ANĐELIJA

          Pre nekoliko dana je moja kumica koja uskoro puni deset godina, koju sam krstila i čije roditelje sam venčala, došla kući iz škole i onako usput pitala: „Kako se, beše, zove azbuka koju koriste invaliditeti?" Sve nas je nasmejala do suza. Zaista je lepo što u četvrtom razredu osnovne škole deca uči o tome. E sad, o čemu tačno uče?

     Izreci „Nije važno kako me zoveš, samo me nemoj razbiti" pretpostavljam pažljivo biranje izraza koji se koristi kada se govori o osobama sa invaliditetom. Izrazi koji su prihvatljivi su osobe sa invaliditetom ili osobe sa hendikepom. U oba slučaja, akcenat je na osobi, ne na „nedostatku" ili „otežanju". Sećam se jedne reportaže, možda je bio i spot o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Priča je podržavala njihovo zapošljavanje, ali je snimak prikazivao ljude koji hramlju, ljude sa protezama za noge - samo tela, ne čitave figure, ne glave. Tako su „Osoba", „Čovek", nehotice bili zanemareni. 

     Ponavljam, divno je što deca u školi uče izraze koji stavljaju akcenat na čoveka, osobu, kada se govori o ljudima koji imaju neki hendikep. Tako se deci neće desiti da, kada odrastu i budu u situaciji da pričaju o ljudima sa invaliditetom, ne znaju kako i šta da kažu.         

     Veoma zanimljivo mi je bilo i to što moja kumica nije „osobu sa invaliditetom" povezala sa mnom. Ja sam za nju njena kuma. Sećam se i rođendanske čestitke koju sam dobila od nje, mislim za prošli rođendan. Sama ju je pravila i veoma se potrudila. Nacrtala je mene, crvenokosu, sa krupnim očima, dugim trepavicama, naravno da sedim u kolicima, točkovi su poveliki, moje noge su ispravljene i imam cipele sa štiklama. Ja na crtežu ličim na sebe. Ono što pokušavam da kažem je da sam za moju kumicu osoba koja za kretanje koristi invalidska kolica. A ko su onda „invaliditeti"?     

       Prema proceni Svetske zdravstvene organizacije, oko 10% populacije svake zemlje čine osobe sa nekom vrstom invaliditeta. Tako je i u Srbiji. Kako je onda moguće da u većini škola nema dece koja se kreću pomoću invalidskih kolica, slabovide dece ili dece koja ne čuju dobro, odnosno dece koja imaju neki hendikep? Mislim da bi i učiteljima, kada bi u razredu u kom predaju bilo i dece sa invaliditetom, bilo lakše da deci objasne taj teško izgovorljivi i rogobatni naziv „invaliditet". Možda deci to ne bi bile neke nepoznate osobe, verovatno starije. To bi bili njihovi drugovi sa imenom i prezimenom, vršnjaci sa kojima će možda da se druže, a možda i neće, u zavisnosti od njihovih afiniteta.