PIŠE: Rada Karanac
Sram nas bilo! Sram nas bilo kada možemo kriminalcu Kristijanu Goluboviću, da dozvolimo da nas podučava životu; da mladima nudi „poželjan model ponašanja“; da nam prepričava svoje „velike istorijske poduhvate“ i još veće državne zasluge; sram nas bilo kada smo svi dozvolili da nam kriminalac kaže: „22 puta sam bio na Hilandaru i njihov Patrijarh mi je poljubio krst i rekao da ni njegov nije veći“. Čisto da se zna, ko kosi, a ko vodu nosi!
A, čiji bre krst?! Možda Isusov, sa puta do raspeća, ili krst koji je napravio od pet kila ukradenog zlata, dok je onako usput poubijao par njih koji su mu se našli na putu do osvajanja?!
EKSPLOZIVNA EKSKLUZIVA
Nek su nama mediji slobodni! Toliko slobodni da se na privatnoj televiziji zabranjuje „Mentalno razgibavanje“, a dozvoljeno je dvadeset minuta ispovesti najgoreg kriminalca, otpada, šljama, o tome kako se stidi i kako su današnja deca degenerisana (za razliku od njega kada je bio mlad i pun snage). Ali o tome, kao i o zdravom odrastanju, školovanju, pročitanim knjigama i igranju klikerima u najavljenom drugom delu, pa budimo strpljivi.
„Rekao je da će se promeniti!“. I sada svi treba da padnemo u nesvest i da kažemo: „Oprošteno ti je brate Kristijane, cepaj dalje“. Pa čovek pokazuje na fotografiji, odakle je „lagano mogao da pobegne“, i to policiji ispred crkve Svetog Marka, ali nije, a još i istinu prećutao (pa zamislite kada bi nam Kristijan komplet progovorio)! Pa, kao da nam pokazuje gde ima hektar vinograda koje sa ponosom obrađuje, jer je to porodična tradicija i biznis. Mada kapiramo da im je porodična tradicija trgovina narkoticima, jer mu je i majka sve sa njim uhapšena zbog čiste gluposti, navodne prodaje nekog tamo kokaina, heroina i ostalih bombonica.
E, onda omladino Srbije, imate pregled svih „značajnih ličnosti“ Srbije i sve zahvaljujući Kristijanu Goluboviću. Pregled najvećih i najstarijih kriminalaca, pa sve do njega (a ja ne želim da ih pominjem i promovišem). Naravno, Kristijan se stidi, baš onako, do koske, do bola (i mene je duša zabolela od njegovog stida), ali svakako pominje da je iza rešetaka proveo 20 godina i da je i kao mololetan bio deo zatvorskog inventara. Ali, molim vas, šalje tako „fantastičnu poruku“ da je za razliku od ostalih nevaspitanih delinkvenata, kretena i klošara u zatvorskoj ćeliji, koji nisu prali ruke ni posle toaleta, bio uredan, zalizan, naparfemisan i u Armanijevom odelu, kao gospodin čovek! I sada verovatno svi mi koji nismo iz tih miljea treba da se stidimo, jer smo Armanijevo odelo možda samo videli u nekom katalogu!
IDOL NAKARADNOG VREMENA
Kristijan baca u senku sve sociologe, kulturologe i ostale gluposti i na sopstvenom primeru pokazuje „statusni simbol jednog društva“, a i između ostalog govori i o sebi kao preteči „dizelaša“ kao najvažnijem pokretu 90-ih godina u Srbiji, koji ima za cilj da goli vrat oslobodi pritiska zlatne kajle od tri kilograma, izbacivanjem iste preko majice ili neke ukradene košulje.
“Kao idol jednog vremena”, kaže za sebe “naš” Kristijan, je zgrožen kako momci iz provincije voze BMW-a, iz kojih “gruvaju” zvuci Jece, Cece i Mece, i sve mu to izgleda zastarleo, vulgarno i bezveze. Ističe, kao veliki analitičar, da on nije kriv, već da je za sve kriva i odgovorna država, tranzicija i sistem vrednosti: “Jer nismo tada imali članstvo”. Znamo mi da ga ni sada nemamo, ako na isto mislimo, ali moramo da ga razumemo, jer ipak tolike godine u zatvoru, nekada i ovakve “specijalce” zbune i ostave bez tačnih informacija.
„Idol jednog vremena”, nas konačno prosvetljuje i ukazuje da su za sve krivi mediji, jer su u to vreme isticali sve te nakaradnosti na najgori način, jer su svi bili oduševljeni njegovim lancima, a danas se očito sve promenilo, jer kriminalce i tajkune niko ne pominje, jer su istrebljeni; jer nisu ni u kakvom udelu u vlasti; jer su svi postali pošteni i rade za dobrobit naroda; jer grade crkve i ostale svetinje širom ove Srbije i tako čiste duše i postaju od Boga zaštićeni.
Ipak, Kristijan Golubović, koji je “bivo ubiven sedam puta” i koji je “karijeru” počeo kada je u kafani pretukao gosta, kada je uletevši u hotel sa kratežom u ruci, naterao sve da legnu na pod i pri tom ispalio nekoliko hitaca u plafon i pobegao, ponovo postaje zvezda i junak ove države, i ponovo zahvaljujući državi koja ga promoviše, dozvoljava pola sata njegove kriminalne priče na nacionalnoj frekvenciji i dozvoljava da u sred posta, govori o crkvama, o tome kako mu patrijarh na Hilandaru ljubi krst od pet kila zlata i kako mu u sred svetog hrama motorolom dojavljuju da mu se sprema “sačekuša”!
BOLJE KOPANJE NEGO LEŽANJE
Ipak, Kristijan Golubović, pomaže mladima ove stare Srbije, pomaže tužilaštvu i svim lovcima na kriminalce, porukom da je je zatvor za kriminalce sviranje u šta god ‘oćete…, i da je korisnije biti pozitivno poniženkrečenjem, farbanjem, kopanjem kanala, skupljanjem smeća, nego ležanjem po kojekakvim zatvorskim ćelijama.
I tako, moji pravoslavni Srbi, sve sa pravoslavnim Kristijanom Golubovićem, treba dobro da razmislimo o o “pozitivnim poniženjima”, o “težini” krsta, o sistemu vrednosti, o tome ko nam crta putanju kretanja, a ko se i kako kreće po istoj; da razmislimo da li Kristijan treba da nam kaže da on nije ništa kriv i da smo krivi svi mi koji dozvoljavamo, ćutimo i zatvaramo oči.
