Smrt Sare Kejn

U Evropi se devedesetih godina 20. veka dogodila eksplozija postdramskog pozorišta koji se najčešće karakteriše kao fenomen koji u sebi okuplja mnogo više prikazivačkog i pokazivačkog nego ijedno tradicionalno pozorište. Reč je o pozorištu koje na scenu postavlja dela koje ne karakteriše samo dekonstrukcija forme teksta, već i dekonstrukcija same izvedbe, koja može uključiti i brojne vizuelne umetnosti, muziku ili ples.

Ovakvo pozorište se obično vezuje za eksperimentalno, nejasno određeno pozorište sumnjivih namera i kvaliteta. Međutim, talentovani pisci, glumci i reditelji, hrabri upravnici pozorišnih kuća – ipak se hvataju u koštac sa ovim tendencijama. Rizik koji inscenacija nekog postdramskog teksta nosi je svakako velika. U prvom redu zbog toga što to nije pozorište na koje smo navikli, a znamo da se navike teškom mukom menjaju. To je baš ono što se meni najviše sviđa kod postdramskog pozorišta.

Hans – Tis Leman je autor sveobuhvatne analize ovog fenomena sročene u knjizi «Postdramsko pozorište». On na ovom mestu definiše pridev «postdramsko» kao pozorište koje je provocira delovanjem s one strane drame, u vremenu posle dominacije tradicionalnog dramskog teksta u pozorištu. Ovaj pridev postavlja pitanje o mogućnostima prevazilaženja klasične forme dramskog teksta i komunikacije sa publikom. Radi se o razbijanju četvrtog zida i uvođenjem publike (bukvalno i(li) metaforički) na scenu, i to ne pukom inscenacijom i prezentacijom dramskog teksta, več više pokazivanjem «stanja duše». Ovde se ne radi o pozorištu koje priča priče o ljudima i njihovim životima, o pozorištu koje se pasivno iz publike gleda i prati, već pozorište u kome se gledalac aktivira, gde publika postaje jedan od učesnika ili, kako sam jednom čuo – saučesnika predstave.

Umetnički rizik koje bi na sebe preuzele pozorišne kuće postavljanjem ovih dela pokazuje koliko su one zapravo spremne da doprinesu kvalitetu svog repertoara, ali i nastojanju da dokažu da je pravo – živo pozorište – ono koje se neprestano pita o samom sebi, ono koje traga za novim i do sad neistraženim mogućnostima.

Postdramsko pozorište, za razliku od tradicionalnog, je uvek izrazito komunikativno, iako se to na prvi pogled možda ne čini tako, mahom zbog toga što «postdramski» tekstovi ne odgovaraju našim naučenim očekivanjima proizašlih iz čitanja (gledanja) tekstova klasičnog pozorišta.

Njegova komunikativnost se ostvaruje, u prvom redu, zbog njegovog ataka na pojedinca – gledaoca. Gledalac, sam za sebe, je u poziciji da individualno primi predstavu, što ostavlja prostor za zaključak da svako u publici može iskonstruisati «svoju» verziju predstave na temelju onoga što su svi videli. Kolektivna percepcija predstave postdramskog teatra je mnogo otvorenija i izazovnija od izvođenja tradicionalnih dramskih tekstova.

Predstave postdramskog teatra su usmerene na podsvesno, na temeljne emocije, koje itekako pronalaze svoj put do publike. Što bismo rekli – pravo u glavu. Naravno, potpuno je drugo pitanje da li to proizvodi prijatnost u publici. Iz mog iskustva – ne tako često. Ovo je teatar koji ne deli sa tradicionalnim pozorištem moto «poduči i zabavi» već unosi novi, mnogo izazovniji i za umetnike i za publiku – «iznenadi i uzdrmaj».

Kada se predstave pišu ili režiraju ili kada se u njima igra – umetnicima je obično važno da one referiraju na nešto što umetnik živi, nešto što ga muči, nešto što bi želeo da razjasni i nešto što je važno njemu ili sredini u kojoj živi. U postdramskom teatru, ove «muke» se tiču i nas, s toga je publika (za razliku od tradicionalnog pozorišta) pozvana da se gledanjem predstave uključi (direktno ili ne) u njenu poruku putem direktnog dijaloga dela i nas koji njemu prisustvujemo.

Slučaj dramske spisateljice Sare Kejn je posebno zanimljiv. Ona je ostala upamćena po tome što je napisala svega 5 «šokantnih» pozorišnih komada, drobeći formu dramskog teksta, vodeći destrukciju dramskih likova i uvodeći nas svojim delima u najavu sopstvene fizičke samodestrukcije, koja se i dogodila u njenoj 28. godini, pre 9 godina – samoubistvom u 4 sata i 48 minuta jednog jutra u psihijatrijskoj klinici (prethodno je napisala svoje poslednje delo «4.48Psihoza» u formi solilokvija u kome je, između ostalog, argumentovala opravdanost samoubistva i kasnije postala deo likova svojih komada i podelila njihovu tragičnu sudbinu)

Kada je njeno delo «Uništeni» postavljeno 1995. godine u londonskom Rojal Kortu kritika ga je nazvala «slavljenjem odvratnosti». Nakon njene smrti, ponovno postavljanje njenog komada 2001. godine donelo je potpuno neočekivanu reakciju i, ono što se viđa jednom u 100 godina – izvinjenje kritike.

Po svedočenju Nebojše Romčevića, koji je 1996. godine, kao tadašnji upravnik Narodnog pozorišta, dobio «Uništene» i hteo da ih postavi na scenu «Raša Plaović» naišao je na problem - gde naći glumce koji bi uspešno izveli ovaj drastični tekst i reditelja koji bi ga postavio. I ne samo to – trebalo je naći i publiku koja bi to mogla da «podnese». Od ideje se odustalo, a Nebojša Romčević je ostao zapamćen i po tome što je bio prvi u našoj zemlji koji je imao priliku da čita Saru Kejn i koji je zastupao «otvaranje» Narodnog pozorišta ka evropskim tendencijama postavljanjem ovakvih tekstova.

Međutim, predstava «Crave» (pretposlednji komad Sare Kejn, povezan sa «4.48Psihoza») ipak je postavljen na ovoj sceni. Bila je to sjajna ispitna predstava mladog reditelja Vlatka Ilića juna 2004. godine. Igrana je, na moju žalost - svega dva puta.

Ovih dana čitali smo na blogu o predstavi «Fedrina ljubav» postavljenoj u JDP-u, po tekstu Sare Kejn. Nisam je još odgledao, ali se radujem što ipak postoje pozorišne kuće koje izlaze iz mainstream-a u kome je naše pozorište godinama unazad.

«Fedrina ljubav» nije jedini tekst postdramskog teatra koji se igra u Beogradu. O projektu «Rizik #1», po tekstovima hrvatske spisateljice Ivane Sajko, reditelja Bojana Đorđeva u koji spada «Žena bomba» sam već pisao i koji toplo preporučujem. Do skoro se na večernjoj sceni Malog pozorišta «Duško Radović» mogla gledati i sjajna predstava Žan Lik Lagarsa «Sam kraj sveta» u režiji Vlatka Ilića (kojom je diplomirao režiju na FDU) koja je na prethodnom «Pozorju» promovisala tadašnje novine u selekciji domaćih predstava, ali na prvom mestu – kvalitet režije i sjajnu glumačku postavu.

Ima li srpsko pozorište u svojim umetničkim redovima, ali i među publikom, potencijala za postavljanje ovakvih dela – ostaje da vidimo. Ja im se unapred radujem.

P.S. Ako sam neku predstavu izostavio, dopunite spisak.