reči podrške:
"Imate prijatelje ovde zauvek."
"Srećno i hvala. Bilo nam je zadovoljstvo."
"Jebem ti fudbal. Ne dajte se. Vidimo se sigurno."
...

"Nemam ništa da izjavim, razumite me."

Ni govora o razumevanju. Silovanje koje je počelo nekog davnog 4. jula, nastavilo se. Beležili su svaki korak, svaki pogled, odmeh, izraz lica. Pravili stotine fotografija dnevno i uklapali ih u tekst koji bi bio pripremljen za taj dan. Nakon poraza, cepali su nas kao luk, potpaljivali, podbunjivali. Imali su insajdere među igračima koji su im nakon sastanaka, dogovora, kritika, analiza, slali poruke sa sadržajem, te smo u novinama čitali naše reči, često izokrenute i van konteksta.
Nudili su nam svoje "usluge" u zamenu za informacije:
" Ti ćeš biti zaštićen, samo treba da mi kažeš šta se dešava. To niko nikada neće saznati, a ako nećeš, rasturiću te."
Tražili su protivusluge u zamenu da nešto prećute.
"Sinoć vam je "taj i taj" bio malo veseo. Čak se i tukao, imamo slike. Neću to objaviti ali želim da imam ekskluzivu za prvo decembarsko pojačanje."

Nismo pravili "dilove". Nismo ni imali sreće. Izgubili smo neke utakmice koje ni naši protivnici ne znaju kako su pobedili.
Rasturali su nas kao što su i obećali. Pokazali su nam na delu kako se formira javno mnenje. Nije puno trebalo. Dva-tri poraza i mesec-dva. Rutinski, reklo bi se. U jednom trenutku, nako četiri vezane pobede, primetio sam da je potpuno ista atmosfera kakva je bila i nakon četiri vezana poraza. Posle prvog sledećeg, raspalili su se kao pirane. Pritisak je bio toliki da sam čak prestao da spavam. Ležao sam otvorenih očiju, bez emocija i bez misli. Sve je bilo jasno. Poslednjih nekoliko nedelja je više ličilo na mamuzanje mrtvog konja nego na sportsko nadmetanje. Svaka naša reč iz svlačionice sutradan je bila na naslovnoj strani. Čak su i tajno slikali tekst i šeme analize protivnika kao i načina na koji ćemo igrati. I to je objavljeno. Tiraži su skakali.
Polemike, forumi, okrugli stolovi, stručni i nestručni sagovornici. Čak su i estradne zvezde davale svoj stav, a najveći prostor su imali upravo igrači koji nisu igrali. Nezadovoljni, neskriveno su se radovali primljenim golovima i porazima. Davali su podršku ekipi i žalili što ne mogu da pomognu, ali poštuju odluke trenera. Kada ne ide, oni vide svoju šansu u smeni trenera i rade sve da se proces ubrza.
A nije išlo. Ruku na srce, nije nam išlo. Propustili smo neke važne korake koje smo smatrali da se podrazumevaju i to ide nama na dušu. Samo mrtvi ne greše, tešio sam se. Ali, bilo je kasno.
Pobedili su. Još jedan trofej u njihovim vitrinama. Još jedna potvrda ko je zapravo važan. Utakmica se igra na terenu, ali za publiku.
Za sve ostalo, čitajte u sutrašnjem broju.

P.S.
San se vratio istog dana. I san i osmeh. Deca su se iskreno obradovala kada su čula da neko vreme neću ići na posao i da se vraćamo u Srbiju. Sve oni osete. "Kao pacovi." što bi rekla moja žena. Izgubio sam posao, ali sam dobio svoj život, makar na par meseci.